УГ „Свет речи“ новим пројектом наставља едукацију средњошколаца о облицима насиља и начинима борбе у процесу сузбијања вршњачког насиља које узима маха у средњим школама широм Србије. Уз подршку , Удружење " из Велике Плане реализује од јула до децембра пројекат чији је циљ информисање, едуковање и подизање свести ученика о насиљу и њихово оспособљавање и мотивисање за преузимање активне улоге у стварању ненасилне атмосфере у школама и односима међу младима.
Задатак пројекта је подизање капацитета школских Тимова против насиља за рад са младима који врше насиље. Коришћењем техника форум-театра и Театра потлачених организатори тренинга учинили су да материја буде мање сувопарна, прихватљивија за рад и лакша за разумевање. Новина пројекта који представља наставак ранијих пројеката усмерених ка свеопштој борби против насиља је у томе што се у рад Тимова против насиља укључују млади починиоци лакших облика насиља који су прошли обуку и од којих се очекују да делују превентивно спречавајуће себе и друге да врше насиље.
Ученици који су пред почетак школске године учествовали на тренингу овладали су вештинама асертивне комуникације. Техника коју су прихватили као облик борбе против насиља биће им током наставка образовања корисна за укупан развој личности, успостављање добрих односа међу људима и дугорочно унапређивање међуљудских односа у локалној средини.
Пројектом су обухваћени ученици 7 средњих школа и њихови ментори из шест општина: Велике Плане, Смедеревске Паланке, Пожаревца, Великог Градишта, Кучева и Деспотовца. Са едукаторима чији је задатак наставак едукација у својим срединама радили су тренири из Београда, Мирослав Николић и Милош Дилкић, а са њиховим менторима педагог Живкица Ђорђевић. Млади су на завршници тренинга приредили перформанс којим су послали поруку јавности да је хватање у коштац са појавом која узима маха међу младима неопходно и да ће овог пута бити спремни да се новим методама и техникама најјаче супротставе насиљу.
- Било нам је изузетно занимљиво. Научили смо како можемо да препознамо насиље, да заправо разлучимо за нешто што мислимо да није насиље да у ствари јесте. То је за нас било нешто ново јер смо за многе ситуације које су се догађале међу нама у комуникацији са друговима и другарицам, чак и међу партнерима мислили да није насиље и да је такво понашање уобичајено и прихватљиво јер се није радило о тучама и сукобима са физичким повредама. Сазнали смо да и психички бол који осетимо због нечијег непримереног понашања јесте последица насиља и да представља опасност за младе у периоду развоја личности - пренела је своје утиске са тренинга Емилија Пантић и додала да је најлепше од свега било то што су се ослободили да пред групом говоре о нечему о чему су до сада ћутали.
- Причамо међусобно, отварамо се. Кроз игру учимо да знање пренесемо на друге, да увидимо како да решимо вршњачке сукобе. Нажалост, насиље је присутно свуда, не само у мојој школи. Препознајемо насиље и раније смо то умели, али сада знамо како да интервенишемо и на који начин да помиримо сукобљене стране, а да не остане повређен неко од њих. У основној школи смо помоћ тражили од разредне и психолога, у средљој прво покушамо да решимо између себе – каже Емилија.
Невена Стојиловић из досадашњег искуства на сличним едукацијама примећује да се употребом ових техника са којима су се сусрели на тренингу постижу слични резултати као са медијацијом.
- Добро је за нас и околину да што више радимо на овом проблему и да заједно тражимо начине за заустављање насиља. Насиља свуда има иако се ја са том појавом директно не сусрећем. Знам да може сукоб да се разреши пре свега разговором, мирним путем да не би дошло до нежељених последица. Да помогнемо неком да не буде насилник то је битније од било чега другог. Сматрам да ни насилнику није пријатно сазнање да неко због њега трпи бол, али можда у том тренутку није способан да се заустави и да не зна на који начин би могао да разреши неспоразуме који су настали међу сукобљеним странама - рекла је Невена и потврдила став већине својих вршњака да младићи предњаче када се ради о насилном понашању, али да ни девејчице нису смирене и ненасилне како се то од њих очекује.
- Девојчице су мање насилне, али се врло често сусрећу девојке које испољавају у већој мери насилно понашање. Понекад знају да буду ригорозније и безобразније него дечаци. Све то зависи од много чега, васпитања, животних ставова, прошлости и личности које узимају за моделе свог понашања.
Анђела Ристић каже да је њој овај семинар помогао да схвати саму сврху насиља, његову појаву и научио је како да препозна разне облике насиља.
- Можда ћемо направити тим да заједно делујемо, да преко перформанса и других активности скренемо пажњу околине на присуство насиља у свим срединама и свуда око нас. Можда би веће залагање нас младих дало ефикасније резултате у односу на вршњаке који до сада нису ни примећивали насиље, самим тим нису имали потребе да се боре против насиља. Насиље се појављују често због најмање ситнице. Све зависи од човека; неки људи све виде као претњу, мисле да би неспоразуме и супротно мишљење требало да разреше тучом и малтретирањем других. Посежу непромишљено за непримереним методама које остављају последице на психу и здравље жртве. Требало би, дефинитивно, да се више ради на спречавању насиља у основним и средњим школама како би се насилно понашање сасекло у корену – поручује Анђела и напомиње да ће у наставку школовања и током целог свог живота већу пажњу посвећивати сузбијању насиља и скретању пажње другима да се може сукоб спречити мирним путем, разговорима и указивањем на штетне последице применом силе.
Милош Вујчић је први пут део тима који се бори против насиља. До сада је био незаинтересован за ове теме, недовољно обавештен о последицама и разлозима који доводе до сукоба међу вршњацима са последицама већих размера од којих су недужни младићи губили животе или остајали инвалиди.
- Имам јасан циљ пред собом, задатак који ћу решити заједно са осталим члановима тима за борбу против вршњачког насиља. Борићу се у свом одељењу и школи да не буде насиља било ког облика. Дисциплином, толеранцијом и добрим међуљудским односима могуће је ублажити тензије и прекинути расправе. Занимљиве и подстицајне су биле радионице. Утицале су на нас да озбиљније размишљамо о појави која је део нашег свакодневног живота. Нисам раније учествовао на некој едукацији нити био у неком тиму који има тако значајну улогу као што ћемо ми имати после ове обуке. Има насиља, како - када. Девојчице су мање насилне, а окидач за свађу и тучу могу да буду девојке, неслагање мишљења, псовке, оговарања, свашта по мало...
И за Мартина Малићевића је учествовање на тренингу било занимљиво и пријатно искуство.
- Забавно, интересантно и корисно проведено време са вршњацима из других школа и средина у којима до сада нисмо били. Нова познанства и нови пријатељи су нешто што нисам очекивао, а биће ми лепо сећање за цео живот. Свашта сам ново сазнао и научио. Нема превише насиља у мом окружењу, ништа специјално се није догађало што би могло да буде налик насиљу, једино неки мањи сукоб који су се могли решити разговором, или интервенцијама одраслих. Најчешће до сукоба долази под дејством алкохола, због девојка, око спорта, неких нежељених коментара другова и добацивања непознатих младића. Догађај са Стефаном је опомена за све нас- ужасно, нешто што никако није смело да се догоди. Немам речи да опишем ту трагедију – завршава своје излагање Мартин, младић који је озбиљно схватио задатак који га очекује у школском тиму за борбу против насиља након завршене обуке.
Слободан Милић је своје учешће на тренингу окарактерисао као намеру да подржи пројекат који има за циљ спречавање насиља међу вршњацима. Очекује да ће после едукације и планираних активности по школама бити мање сукоба међу средњошколцима и да ће млади своје узбуркане емоције боље контролисати.
- Познавао сам Стефана Филића. Дружио сам се са њим. Страдао је недужан. Не знам зашто неки људи који су ту те вечери били у близини нису нешто урадили да га заштите. Разумем да свако има свој живот, али ако је неопходна помоћ некоме, зашто не осећају потребу да помогну. Да су интервенисали и зауставили насилнике, Стефан би био жив. Јако је ружно што неки људи пре него што покушају да разреше неке несугласице потежу батину. Чекају да се нешто догоди, па да они ту дођу, и интервенишу као неке снаге. Не разумем зашто се такве ствари догађају тако често у Србији. И даље ми је криво због Стефана и тога што му нико није помогао – рекао је овом приликом тужан и неспокојан због догађаја средњошколац пред којим је озбиљан задатак – борба против насиља међу вршњацима зато што је и сам био у сличним ситуацијама које су могле лоше да се заврше.
- Имао сам свашта, али није било тако озбиљно. Треба и друштво нешто да промени. Сви реагују када се нешто догоди, а требалоби много тога урадити пре оваквих немилих догађаја да се насиље не преобрати у зло.