ЛЕГЕНДЕ О ЈАСЕНИЧКОМ КРАЈУ

Предања и митови о деспоту Стефану, Крушеву и кнежевој клетви, деспотици Јерини и извору у Водицама.

Јасеница је некако била предодређена за легендарну причу. У њој је, у дворцу Некудиму, боравио деспот Стефан Лазаревић, али и Ђурђе Бранковић са женом, деспотицом Јерином. На њеној територији, смрт је задесила деспота Стефана и деспотицу Јерину. У њој се налази неколико знаменитих светилишта: Рудничко Никоље, Благовештење, Вољавча, Копорин, знатан број развалина, селишта, манастиришта и црквишта који сведоче о бурном средњовековном периоду српске историје. Легенде је  сакупљао и објављивао паланачки књижевник, Драгутин Паунић, преносиле су их у својим текстовима новинарке Зорица Голубовић и Славица Барбарић, а у хроникама о насељима и знаменитим објектима овог краја писали су Миле Недељковић, Боровоје Перић, Дарко Ивановић…

Предање вели да је један извор под шумовитим брегом код села Водица лечио окобољу. Како су у то доба владале велике богиње, од којих многи без вида остадоше, кнез Лазар даде неколико врећица дуката и нађе најбоље неимаре да поред свете воде назидају манастир. Задужбину посвети Светом Виду, а извор доби име Видова вода. Народ одасвуд поче да пристиже и тражи лека. Нарочито на Видовдан и пре сунчевог изгревка, болесници су хитали да се умију изворском водом, у коју су стављали траву видовчицу. Окренути истоку, крстили су се и молили:

- Виде, Видовдане, што очима видо, то рукама створио.

Данас је овај извор озидан, а вода истиче у реку Јасеницу. Мада се лечење водом изобичајило, слаби у очима и даље о Видовдану долазе на извор. Од манастира је остао само покоји камен да подсећа на разрушену богомољу.

КНЕЖЕВА КЛЕТВА

Кад је кнез Лазар позвао војску на Косово, сви се заклеше и тврдо обећаше да ће у бој поћи. На зборно место дошла су сва села, осим јасеничког Крушева. Видевши да их нема, кнез узвикну:

- Дабогда им црн трн кућу затрнио!

1454258175

Тако је на Крушево пала тешка клетва. Народ поче да се осипа, увек је пола у селу, пола у гробљу. Под истим кровом, две мушке главе не могу да се дуго задрже. Ни најстарији нису запамтили да су између Младенаца и Видовдана у Крушеву чули кукавицу. Сељани из околине злурадо веле:

- За ким да закука, кад им нико на Косову не погибе?

Тврде да та клетва са овог села још није скинута.

Село је мало, једва педесет кућа, састарим и изнемоглим домаћинима. Деца одлазе на боље, у градове и туђину.

Ловећи са властелом у прелепом и богатом јасеничком крају, деспот Стефан, син кнеза Лазара, подигао је дворац Никудим да му буде седиште “власти”. Једног дана је чуо да негде код Кусатка тече широк поток бистре воде за пиће и да су около поља богата лековитим травама за стоку. Отад су овде, после сваког похода, у којима је деспот са властелом одлазио, коњи на одмор и лечење довођени.

И сад на Светог Тодора, у суботу која прво дође у Великом посту, на овим ливадама се каткад “виђају и чују” коњи како играју и њиште. Ко на њих набаса, може да остане слеп и глув, па ретко ко тог дана иде на ту страну.

НЕМА РАТА БЕЗ БРАТА

Мудар, племенит и силан, деспот Стефан је хтео да се за свагда ратова мане. Но, кад се једном код Опленца нашао, сустиже га глас да се оружјем на њега дигла рудничка властела. Убрзо се код данашње Винче сусретоше и жестоко побише. Рудничани су у почетку доста притискали, а онда се дадоше у бег.

Приповеда се да је тада деспот Стефан, стојећи на крвавом пољу и враћајући мач у корице, просузио:

- Нема рата без брата!

 Према једној легенди, деспот Стефан се у току лова у Космају, у селу Марковцу, срушио са коња и заувек склопио очи. Народ је на том месту подигао надгробник од белог мермера, који је постао светиња. Издалека су долазили стари и млади, болесни и осакаћени, да код њега лек себи нађу.

Споменик нико није дирао, причало се да ће узвратити злодело ако га ико помери или оштети. Ни Турци, ни Мађари, ни било који освајачи нису смели да му такну  структури или га изместе на другу страну. Једне године, много после смрти деспотове, суседно Јагњило пожели да има овакву свету ствар, па његови поглавари реше да споменик пренесу у своје село. Кад је запрега пришла “светом гралу” и натоварила га на клола, навукли су се велики црни облаци и страшна олуја уништи летину Јагњила.  Јагњилци побегоше са “места злочина” и оставише споменик. Марковчани га побожно вратише на место где је деспот пао мртав. Прошло је од тада много векова. Град заобилази и данас Марковац, а Јагњило често остане без летине.

ГРАД ГРАДИЛА, ПРКЛЕТА ЈЕРИНА

smederev 1024x683

Постоји легенда да је дворац Некудим, на територији садашњег села Придворице, илиможда Водица, није прецизно утврђено, доградио и проширио деспот Ђурђе Бранковић, сестрић деспота Стефана, коме је остала у аманет српска деспотовина после Стефанове смрти. Легенда каже, кад се Ђурађ ожено царском кћерком Ирином, из чувене грчке породице Кантакузен, (у народу позната као проклета Јерина), њој се у почетку дворац допао, све док једног јутра испред ње, из једне сувопоточине, не полете јато дивљих гусака. Сутрадан пође за њима и, на месту где су пале, пободе камен и поче да гради ново утврђење, српску престоницу Смедерево. Било је то време неспокоја, када је свако утврђење зидано каменом значило спас од надирања османлија.

Јерина по целој држави покупи мајсторе и даде се на зидање двора и тврђаве. Дигла је сва села јасеничког краја и нове смедеревске нахије на кулук, радили су од сванућа до ноћи, без одмене, по сваком времену, киши и снегу, ветру и сунцу. Није дозвољавала да се стане, ни душом дане. Бројни кулучари, уморни и изнемогли, озебоше и поболеше се. Неки начисто клонуше и ту окончаше живот. Зато је народ прозва Проклета Јерина.

Кад је све било завршено, Ђурђе и Јерина са свитом кретоше да виде чија је грађевина лепша. Прво обиђоше господарев летњиковац у Јасеници.

- Не кудим га, само су мој дворац и тврђава лепши – рече Јерина.

И стварно: кад дођоше у Смедерево, уверише се да је све много боље, па ту тврђаву одмах прогласише за престоницу. Дворац у Јасеници доби назив Некудим, који брзо беше занемарен, тако да нико данас не зна где се налазио. А Смедерево је одолевало све до 1459. године када подпаде као последње српско утврђење под Туре.

ЈЕРИНИН БЕЛЕГ

dscf2408

Легенда вели да је при крају изградње Смедерева нестало камења у мајдаништима, па је осиона деспотица Јерина наредила да се у целом граду поваде сви надгробни белези и узидају у тврђаву. Јерину почеше проклињати и у црно завијати кулучари и њихове жене, сви до којих је допирао зао глас о њеним зулумима.

- Дабогда у мукама умрла, гроба не имала!

Јерина је кратко уживала у смедеревској тврђави. Често је морала да бежи пред Турцима и по Руднику да се склања. Тамо, на Островици отровао је син Лазар, по наговору жене Јелене. Прича се да је ту и сахрањена. На гробу је најпре постојао белег, и трајао све до деветог колена, али је служио као место за окупљање старица кунилица. На крају су га номади разлупали у тоцила, брусеве и гладила и све то на вашарима продали. Клетва као опомена упућена Јерини оста за сва времена међу Србима:

“Зло чинила Ђурђева Јерина, зло чинила, горе дочекала!”

Приликом освајања Смедерева Турци су безобзирно опустошили Србију. Падом Јерининог утврђења и Мађари су се овајдили. Прелазили су Дунав и пустошили српске северне територије. Већина српског становништва је продата у робље, растурено по читавом османлијском царству, неки су пребегли у Угарску, само мали део храбрих и оданих остао је на огњишта.

Min Kultura2