Зашто брачни парови одлажу родитељство и због чега изостаје жеља остварених родитеља да прошире породицу, питања су од чијих одговора у великој мери зависи демографска слика Србије последњих деценија. Бројни су фактори који утичу на смањење наталитета у Србији и то није најчешће недостатак новца. У којој мери нове мере Владе Србије могу да подстакну рађање покушали смо да добијемо одговор од наших суграђана који баш и нису били вољни да коментаришу овакву ситуацију сваљујући кривицу на државу и целокупно стање окарактерисали су као неповољно за рађање деце и одрастање у окружењу које није здраво за потомство.
Млади све касније ступају у брак, после тридесете, када заврше школовање, запосле се, стекну материјалну сигурност, обезбеде стамбени простор у коме ће одгајати децу. Како је незапосленост основни и највећи проблем већине младих, решавање свих претходних питања пре ступања у брак је отежано. Уколико родитељи нису у могућности да помогну, решавањем стамбеног питања, многи се не остваре ни у улози брачних партнера, још маље родитеља.
Када склопе ванбрачну или брачну заједницу, лако се одлуче за једно, евентуално два детета, за више ретко, само они који су решили сва предбрачна питања, или су велики љубитељи деце и породице; храбри у сваком погледу.
СТАТИСТИКА
Статистика сведочи да у нашој земљи свака друга породица има само једно дете, свака четврта жена се никада није удала, а сваки трећи мушкарац није остварен као муж. Годишње се у Србији склопи 36.000 бракова, код нас, у Великој Плани око триста. Просечна старост младенке је 28 година, младожење 32. Просечна жена у Србији постаје мајка са 29 година, а да је Србија земља јединаца, уверљиво говоре резултати последњег пописа становништва, који упозоравају да се свака друга породица у нашој земљи одлучила за само једног потомка. Од 1.476.105 породица – 764.546 има само једно дете, 591.114 родитеља гаји двоје деце, свега 99.638 породица има троје малишана, а број породица са четворо, петоро и шесторо деце не прелази један проценат.
Поражавајући податак је да готово свака трећа породица у Србији нема дете. Највећи број брачних партнера без деце живи у руралним срединама, док сваки четврти брачни пар који живи у граду нема потомство. Подаци изведени из последњег пописа становништва сведоче да свака трећа жена која је рођена осамдесетих година 20. века нема дете, а највећи број тридесетогодишњакиња које немају децу живи у већим градовима – свака друга жена на прагу тридесетих још се не одазива на реч „мама”.
Овај податак указује на неминовну последицу пред којом би требало да се забрине друштво и демографи који с разлогом упозоравају да рађање првог детета у четвртој деценији смањује шансу за поновни одлазак у породилиште. С обзиром на то да у нашој земљи једна жена рађа 1,36 деце, јасно је зашто у Србији сваке године „нестане” град од 35.000 становника и због чега се број становника између два пописа смањио за 377.335 особа.
Не треба занемарити ни значајне миграције нашег становништва које су отпочеле 60 година одласком на привремени рад и до данашњег дана се нису смањиле, напротив, интензивирале су се последњих деценија. Одласком људи у пуној снази не губимо само њих, већ и њихово потомство које је изгубљено за домовину из које потичу њихови родитељи.
Србија је углавном традиционално друштво, што значи да се код нас и жеља за већом породицом релативно одржала. Зато би побољшање материјалног положаја породица могло да има утицаја на одлуку за рађање. С друге стране, различити вредносни системи диктирају стилове живота што посредно утиче и на одлуку о родитељству, сматра социолог Милица Весковић Анђелковић, предавач на Филозофском факултету у Београду.
- Доказ да животни стандард није најважнији је то што неке богате западне земље имају већи проблем са наталитетом него ми. Њихови грађани су доброг материјалног статуса, бележе ниску стопу незапослености, али се не одлучују за велики број деце, или не желе да постану родитељи. С друге стране, имамо пример сиромашних муслиманских земаља које карактеришу породице са великим бројем деце.
У разговору са нашим суграђанима старости између 25 и 40 година дошли смо и ми до сличних сазнања. Углавном брачни парови имају једно, евентуално двоје деце, за ширење породице не хају, а разлог је економска нестабилност, нерешено стамбено питање, незапосленост и зависност од родитеља који помажу више него што би они то желели.
АНКЕТА
Од десет анкетираних брачних парова само један је рекао да би волели и да ће уколико им се стање стабилизује радити на проширењу породице. До тада им је довољно што имају једно дете.
Милица Јанковић, млада мајка једне девојчице, рекла је да су она и муж задовољни родитељи и да не планирају још једно дете. Желе да за своју ћерку обезбеде лагодан живот који подразумева путовање, летовање, добар аутомобил и школовање у иностранству. Из тих разлога не усуђују се да роде још једно или двоје деце. Била би превелика жртва за све њих.
Јована Ђокић има једног сина и тако ће остати. Живи у иностранству и не жели да ризикује радно место, удобност и напредак на послу рђањем још једног детета. Са њеном одлуком се слаже муж и цела породица. За једно дете ће лакше обезбедити сигурну будућност него за двоје.
Јелена Милетић има двоје деце и сматра да је одужила дуг држави и друштву. Каже да би волела још једно да роди, али није у могућности зато што су њена примања и примања мужа тек нешто изнад минималца због чега је немогуће планирати ширење породице иако су стамбено ситуирани и збринути од стране родитеља без којих не би могли да подижу децу и омогуће им нужне потребе укључујући по неки мали луксуз када се за то укаже прилика.
Мишљење мушког дела породице не разликује се битно од жена. Као да су се усагласили по питању ставова и начина мишљења. Ако жена не жели још једно дете мужеви су сагласни са њеном одлуком.
Милош Марковић задовољан је једним дететом и не помишља да у блиској будућности, а после ће бити касно, жену приволи да роди још једно дете.
- Не планирамо проширење. Велики је трошак издржавање детета. Оно што држава даје као стимуланс нама не гарантује никакву финансијску стабилност. Детету је потребна одећа, брзо израсте, квалитена исхрана, одлазак на море, па разне школице, приватни прегледи код лекара и зубара. Све то кошта више од наших просечних примања. Било би лепо да имамо још једно дете само да би наш син имао сестру или брата, други разлози нису пресудни да бисмо променили одлуку – каже он.
Ј.З. и М.З. имају близанце. Добили су их након више покушаја вантелесне оплодње о сопственом трошку у иностранству. Разумљиво је зашто се не усуђују да размишљају о новом члану иако би им живот тада био бајка.
- Пресрећни смо што их имамо. Не желимо да будемо нереални па да тражимо од живота још више. Када би се догодило природним путем, свакако да бисмо се одлучили да се роди још једна беба и улепша нам живот. Овако не искушавамо срећу – каже тата уз одобравајући смешак брижне маме усредсређене на дечије покрете.
Пуно је било сличних одговора наших суграђани у вези са плановима за проширење породице. Сумирани резултати опомињу – свешћемо се у блиској будућности на по једно дете и на поражавајућу статистику о којој се све чешће говори са свих нивоа – државних, локалниох, социолошких и демографских.
МИШЉЕЊЕ СОЦИОЛОГА
У којој мери подстицаји могу да допринесу промени демографске слике Србије, одговор је дала социолог Милица Весковић Анђелковић.
- Наравно да могу. Доношење Стратегије за подстицај рађања је врло важна ствар, али је још важнија жеља да се она заиста и примени. Стратегије и акциони планови су писани и усвајани и раније, али су остали само мртво слово на папиру. Веће државне подршке није било ни за оне који су се независно од свега одлучили да постану родитељи. Сада је код власти приметан ентузијазам у спровођењу донетих мера и надамо се да ће тако и бити.
Шта би још држава требало да предузме како би се створила погоднија клима за рађање, Милица Весковић Анђелковић, у интервју за Новости је рекла:
- Материјално благостање не може директно утицати на жељу за рађањем, али неке друге мере, попут усклађивања рада и родитељства, и те како могу. То значи отварање већег броја вртића близу радног места родитеља, прилагођено радно време, приближавање родних улога. Такође, и систем вредности који се промовише преко средстава јавног информисања требало би да подржава веће породице. То видимо на примеру Француске, која је добром политиком успела да подигне стопу наталитета на изнад двоје деце по жени. С друге стране, то се није догодило у Немачкој где су предузете првенствено материјалне мере.
Први ефекти предузетих мера могу се очекивати након континуиране примене неколико година, како би се бележили осетни помаци. А разлози због којих се савремена жена одлучује за рађање углавном једног детета су неусклађеност обавеза и жеља за остваривањем успеха на пословном плану.
- Уласком у јавну сферу жене остају без подршке и додатно су оптерећене захтевима на послу и изградњом каријере. То се одразило и на број деце коју су рађале. Најпре је то било двоје, а касније, са успостављањем капиталистичког система и нових вредности, жене се често одлучују да рађају само једно дете. Истраживања показују да неретко желе да роде и троје деце, али због оптерећености на послу и код куће, то не ураде – рекла је у поменутом интервју професорка са каедре за социологију Филозофског факултета у Београду.
