Легенде о Копорину
Копорин, најзнаменијитији културно-историјски споменик јасеничког краја, задужбина је деспота Стефана Лазаревића, по мајци кнегињи Милици изданак је лозе Немањића, а по оцу кнезу Лазару, наследник Хребељановића. Народна и манастирска предања, због ктиторске слике на западном зиду цркве манастирског здања, вољеног деспота Стефана одредише за ктитора, а 1402. за годину оснивања светиње. Рушен и обнављан више пута, велико уздигнуће и препород доживео је 1880. године. Свете мошти Деспота отварају се два пута годишње 1. и 15. августа.
У јеку припрема за велики јубилеј, шест векова постојања Копорина, почетком јуна, 2002. године, уз саме темеље цркве откривено је 14 гробова. Монахиња, мати Нина, о овом догађају је усхићено причала:
- Знали смо од раније за три гробна места. Отац Сава је сваке суботе преливао и кадио упокојене, молио се за незнане. Кад се копало због заштите од влаге, људи из Завода наишли су на мошти, нетрулежне, очуване. Нису то земни остаци обичних људи већ светитеља, објашњава из душе. Кад мало дубље закопамо свуда по дворишту наилазимо на кости, али оне су црне пропадне, а ове жуте, мирисне. Бог нас је наградио тим великим богатством, зато ово и јесте светиња – говорила је тада мати Нина и још много година после, све док је била способна да дочека и испрати многобројне посетиоце и поштоваоце манастирског здања.
СИЈА СВЕТИЊА
Тиха, дубоко побожна, живих црних очију, разоружавајућег блаженог осмеха, и сама је уз оца Саву за живота постала легенда овог места. Многи и сада због ње долазе у божји храм чије је име она с пуно љубави и поштовања усађивала у срца посетилаца. Понеке од њих препозна, друге радосно прихвати као старе знанце иако јој бледи сећање на њихов долазак. Од ње су чули безброј пута све што су сазнали о манастиру, а да није записано у књигама и манастирском летопису.
Ни једна легенда, ни један овде започета прича о светињи с почетка 15. века није до краја опричана. Овде се рађа, а даље је ниже народ, као што је до скоро мати Нина низала речи, Евстолија бројанице, Ирина песме, почивши. отац Сава молитве и мати Агнија идеје да све сија око овог места. Сви заједно приносили су сопствене жртве и проносили надалеко глас о Копорину до верника и неверника, до људи који се саберу из свих крајева Србије 1. и 15. августа на поклоњење деспоту.
О месту изградње манастира постоје две легенде. Прва каже да је ту брат убио брата и десетогодишње братовљево дете, па лешеве на том месту и покопао. Гоњен грижом савести, убица је дуго долазио и палио свеће на гробовима својих жртава. На самрти се убица исповедио жени, а она разгласила по народу. Сам убица окончао је на гробовима својих жртава. Месту гробова народ је почео да приписује посебну светост и лековитост, због чега је деспот решио да подигне светињу.
Недалеко од манастирских зидина налази се извор лековите воде, који је такође подигао деспот Стефан, на месту где му је, како прича каже, после лова пао рањени коњ, али се повратио након што је напојен изворском водом. Зато, баш ту деспот одлучи да подигне манастир. На месту где је деспот Стефан појио и лечио своје коње, и сада се на Светог Тодора каткад виђају коњи врани како се играју и њиште.
О имену манастира постоје два предања. По првом предању, вероватнијем, светиња је због неравног терена првобитно била укопана својом северном страном у брдо, одатле назив Копорин. По другом предању, манастир је подизан народном снагом, кулуком. На месту градње није било довољно камена за зидање, те је народ био принуђен да сакупља камен по камен по суседним њивама и околним брежуљцима и да га доноси на место градње.
СЛОВО О ЉУБАВИ
Деспот Стефан Лазаревић, владар Србије, син цара Лазара и кнегиње Милице, на једном од својих путовања у Цариград, упознао је прелепу принцезу Јелену, са грчког острва Лезбос, ћерку Ђеновљанина Франческа Другог Гатилузија који је био господар овог грчког острва. Сестра Ирине Палеолог, супруге византијског цара Јована Седмог Кантакузена, заљубила се у српског принца.
Висока и витка, са дугом црном косом, ватреним зеленкастим очима опчинила је Стефана. Била је то љубав на први поглед, а волели су се до гроба. Три године од првог сусрета и просидбе, дошла је са сватовима у Србију и постала деспотица.
Љубав је на Стефанову дубоку жалост кратко трајала. Јелена се тешко разболела и после 42 дана умрла. Пред смрт Стефан је обећао свој вољеној да је нико неће заменити ни на двору ни у срцу. Деспот је одржао своју реч и остатак живота провео у целибату. Придружоп се Јелени 1427. године када му је, док је јахао кроз Шумадију, пукло срце.
Деспот Стефан није имао потомство. Славни и трагични усуд Хребљановића је хтео да порода нема ни Стефанов млађи брат Вук, којег су Турци погубили 1410. у његовој тридесетој години. Смрћу Деспота Стефана прекинута је лоза и династија Хребљановића, а вечну битку за слободу Србије наставио је његов сестрић Ђурађ, изданак светородне лозе Бранковића. Син његове сестре Маре, којег је Стефан на сабору српске властеле и монаштва у српској Сребреници одредио за свог наследника. Превелика љубав према деспотици Јелени изнедрила је најлепше средњевековне љубавне стихове “Слово љубве”. Написао их је најлепши и најнежнији владалац ког је Србија икада имала.
Константин Филозоф овако слика Стефана: „Било да је реч о ратовању, борби и уметности, свему овоме био је први и друге упућиваше. У свему беше савршен. И по лепоти тела и снаге био је мђ|у вршњацима као сунце посред звезда...“ Остало је записано и дивљење које је Стефан својом лепотом и висином изазвао међу Дубровчанима 1422. године, а сличан запис сачуван је и од трговца из Угарске Еберхарта Виндекеа: „Необично леп човек, искрен, праведан и мирољубив“
Мати Нина није тек тако, реда ради, говорила неуморно верницима и посетиоцима светиње о високом деспоту. Из сваке речи зрачила је љубав и убеђење да их деспот прати на сваком кораку.
- Ми смо стално са њим. Помоћ осећамо свакодневно. Увек кажем кад закључавам врата цркве: "Деспоте, чувај своју светињу!" и знам да се ништа ружно неће догодити.
Удивљено, са свечаним усхићењем причала је о витезу у свечаној одежди, са круном на глави, жезлом у рукама како опомиње лопова да не похарају манастир, несавесног радника да не однесе алатку, мештане да не краду летину. Причала је мати Нина безброј пута уверена у натприродну моћ српског деспота како је оздравила тешко болесна девојчица, проходао обогаљени младић, на ноге се дигла клонула и посустала жена, на свет дошле Доротеја, Софија, Теодора, Катарина, Кристина, Марина, Никола, Јован, Матија, Сава, Стефан...
- Једна болесница је пред ћивотом побожно стајала молећи милооздрављења. Мајка је обећала, да ако јој макар мало буде боље, донесе поклон манастиру. Дуго их није било. Дошле су ових дана и мајка је сва усхићена испричала сан. Деспот је опоменуо да дато обећање испуни, причала је једном мати Нина.
Света вода у близини потока на коме је деспот напојио побелелог и изнемоглог коња, а он запојен светом водом на ноге се дигао и данас исцељује болесне и помаже очињен виду.
Иконограф Зоран Гребенаревић из Београда, урадио је и посветио овом манастиру велику икону, јер је, како каже монахиња Нина, захваљујући молитвама добио кћи Софију, чије име стоји на очевом делу...
АМБАСАДОР О БРОЈАНИЦАМА
Амерички амбасадор, Монтгомери, приликом посете Копорину, крајем 2000. године, добио је од игуманије Агније на дар бројанице као успомену на овај сусрет. Истог дана, поподне, са групом сарадника, доживео је удес у Прешевској долини. Из потпуно смрсканог аутомобила изашли су неповређени. У писму које је, око Божића, упутио игуманији Агнији изразио је захвалност што су га од смрти отргле бројанице рађене руком монахиња манастира Копорин. Сестринство каже, добронамерног човека спасла је вера у Бога. 