Како сачувати и свету приказати националне вредности јасеничког краја
У којој мери су доступне историјске материјалне и нематеријалне вредности јасеничког краја, посебно артефакти, предмети и објекти којима располаже општина Велика Плана, често је постављено питање на скуповима историчара, археолога, уметника, људи од културе овог краја.
Одговор остаје у домену могућности, решења ни на помолу иако је од недавно зграда породице немачких индустријалаца, Тонија Клефиша, припала општини. Адаптирана и комплетно сређена сачувала је пређашњи изглед и претворена у Градску кућу. Мало простора је остало за галерију, нимало за музеј који би на једном месту сакупио све вредности из прошлих времена које сведоче о трајању и степену напретка насеља на Јасеничкој тераси које је од насеобине са стотинак кућа од 1924. године варошица.
Историчар, Милош Ивановић, најмлађи међу докторима наука овог краја, говорио је у неколико наврата о потреби да се националне вредности третиране као вредни експонати изложе у неком за то прикладном простору, притом велику пажњу посвећује писаним траговима који потичу из турских дефтера о овом делу Балканског полуострва и осталим документима и поменима у сачуваним списима, књигама и архивима у Србији. Археолог, Ненад Шошић, кустос завичајног музеја у Смедеревској Паланци, када су ове теме на јавним скуповима третиране кроз бригу и заштиту културних добара, наводи потребу да се од многобројних авантуриста истраживача обезбеди постојеће и потенцијално културно благо на које наилазе неовлашћени копачи по локалитетима широм Србије.
- Поставка о Карађорђу и његовом животу требало би да буде у Радовањском лугу, где већ постоји леп и функционалан објекат за то, са експонатима који посетиоцима сведочи о значају места, трагичном догађају за историју и српски народ, а у граду би требало направити поставку везану за деспота Стефана Лазаревића. Он заслужује већу пажњу и публицитет; ту бисмо поред манастира Копорина приближили посетиоцима и његову владавину као највећег јунака средњевековне Србије – износи аргументовано куатос Шошић могуће варијатне за јачање капацитета културне баштине и заштиту постојеће грађе како би крај добио на значају, а заинтересовани грађани за националну историју били адекватно информисани.
ДЕСПОТ СТЕФАН
- Деспот није био познат само у нашим крајевима, није постојао мегдан где није победио, био је оснивач витешког реда змаја, који је окупљао најзначајније витезове, краљеве и остале великаше Европе. Занимљиво је да никада није изгубио ни једну битку у којој је учествовао, осим битке код Ангоре, где га је монголски кан пустио да оде са војницима због исказане храбрости и репутације великог јунака.
Шошић сматра, да у модерном добу, уколико већ нема музеја, и виртуелни музеј може да буде посетиоцима и туристима од великог значаја. Због тога би требало озбиљније разрадити ову могућност и радити на томе.
- Музеј можда није неопходан као зграда, било би добро да се направи макар нешто што би показало да је овај крај значајан и за нас и за околину. Праве се апликације за мобилне телефоне и таблете који једноставним наношењем камере преко одређене слике приказују цео спектар могућности о томе да се архитектура, сликарство и материјални остаци прикажу у само једној апликацији, а да то не мора да захтева ни зграду ни неки изложбени простор. Надам се да неће остати на апликацији, и да ћемо добити зграду где ћемо представити шта имамо да би људи који посећују Копорин и Покајницу, најпознатије знаменитости краја, могли да сазнају нешто више о овсталим културним добрима, а не само о споменицима културе о којима се најчешће говори.
Оно што се зна и најчешће истиче када се говори о писаним траговима, предањима и културној баштини краја расуто је по монографијама, текстовима историчара, научним радовима, у текстовима локалних хроничара, на порталима и локалним публикацијама. У сећањима старији сачуване су легенде и приче, модификоване од дугог преношења с генерације на генерацију. Материјални докази чувају се у музејима. Сачувани су предмети нађени на овом терену из бронзаног доба и у каснијем периоду.
КОПОРИН
- Најзначајнији споменик културе је свакако манастир Копорин као целина, међутим наш крај још није у целости истражен. У Старом Селу има остатака бронзаних фигурина, које су пронађене сасвим случајно, на њиви; ту су и ископине сребрног и бронзаног новца са налазишта у Великом Орашју. Налажени су и појасеви (мраморац) из гвозденог доба. Није ово сиромашан крај, само је неистражен. Требало би га испитати и онда би попунили недостатке у нашим сазнањима о животу у далекој прошлости. Покушавамо да истражимо, сазнамо, сачувамо од пропадања оно што нам је доступно и што би могло да буде вредно истраживања – каже Шошић и као отежавајућу околност за деловање поред недостатка средстава наводи и нелојалну конкуренцију.
- Као стручњаци смо хендикепирани у односу на аматере - ми морамо да имамо дозволу за истраживања, док археолози аматери не морају, иако они својим истраживањима углавном уништавају локалитете и не остављају никакве податке шта је нађено, до чега су дошли и шта је ту било. Знамо само да су копали и да су све уништили.
Др. Милош Ивановић, пажњу јавности на скуповима у свом завичају, усмерава на проверене чињенице и записе до којих су истраживачи у овој области дошли трагајући по писаним документима из турских и наших архива.
- Најпре треба рећи да је значај овог краја условљен његовим географским положајем, који опредељују близине две реке реке - Велика Морава и Јасеница. Мало је података када је реч о раној средњевековној историји овог краја, како подаци говоре, што морамо да имамо увек у виду, терен који нас окружује је био слабо насељен у десетом и једанаестом веку. Први пут делови овог крај, вероватно у 12 веку, улазе у састав српске средњевековне државе, за време владавине Стефана Немање, да би коначно били саставни део овог краја тек у 13 веку, у време браће, краљева Милутина и Драгутина, и у њеном саставу остаће до пропасти српске државе 1459. године.
Истражујући у овој области заједно са колегама из струке на основу нових истраживања докумената, пре свега османске турске грађе, Ивановић каже да читав крај можемо поделити у две области. Један је припадао области Кучево чије је средиште било Смедерево, обухвата крај северно од реке Јасенице, док је територија јужно од реке Јасенице, данашња Велика Плана, и још нека насеља, као што је Старо Село које се звало Метохија, припадала крају који је гравитирао утврђењу Некудин, које је било кратко престоница српске средњевековне државе, као што је и Смедерево од 1430. до 1459 имало исту улогу.
ПУТОПИСЦИ
У 15. веку, казује др Ивановић, крај се боље насељава и путописци говоре да има добрих намирница, да се у њему производи добро вино. Значај тог краја ће остати и у време турске владавине. Након 1459. године, постојаће нахија Кучево са седиштем у смедеревској тврђави и нахија Некудим са седиштем у истоименој тврђави. Постоје подаци из турског дефтера од 1476 -77. који нам говоре о насељу Источник, данашњи Точак, који је имао 13 кућа. Има података и о насељу Старо Село са 20 кућа. Занимљиво да је највеће насеље у овом крају било Милошевац са преко 240 кућа, у једном периоду чак 300 кућа, што значи да је у неком моменту имало и преко хиљаду житеља, и то су врло значајни подаци који нам осветљавају историју овог краја. Као податке историчари су наводили и број удовичких кућа, што је сведочило и о томе колико се гинуло у ратовима и бунама и колико је која кућа имала мушких глава.
Због близине Велике Мораве било је и воденица, развијало се виноградраство посебно у Крњеву; то су све значајни подаци који нас повезују донекле и са савременим периодом где се уочава континуитет у појединим привредним гранама. Наредних векова су била честа пустошења и сеобе са овог подручја. Становништво се мењало, једно је одлазило, друго долазило. Плана се, то и даље остаје проверен податак, први пут помиње у 18. веку и тиме доспевамо до почетка 19. века када нам нови подаци које имамо, заједно са археолошким налазима, потврђују да имамо довољно материјала за будућу музејску поставку.
МОШТИ ДЕСПОТА СТЕФАНА
Полемише се још увек у научним и црквеним круговима, највише међу верницима који посећују манастире Копорин и Манасију због чудотворних моћи земних остатака дубоко поштованог и вољеног српског деспота, да ли наследник великомученика српског кнеза Лазара сахрањен у једној од својих ктиторских задужбина. Волели би и једни и други да су пронађене мошти деспота Стефана у ћивоту у Копорину, други у Манасији, већој по формати и историјском значају грађевине.
- Утврђено је да је ипак у Манасији сахрањен деспот Стефан Лазаревић зато што су ДНК истраживања потврдила да је скелет пронађен у Манасији 99,9 одсто идентичан са моштима кнеза Лазара. Није са стопостотном сигурношћу извршена ДНК анализа потврдила да мошти из Копорина припадају деспоту. Писани извори и биограф Константин Филозоф сведоче да је Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији, и да се анализа ДНК поклопила са подацима у биографији, очито је да је деспот сахрањен у Манасији. А ко је у Копорину схрањен, вероватно ктитор, постоје различита мишљења, као што је једно да скелет потиче из 18. века. У све те анализе небих смео да се упуштам, то би требало детаљно истражити, али ово поклапање је очигледно. По свој прилици деспот и није ктитор, можда треба тражити одговор и у томе да манастир није псовећен Св. Стефану, првобитно је по турским дефтерима био посвећен Архангелу Гаврилу – каже др Милош Ивановић.
- Препоручио би релативно нову монографију о манастиру Копорину Милана Радујка из 2005, богато илустровану са много нових интересантних података о манастиру, његовом историјату и грађењу.
ИСТРАЖИВАЊА
Мора се почети од почетка, од основних истраживања на терену, већ смо по материјалу који је нађен на терену, две посуде сребрног рановизантисјког новца, констатовали да ли постоје материјални подаци људског живота, или не постоје и које су то области. Након тога можемо да се позабавимо археолошким ископавањима, које би дало конкретне податке о налазима која су на површини. О свему овоме што је нађено у Великом Орашју, фигурнине од бронзе у Старом Селу, закључујемо да постоји пет црквина у Старом Селу, Новом Селу, Ракинцу, Радовању и Бугарији, а ти копови означавају место где је некад била црква и неки верски објекат. То су разлози који нас наводе на то да и даље истражујемо преко писаних извора и преко материјалних остатака на терену, напомиње археолог Ненад Шошић.
