САМОТЊАК НА МОМАЈСКОЈ КОСИ

Најзначајнији споменик културе јасеничког краја

Има ли шта светије, светлије и значајније вернику и родољупцу од светих места за које народ вековима мисли да имају исцелитељску моћ. Таква моћна дејства на људе који посете Копорин има манастир са светом водом и земним остацима самог деспота Стефана, ктитора цркве у којој нероткиње налазе утеху, a болесни спокој.

Као војник на стражи, самује више од шест векова у долини Момајске косе, Копорин, уз корито сићушне, исушене Копоринске реке. Манастир невелики по формату, огроман по значају за вернике и бездетне парове, болесне и изнемогле, столећима је био уточиште за све њих. На тромеђи путева скрајнут од главног Цариградског друма, био је спас за уморне, очајнике, изгубљене...

Прича се, као предање, да је за њега знао чувени ходочасник, светски путник средњег века, Евлија Челебија, а да га је посетио и описао у својој књизи путописац кроз Србију, Феликс Каниц, двоумљења нема.

„...у једној романтичној ували недалеко од пруге, лежи мали манастир Копорин, који су после дуготрајне запуштености четири околне општине обновиле и поклониле му 11 хектара оранице, винограда и шуме. Главни извор прихода ипак чине верници, који у великом броју посећују „чудотворну“ црквицу Св. Стевана, чије се оснивање приписује Стефану Високом (1389 – 1427).“

Он се појављује, пише аустроугарски путописац, al fresco, с моделом цркве у руци и на још неким просечно рађеним сликама.

„Нартекс првобитне грађевине с полукружном хорском и исто таквим бочним апсидама повећан је приликом реновирања. Пошто се са разних страна говорило да се испод пода налазе гробнице, године 1886. је тамо упућена комисија да то испита; међутим, ископавања која су предузета под воћством смедеревског окружног инжењера Каракашевића, остала су без резултата. Паланачки капетан је прикупио новац за доградњу новог конака за калуђере, а недељом и о празницима народ долази из удаљених места да тражи олакшања и лека. Лековитост се приписује и „Видовој води“  код оближњих Водица, јер извире из рушевина неког старог манастира, за који се верује да га је основао цар Лазар, који је на Видовдан погинуо на Косову. Као што се види, веровање у чуда није страно ни мораским Србима.“

КТИТОР

Историчари кажу да се не може са сигурношћу говорити о ктитору манастира Копорина и години његовог подизања, зато што недостају примарни извори иако се у свим записима и у народу одомаћила тврдња да је сам деспот Стефан Високи, на овом месту, после Ангорске битке, 1402. године, подигао манастир, у знак захвалности Богу за избављење сестре Оливере из харема султана Бајазита. Упориште за ову тврдњу налазе на зидној слици на самом улазу у храм с десне стране на којој Стефан Лазаревић у деспотској одежди, са скиптром у руци, једним од владарских инсигнија, држи макету цркве. Није сачувана никаква оснивачка повеља, нити има видљивог  ктиторскоког натписа. “Ктиторска композиција, која припада првој зони, сликана је на западном зиду цркве, јужно од улазних врата и сачувана је само делимично. На њој су приказане две људске фигуре. Прва и боље сачувана, али само горња половина, јесте фигура деспота Стефана, који левом руком чини гест препоруке који се односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен. С ачуван је само ореол и натпис „свети“.  Нема прецизнијих податак ни у литерарним изворима средњег века.

DSC 0169

Исто тако, извори народно предање не оспоравају па је опште прихваћено да је градњу, у народу цењене цркве као божанство, наложио сам српски деспот Стефан Лазаревић. Вероватније је, стоји у неким тумачењима историјских записао о Копорину, да је био "втори ктитор", онај који је завршио од другог већ започети манастир, или га одузео неком великашу због "невере".

Има примера, наводе као потврду за истинитост овог тумачења,  да је деспот радио и једно и друго, а његов портрет на западном зиду цркве потврђује његово учешће. У близини Копорина је подигнут у том периоду Некудим, утврђење које је деспоту Стефану служило као летњи двор, одакле је често ишао у лов, а побожном деспоту добро је дошла једна овако мала и скривена богомоља да у њој одмори душу.

Да се претпостављено време градње поклапа са историјским догађајем везаним за учешће у Ангорској бици, сам почетак 15. века, тумачи зидног сликарства поткрепљују приказом српског владара са деспотском круном и чињеницом да је на њој ликом млађи за целу деценију него на фресци у Манасији.

РУШЕЊЕ

У турским пописима из 16. века, 1516. године, стоји да је црква првобитно била посвећена светом Арханђелу, док се у каснијем периоду, након обнављања манастирског здања, божји храм посвећује Светом архиђакону Стефану, заштитнику српске средњевековне државе и династије Немањића и тако је остало до данашњег дана. У том запису се  каже да у манастиру има "три куће", да у њему нема монаха већ његово имање обрађују три сеоске породице, које султановој благајни плаћају 220 акчи пореза. Попис из 1572. године лоцира манастир Копорин код села Брадашево, које данас не постоји, а дажбине манастира су незнатно смањене. На помен манастира Копорин наилази се и у периоду обављања дужности патријарха Макарија Соколовића, у време обнове Пећке Патријаршије, 1557. године, док се у време турског ропства извори о постојању манастира губе. Претпоставља се да је опустео, похаран и порушен.

Не помињу га описи “визитације цркава и манастира које су обављене у време аустријске окупације северне Србије”, што је сигуран знак да је у то доба био пуст. У рушевинама, обрастао у шуму, без братства, провео је манастир Копорин време Кочине Крајине и оба српска устанка почетком 19. века. Служио је као склониште хајдука и одметника.

Често се листајући литературу о манастиру наилази на податак да је “први покушај обнове везан за време кнеза Милоша и извесног Стојадина Ђорђевића из Вишевца. Покушај није донео резултате јер га кнез Милош није подржао, пошто је на простору Копорина држао алију и у њој "жирио" свиње, или је издавао сељацима у најам. Следећи покушај у време кнеза Михајила, везан је за Стефана Петровића - Книћанина, началника смедеревског округа, који је водио живу агитацију по селима да се Копорин обнови. Книћанин је тражио од митрополита да Копорину да ранг "окружног манастира", јер у смедеревском округу нема ни једног манастира "а скоро у свакоме окружију имаде обштежителни монастира, у коме до два, а негди пак и по три, а и по четири".

Народ из околних села и кметови из Велике Плане, Марковца, Аџибеговца и Ракинца, поклонио је Копорину комплекс од 400 хектара, а да до обнове не дође, разлог су династички ломови Обреновића и скидање са власти људи који су водили акцију за избављење Копорина из рушевина. Манастир је обновљен тек крајем седамдесетих година 19. века. Акцију је водио срески начелник из Смедеревске Паланке уз помоћ верника из поменута четири села. Манастир је добио само једног монаха, а неколико сељака из Радовања били су "стараоци" манастирски.

ОБНОВА

Уласком Копорина 1932. године у састав Браничевске епархије, манастиру је посвећена већа пажња. За време немачке окупације братство се разбежало а јеромонах Серафим одведен у логор на Бањици, па су у манастиру служили свештеници из Велике Плане. Нормално стање успостављено је тек 1946. године. На предлог епископа Хризостома, Свети архијерејски синод СПЦ претворио је 1958. године Копорин у женски општежитељни манастир. И данас је манастирско здање дом монахињама чије сестринство има углавном времешне, остареле, болесне и онемоћале старице и неколико млађих на чијим плећима почива сав терет великог посла да се дочекају и испрате гости, организује послушење и обради имање.

maxresdefault

Манастири су у средњем веку поред цркве за вршење верских обреда, келија у којима су живели монаси,  имали конаке, кухиње и трпезарије. У већим манастирским конацима, с обзиром на чињеницун да је црква имала васпитни и социјални карактер, градиле су се просторије за образовање деце, странопримнице за преноћиште путника, сиротишта за одгој деце без родитеља, старачки домови за стара и болесна лица, као и болнице за збрињавање оболелих. Такву расподелу просторија није имао мали манастирски посед у Копорину, или се не наилази на писане трагове о овој врсти устројства манастирског живота током његовог битисања.

Цркву су у старом српском стилу градили мајстори из Македоније, а живописали је мајстори сликарске радионице митрополита Јована, чији је задатак био осликавање Љубостиње, због чега унутрашњост подсећа на сликарство цркве Светог Андрије (Андреаша) на реци Трески. Знаменит је фреско - портрет деспота Стефана, на западном зиду цркве јужно од улаза. Конзервирала га је заједно са својим студентима осамдесетих година проф. др Иванка Живановић.

“Деспотово лице је светлорумене боје, са малом брадом и мрком гргуравом косом. Одећа је владарска, богато украшена бисерима, са укрштеним лоросом под грлом, са много веза и драгим камењем плаве и румене боје. У десној руци држи скиптар, који се на врху завршава крстом од нанизаних бисера. Левом руком чини гест препоруке који се вероватно односи на правог ктитора Копорина, али је тај део фреске оштећен.”

ФРЕСКЕ

У првој зони приказани су свети ратници, мученици и великомученици, пустињаци, аскете и архијереји. Већина је приказана у природној величини, најчешће анфас, ређе у профилу. У другој зони приказане су сцене Страдања Христова, а у трећој зони Велики празници. У циклусу Страдања Христовог приказане су сцене: Христос на суду, Ругање Христу, Молитва у Гетсиманском врту, Одрицање Петрово, а у циклусу Великих празника: Богојављење, Сретење, Полагање у гроб и Силазак у ад. Из Богородичиног циклуса приказана је само сцена Благовести.

2301535 koporin04 news1 nemanja nikolic ff

Иконостас је рустичне израде, који, као и иконе на њему, потиче из прошлога века. 

“Црква је зидана од ломљеног камена, мало или нимало притесаног, као већина цркава тог времена. У темељу и угловима зидова коришћени су квадери тесаног камена већих димензија, док у горњим деловима има сиге. Зидови су прави и равни, без украса и немалтерисани. Једини декоративни елементи на фасадама јесу високе слепе аркаде или слепе нише. Цигла је коришћена само у горњим зонама, ради декоративности, или да олакша конструкцију. Над централним делом подигнут је осмострани тамбур кубета који лежи на квадратном постољу ослоњеном на пиластре. Убрзо после изградње цркве уз западну фасаду подигнута је припрата.”

Црква нема певничких апсида, а олтарска је, изгледа, проширена у време када је дозидана припрата. Светлост улази кроз пет узаних прозора, ка унутрашњости левкасто проширених. Под у цркви је од квадратних камених плоча. Црква и кубе покривени су оловом, касније је са припрате и олтара скинута ћерамида па је цела грађевина заштићена од кише и снега лименим кровом.

Осим цркве, манастир Копорин има неколико пратећих објеката новијег датума. Све је изграђено у релативно кратком року, од досељавања сестринства 1958. до 1971. године. Сви су објекти темељно урађени од цигле и камена, у истом стилу, и представљају украс манастира са којим чине јединствену целину. Стару дрвену звонару заменила је 1976. године звонара од камена и цигле.

Сабор код манастира је на дан светог архиђакона Стефана 15. августа, на дан црквене славе, и на дан деспота Стефана 1. августа, када је и Епархијски дан - слава Епархије браничевске. Тада се отвара ћивот са моштима деспота Стефана, а у манастир се слегне на хиљаде људи из разних крајев земље у нади да ће им мироточиви земни остаци светитеља донети спокој, исцелити им ране, а нероткињама подарити пород. По томе је манастир познат и ван граница земље.

ЛЕТОПИС

У летопису манастирском и књигама које воде монахиње, до позне старости мати Нина, од недавно млађе сестре, бележи се да је молитвама у Копорину деспот својом милошћу подарио скоро три стотине малишана чији вечно захвални родитељи долазе редовно на поклоњење или да цркву дарују значајним прилозима.

А о гробним местима о којима пише Каниц, касније се, 1977. године, дознало више. Унутар грађевине, испод ктиторске фреске, октопани су остаци скелета за кога се експертизом у Лондону утврђивало да ли припадају деспоту Стефану или његовом брату Вуку. Отуда се деценијама водила полемика међу верницима и стручњацима да ли је последње коначиште највољенијег српског владара Манасија или Копорин. И једни и други нису пристајали на пораз. Својатали су уснулог деспота из велике љубави, поштовања, помало и због престижа и манастирског угледа. Свакако, место ће као разлог ходочашћа бити посећеније ако га је за свој вечни дом изабрао сам деспот.

Крајем деведесетих приликом заштите спољашњих зидова, плитко покопани, нађени су склетети 14 покојника за које се претпоставља да су били монаси у тек обновљеној цркви.

За текст коришћени подаци из манастирских докумената, монографија, текстова са портала споменици културе србије и записа локалних хроничара.

Min Kultura2