mpo228 link

daftar / login

slot online

promo / bonus

casino online

berita terpopuler

sportsbook

arcade games

БЕЛЕГ ПРОШЛОСТИ

Ракинац на ободу Шумадије

Тешко је прецизно одредити да ли Ракинац, село између Велике Плане и Раче и његова црква припадају Шумадији или Поморављу. Село је смештено на падинама брежуљака од којих почиње Радовање и Шумадија, али само којих стотину метара испод најдоњих сеоских кућа почиње равница, кроз коју тече Велика Морава и читавом крају даје карактер Поморавља. Граница између смедеревске и крагујевачке нахије била је у селу Златарићу, данас је то заселак Марковца – Пиносава. Ту негде је и постојећа граница између Подунавског, Поморавског и Шумадијског региона. Ову границу мештани зову Доловски поток.

Ракинац је баш због тога лепо село, разбацано по благим брежуљцима, окружено удолинама које су богате шумом, са лепим кућама, воћњацима и виноградима. Овде људи имају мирноћу и духовност која се не среће на другим местима. Као да су зауставили време и окренули леђа утицајима модерног доба које са собом носи мањак поштовања других, изостанак емпатије, добродушност и радост због сусрета са било ким, познатим и непознатим људима,  путником намерником, случајним пролазником. Добродошлица је део традиције, лепог домаћинског опхођења према госту.

НАЈСТАРИЈА НАСЕОБИНА

Чини се да је Ракинац најстарија насеобина општине Велика Плана и за многе је овај податак недовољно поуздан да би се са сигурношћу тврдило колико је насеље старо и када је основано. У сачуваним списима о селу наилази се на податак да је  основано у доба Прве сеобе.  Формирала су га четири рода: Мартиновићи, Теофиловић, Радојковићи и Ђорђевићи. Они и данас живе у овом селу и имају више од петине укупног броја житеља. Махале или делови села: Купусина, Скрипуша и Срчаник постали су од сеоских трла и данас носе ова имена и њихови потези су под овим називима означени у земљишним књигама.

И поред тако давног постанка, Ракинац се први пут помиње тек у Уписнику 1818 године. Ракинац је готово у подједнакој мери растао новим досељавањем у свим периодима. У доба друге сеобе, за време Кочине крајине, о Првом устанку и после 1815 године. Број његових кућа повећавао се сразмерно миграцији становништва са југа ка северу Србије.

Највећи број породица дошао је из Лепенице и из Тимока. Долазили су у овај крај из Старе Србије, с Косова, из Голијске Моравице и Бугарске. Има досељеника из Јеасенице, Нишаве,  Ресаве, Маћедоније, па из Гружа и Топлица, Срема, Драгачева и Врањске Пчиње.

Прича се, да је у ово село најпре дошао неки чича Рака, по коме је најпре збеговиште, а затим насеље, названо Ракинац. Пре тога се ово село звало Стекојевац, али је то име напуштено кад су сељани прешли из Селишта на Ракинац у данашњем Горњем Крају.

Највећи број домова формирали су досељеници који су добегли у збеговима у овај, мирнији део Шумадије. У записима који се могу наћи у архивама и црквеним књигама поред назива махала и порекла породица могу се прочитати белешке о Црквини, старој Лазаревој цркви – Лазарици.  У списима Јована Ердељановића и Тодора  Радивојевића, текстовима на Википедији и  порталу Порекло, наилазимо на сличне податке до којих су у својим хроникама о насељима Плане долазили локални аутори монографија Боривоје Перић и Дарко Ивановић.

agasfhasf

 “У Селишту, на Црквинском Брду, које се спушта до састава потока Скрипуше и Селишта, има нека стара Црквина по којој је и брдо названо истим именом. Ту су се до скора познавали темељи старе цркве. Одржао се досад само један камен који је без сумње служио као олтар. Док Ракинац није имао цркву, овде је држана служба Божја и вршено причешћивање народа. Ту се и сада искупља народ о Светом Лазару (на Лазареву Суботу), јер се мисли да је ову цркву градио кнез Лазар”.

Јован Ердељановић у спису „Етнолошка грађа о Шумадинцима“ бележи:

“Ово село је између Лапова и Велике Плане, западно од Новог Села (Аџибеговца). Вода Слатина је крај речице Гибавице и крај пута, више кога настаје Пицуљица. Ракиначка алија Дреновчић је вод Паланке, а у Доловима је црквена алија. Између Марковца и Пинасаве су Вађуре, па Гвоздењак у Доњој Рачи, Чекерац, Касапница у страни према Салавату. Повише Чекерца је Пландиште. Готово сва та имена су стара и непозната порекла.”

И Ердељановић говори о Црквини: “Црквина у Ракинцу је на месту Селишта. И сад је очуван камен с крстом, који је окренут западу, вераватно часна трпеза. Около је било мало камења, по свој прилици од темеља неке старе црквице брвнаре. Од старина, као и сад, долази многобројно народа на св. Лазара, када село слави. Веле, да су у старо време служила ту по четири свештеника. По поменутом Селишту се налазе црепови од посуђа, а налазили су и златан новац.”

ЛАЗАРЕВА ЦРКВА

Крајеви Ракинца су: Срчаник, Купушњак, Горњи Крај, Селиште, Ђукићски Крај, Доњи Крај, Павловићски Крај или Скрипучи и Село. Причају мештани  да је између поточића Велике и Мале Свиње била црква, чије темеље и зидине сељани још и данас изоравају и ископавају. Неке топониме са којима се сусрећемо у овом тексту у својим романима о завичају користи и др Љубиша Јовановић.

У том делу насеља био је јак извор који је отицао потоком на коме је, десетак метара ниже од извора, било дванаест воденица, те се отуд ово место зове Воденичиште. Причало се у стара времена да су поток затворили “Маџари у доба када је Аустрија владала Србијом, у првој половини XVIII века (од 1718 до 1739 године). То су, вели се, постигли на тај начин што су у земљу натрпали много сланине и бивољих кожа, те је одвратили на другу страну. Отуд је земљиште на овом месту мекано и гњило тако да њиме не може прећи стока чак ни у најсувљим годинама”, а можда је због тога тај крај остао под именом Свиње.

Има индиција да је у Скрипуши постојало преисторијско насеље. О томе сведоче остаци  грнчарије и црепуља, бакарно посуђе и ватришта нашта се ниалази приликом орања и копања ораница у овом крају. Сељани су причали да су раније њихови стари налазили читаве гомиле каменог оруђа.

На локалитету Ђуричево нађени су многи ситни предмети из римског доба, а на  месту Селиште сребрна пара Regenbogenschüsselchen у величини пола динара, која с једне стране има лик с венцем, а с друте стране је нека женска прилика која гони четири коња. Нађен је и један аустриски сребрни новац из 1666. год. По Феликсу Каницу ту је некада било римско насеље и кастел.

dfs 9218

“Стеван Ђорђевић, механџија, дао је за музеј три стара новчића: турски, ископан у средини села, у башти, на дубини око 30 см; други мали, пробушен (служио је за накит), од месинга, нађен у средини села у земљи која је избачена приликом копања темеља за општинску механу; трећи је новчић крајцара из 1816. год., нађена на њиви. Панта Говедаревић нашао је у Гибавици гвоздену секиру копајући у њиви, која је обрањена и снешена у поток. Ту су налажени и многобројни црепови негдашњег насеља, селишта” – пише у белешкама Јована Ердељановића..

У Купусини, која је некада територијално припадала Ракинцу,  постоји старо гробље, које народ зове Маџарско Гробље и верује, да је оно из доба аустријске окупације овог краја. На тај период подсећа и име поља Маџарка, а на турску заоставштину указује назив поља Диваниште.

Село има два гробља. Једно је у Ађурима за Горњи крај, а друго у Мандрљици за све остале крајеве. Сеоске су заветине биле Младенци,  Лазарева субота, славе се и данас, а  литија се носи кроз село на први дан Св. Тројице. Постоји прича, да је у пољу Вуковцу било пре Косовске битке село Вукушић. Ту су на месту Салавату остаци Старог Гробља за које народ верује да је старо-српско и да су се у њему укопани становници Вукушућа.

СРЕДИШТЕ ПАРОХИЈЕ

Мада се, у веома оскудним изворима, Ракинац као седиште парохије помиње већ 1864. године, постојећа сеоска црква посвећена Сабору светог архангела Гаврила започета је 1873. а завршена 1875. године. По причама које су остале од старијих Ракинчана, црква је требало да се зида на улазу у село, на земљи купљеној од Стеве Топлице. Ископане су кречане и довежен камен из Брзана. У међувремену, Стево се вероватно покајао да је земљу продао јефтино, па је затражио и нешто преко погодбе.

Председник црквене општине Иван Говедаревић је то одбио а имао је и подршку мештана. Проблем је решио Јован Радојковић, који је земљу за цркву дао без икакве накнаде. У поменутом запису даље стоји да је план за цркву узет од цркве у Багрдану и да је освећена 1884. године од стране митрополита београдског Теодосија Мраовића.

Осим Храма сабора светог Архангела Гаврила у овом лепом селу поштује се још једна светиња. У питању је горе поменута капела Црквина, посвећена Светом кнезу Лазару. По предању, ту је некад била црква коју су Турци срушили и затрпали земљом али се народ и даље ту окупљао о благданима, палио свеће и молио за здравље и срећу. Дуго је овај камен четвртаст као жртвеник био свето место за Ракинчане и околно становништво. На поклоњење и по спас долазили су болесни и немоћни.

- Живо народно предање о овом светом месту побуди неког Васу Првуловића те се одлучи да 1898. године подигне ову капелу...приликом копања темеља за ову капелу, њен ктитор је нашао неке иконице, један крст и друге неке ствари које су однете у Пожаревац - пише у једном документу, који је потписао великоплањански протојереј Душан Симин.

А о значају коју мештани Ракинца придају том светилишту говори и чињеница да су приликом оснивања свом културно-уметничком друштву дали име КУД "Црквина".

Село је за време војевања дало велики број жртава. На бојиштима је изгинуло  скоро двеста  родољуба. У Првом балканском рату, Другом балканском и Великом рату из Велике Плане погинула су 3.444 ратника, међу њима 143 из Радовања и 193 из Ракинца и Купусине. Страдалим витезовима из села, који су живот дали за слободу отаџбине, подигнут је споменик испред цркве.

Min Kultura2