Отац Пеђа и ђаво!

Велика борба се дешава између неба и земље, између анђела, који су од Господа даровани људима да их штите, и демона, који покушавају да нас оборе. Запитамо ли се некад, док слушамо Јеванђеље о исцељењу гадаринског ђавоиманог да ли у наше време има људи запоседнутих демонима, и бави ли се ико њиховим исцељењем?! Молитве егзорцизма или истеривања ђавола одувек су биле сигнал паклу каква је ситуација на земљи. Данас у Српској православној цркви постоји само пар свештеника који читају те молитве, од којих је један Предраг Поповић, јереј, са службом у Великој Плани.

До пре неких годину дана, у Острогу су читане молитве, а онда су забрањене.  

- Рекао сам да то неће бити добро. Шта мислите, да би се дрзнуо ђаво да удари на ову Светињу тек тако?! Он је добио сигнал да у Острогу се не читају више те молитве. То што ћемо да се молимо ми сами за себе, а одбићемо човека коме је потребна велика помоћ, то је страшно. Ми смо саблазнили човека. Знате који су то проблеми, какви су то људи који долазе са тим проблемима, они су мученици. У Светом писму, и у предању и у типицима, песмама, каже се бесомученици. Бес је демон. Значи, ти људи су мученици, јер су мучени од стране ђавола, и њима треба помоћ - говори отац Предраг.

У свим требницима СПЦ налазе се молитве за истеривање ђавола. Њих су написали Свети Василије Велики, Свети Јован Златоуст, Свети Kозма и Дамјан... Многи свети оци говоре о томе и моле се за спас људи и то није ништа чудно –  чудно је како је мали број свештеника који у данашње време смеју да читају молитве за егзорцизам. А молитва не пада са неба, већ је човек са земље ствара. Kао што каже отац Предраг, она је мост који се зида од земље према небу и сусреће негде ту на ивици усана, и жртвом се потврђује...

- Kад сам 2019. године био у Русији, отац Александар из Ростова на Дону је рекао како у целој Русији постоје само два манастира у којима се читају такве молитве. Kод нас је још неповољнија ситуација. Демони у људе улазе само уз допуштење Бога који то дозвољава због разних разлога: или се баве магијским ритуалима одласком код врачара, хоџа, уласком у секте... Демон који уђе путем магије је изузетно истрајан и много га је тешко истерати. Зли дух може ући и због греха, и тада, дешава се да исповешћу демон изађе из човека, и зато је исповест један вид заштите и истеривање ђавола у малом. Зато је исповест Света тајна. Пост, молитва, а највише Литургија, чине да демони беже од људи... А људи не посте, не иду у Цркву, не моле се, не причешћују се. Зато је сасвим разумљиво зашто овим светом влада ђаво и његови службеници.

Егзорцизам је у самој Цркви једна од најосетљивијих тема, а да је и једна од најтежих у служби потврђује чињеница да молитве за истеривање демона из поседнутог човека може да чита само духовник који за то има посебан благослов, што подразумева и да је снажне воље и духа,  али и да има „стомак“ за то. Подразумева се да свештеник пости и да се морално чисти пред Богом, да нема пороке – иначе ће демон пронаћи слабости и ударити на њих.

- Ђаво ради све да би изазвао страх код човека и пољуљао га у вери. Ја на то не гледам већ само читам, и молим се. Господ ради остало – поједностављује отац Предраг, који навече, сам, закључан у манастиру поред кивота свог светитеља чита молитве за избављење од ђавоиманости.

Међутим, далеко је ово од једноставног... Молитве за егзорцизам остављају дубоке трагове на ономе ко их чита. Ђаво напада болестима, па су честе упале бронхија и плућа код овог 36-годишњег свештеника „крунисане“ астмом. Но, то га не спречава да истраје у молитви за оне који су на многа врата покуцали, многе манастире обишли, многим се духовницима за помоћ обраћали, а решење за своју муку нису изналазили. Бројни су мученици што долазе са свих страна Србије и из иностранства и полажу своју наду у молитве оца Предрага као да је он последњи молитвеник пред Господом на целом свету.

- Читам молитве само онима које пошаљу са Острога. Дакле, само тешким случајевима који заиста имају потребу. Нагледао сам се ствари које ни у хорор филмовима нисте видели, али... Ту смо  ја и мој деспот и његове мошти, навечер закључани у манастиру, и читамо молитве. Једна мученица ми је стално бежала од молитве, трчала према вратима која су била закључана, и нешто као да је стало испред ње и она каже: Пусти ме Стефане, пусти ме! Као да је неко вуче, она иде, а стоји у месту, и враћа се до кивота. Деспот је буквално довукао назад, ставио пред мене... читај! Ја читам, не обраћам пажњу, она пишти, вришти... Ја нисам светитељ, ја сам обичан поп. Ја сам нико и ништа. Ја читам молитве, убих се читајући да истерам једног демона, а буде у њима по много. На Господу је да ли ће ме услишити...

Непосредно пред полазак за Острог, у фебруару, када је од Пожаревца до ове Светиње у Црној Гори ишао пешке са двојицом парохијана, отац Предраг није хтео да чита молитве за егзорцизам, штедећи снагу за пут.  Међутим, зове га човек, моли и преклиње да помогне његовом сину.

- Кад га Бог послао тако код мене, шта ћу, није то случајно... и он, кад су дошли,  каже: Послали су ме са Хиландара код Вас. Како са Хиландара, не знам никога тамо... Он је са сином, који је у колицима, био на Литургији, ђаво се јавио, почео да вришти, да се дере, смета му светлост, смета му светост, смета му Литургија, и каже неко момку да изађе у предворје, да не ремети богослужење. Онда га неки други из предворја избаци из цркве, потом приђе трећи монах и каже му шта стоји ту, треба да уђе унутра, треба да буде што ближе олтару, он уђе унутра, ови га опет избаце напоље... Хиландар је наш светионик духовни, тамо нема жена, тамо нема деце, тамо су само монаси и искушеници, морају да га држе строго и јако. Такав човек и треба да оде тамо, и треба да му истерују демона, и да му читају молитве за здравље, и дан и ноћ, да се само мењају – у неверици говори великоплањански свештеник, и као да се и сам пита где су ти свештеници, где су ти манастири, ко чита још те молитве?!

- Острог је затворио те молитве, ђаво је ударио на ову Светињу исте године. Шта мислите, да има овде молитве у Србији, да ли би се ђаво дрзнуо да удари овако јако на причешће, цркве су затворене, сваки владика прича различиту причу. Један затворио цркву, један отворио, зове сви дођите у цркву, један каже без народа, један каже с народом... Нема јединства! Свештеници - једни истерују народ, други примају. Народ исто. Ево овде у Плани црква је  била отворена, што ниси дошао, ко би те дирао.. Не би полиција дирала наш народ, поготово не на Васкрс. Сви ударили на Цркву, свештенике пљују верујући, пљују неверујући, сви ударили на сваког...

Много људи се јавља оцу Предрагу, многи ни сами свесни шта их је, и због чега снашло... Или не желе да признају да разлога има.

- Зову и кажу да имају лоше снове и да се нагло пробуде око три сата ујутру (тад је демонска сила најјача), да имају осећај нечијег присуства у кући, па све до случајева кад демон запоседне кућу или особу. Све ово се може решити ако људи редовно посте и причешћују се. Зато сви који имају неку узнемиреност, напетост, честе свађе ни око чега у кући, лоше снове, "пуцкетања и ходање" по кући - лепо испостите недељу дана, исповедите се и причестите се, и нестаће муке ваше. Да сви у кући буду крштени и да нико, али нико, не одлази код врачара, јер ником, од како свет постоји, није помогао већ само одмогао - то је велики грех. Они озбиљнији случајеви раде исто то само повремено дођу на молитву. Једној девојци смо читали сви свештеници одавде до Јерусалима и ништа нисмо могли урадити. Али је демон изашао из ње на Литургији. Дакле, Литургија и сједињење са Христом на првом месту!

А људи к`о људи. Без сопственог труда и жртве би да се реше злог у себи и око себе.

- Поједини дођу код мене и очекују да сам ја неки чудотворац и да ћу након једног погледа или молитве истерати демона. Ја то не могу. Нисам светитељ а није ни фер, право да вам кажем. Човек мора доказати да се покајао и да жели да промени свој живот, а не да се цео живот бавио злом а сад би да за секунд добије опрост и спасење. Ни свети Петар није тек тако враћен у ред апостола када се одрекао Христа! То је процес - као лечење од тешке болести. Строг пост, молитва (Псалтир, Јеванђеље по Матеју), подвиг, причешћивање - то је лек... Понекад молитва... Ја немам никакве моћи. Бог преко мене некад нешто благослови, и то је све...

С В Е Д О Ч Е Њ А!!!

Многи не верују у постојање Сатане, а тиме се заправо потврђују  речи апостола Павла изречене у Другој посланици Коринћанима – да је највећа лукавост ђавола у томе да убеди људе да он заправо не постоји. А како да не верујемо у постојање ђавола и демона ако нам и Свето писмо сведочи да је Сатана и самог Господа Исуса Христа искушавао после Његовог четрдесетодневног поста у пустињи...

Ана Ојданић је млада жена, мајка двоје деце. Скромна, обична, на први поглед као и свака друга. Али...

Три године траје њена борба са злим у себи. Најпре ни она ни њени најближи нису могли ни да наслуте са чиме имају посла, а онда је кренуло тумарање... Од свештеника до свештеника, од манастира до манастира, тетурала се између онога пре и после исчитане молитве, у неуспелом покушају да састави мозаик сопственог живота који се одједном  распао у милион делића.

- Као кад се телефон врати на фабричка подешавања, све информације биле су ми избрисане. Изгубила сам скроз памћење. Све лепе и ружне ствари нестале су из мога сећања. Ни драге особе нисам препознавала, једноставно ништа, ништа нисам  знала – започиње своју причу, док јој речи запињу негде у грлу, као кад мирна вода наиђе на теснац па се узбурка и узнемири, а све у намери да што пре изађе из ове тескобе и настави мирно да тече.

Прве информације њен супруг је почео да прикупља на интернету и тако дошао до уверења да имају посла са нечистим силама. Наравно, све што би сазнао крио је од ње.

- С разлогом ми није говорио. Ничега нисам била свесна. Тек у појединим моментима до мене је допирала мисао да са мном нешто није у реду, да ја више нисам ја и да нисам више особа што сам некад била. Сећам се да ми је једне вечери стигла порука са молитвом Оче наш, на шта сам му одговорила: Немој да ми шаљеш ове глупости! Кад сам устала са кревета, вероватно сам, сад се и не сећам, избрисала ту поруку. Почела сам да склањам све иконе које смо имали у стану – присећа се она, са дубоким уздахом који прекида њену реченицу на пола.

До момента када су муке кренуле, Ана је у цркву одлазила тек о којем празнику, да запали свећу, недељом је само кадила кућу. Осећала је потребу да славе славу, али како то њени свекар и свекрва нису чинили, прихватила је такво стање. У њој је све време тињала и жеља да одлази на недељна и празнична богослужења у цркву, али тај корак је изостао... Због недостатка храбрости да пита, потражи одговоре, призна другима да заправо ништа о својој вери не зна.

- А опет – на кратко, уз дубок уздах прекидајући мисао, Ана наставља - Бог је испунио моју жељу. Не на начин на који је могло, али, нека. Сад сам тамо где је и требало да будем.

Након што је супругу послала поруку да јој не шаље „те глупости“, он више није имао шта да чека. Како је због посла дуго одсуствовао од куће, истог момента је позвао пар пријатеља и рекао им шта да чине.

- Дошли су у стан, њих троје, и рекли ми: Анчи, мораш да идеш с нама, нема много времена. Једва су се изборили са мном, на све начине сам покушавала да избегнем одлазак у то нешто непознато.

Одвели су је у манастир Грабовац, на прво читање молитве. Онда су уследили одласци у друге манастире, ни сама не зна колико их је било. Борба је постајала све тежа и тежа јер је некако и сама спознала узрок свих проблема. Али то јој је донело још већи немир, растрзана на две стране, као код надвлачења конопца, па која страна победи...

- Безброј манастира смо обишли, безброј свештеника ми је читало молитву, али све су то биле неке кратке молитве од пар минута и онако исчитане реда ради. Скоро да и није било оних које су изазвале неку реакцију у мени. Мислим да сам се само у два манастира онесвестила приликом читања, али све се завршавало на исчитаној молитви када ми свештеник после пар минута каже да је то све до следећег пута. А ја сам све више остајала без снаге до тог „следећег пута“. Нисам имала више снаге!  Снаге за та исчекивања, снаге за борбу са самом собом, за борбу са оним у мени, са мојим укућанима... Желела сам да дигем руке од свега и да скратим себи муке... Само ме је држао трачак наде да ћу коначно да дођем до неког свештеника коме ћу моћи да испричам све што ми лежи на срцу, све што ме мучи, све што ме задесило, све... Целу причу. Да он седи, ћути, да ме слуша и да онда каже да зна шта треба да ради и да ме узме у своје руке. Међутим, то се није дешавало...

Оца Романа, Ојданићи су упознали на Острогу, а онда им је, пре годину дана, Господ укрстио путе у Јерусалиму. Монах је знао за Анин проблем, читао јој је молитву под моштима Светог Јована Румуна. Онда их је позвао да дођу на Острог, јер ће тамо бити читане молитве „за те ствари“.

- Отишли смо, две вечери су читане молитве, било је неке реакције, али се на томе и завршило. Убрзо је тамо укинуто читање тих молитви, и отац Роман нам је дао контакт телефон оца Предрага – наставља своју причу Ана, која је у свом већем делу заправо не плод њеног сећања него сведочење њеног супруга.

До првог виђења са оцем Предрагом Поповићем дошло је новембра прошле године.

- Мој супруг је договорио са оцем Пеђом сусрет а да мени ништа није рекао. Тад сам више него икада пре осећала да се нешто дешава, да се нешто спрема и да негде идемо. Тај осећај у стомаку, у желуцу, то комешање, та нервоза, та помешана нека негативна енергија – то не може да се опише. Осећала сам да се нешто крупно спрема. Кренули смо, и већ на изласку из града била су прва искушења. Био је неки удес, огромна колона, били смо заглављени, нисмо могли ни напред ни назад. Мог супруга је већ почела да хвата нервоза, а мени, искрено речено, у том тренутку је било лепо. Заправо ономе у мени,  јер сам желела да не дође до тог пута, где год је требало да он води. Крећемо у неком моменту, ја не проговарам, нервозна сам, незадовољна, ништа ми не прија, облива ме зној, имам осећај да ће се нешто „лоше“ десити. А у ствари, то „лоше“ је добро за мене, а лоше за неког другог... У моменту кад долазимо у манастир ја се осећам као да сам скроз поражена, као највећи губитник, покуњена сам, погледа усмереног ка земљи корачам, нема ни помисли о томе да је све ово за моје добро. Стижемо у време вечерње службе, и док чекам да се отац појави, ја молим, не знам ни сама кога, да не дође, да ће јавити да је нешто искрсло и да вечерас не може да ми очита молитву. То се онај у мени „моли“...

Следи дубок уздах. Као да прикупља снагу за наредна сећања. Иако јој не видим лице, осећам да се снажно бори да не заплаче...

- Док отац Пеђа припрема све што му је потребно, ја стојим на једном месту, укопана, погледа прикованог за под и осећам се толико непријатно, неугодно, не умем да опишем. Као да сам не знам где, а не на месту где треба да сам мирна и спокојна. Иконе ме плаше, све ми изгледа застрашујуће. У тренутку кад отац каже да приђем моштима деспота Стефана ја се скроз презнојим, не буде ми ни мало добро. На самом почетку читања молитве не показујем реакције, а онда крећу муке. Прво осетим тегобе у ногама. Тада, да могу, све бих покидала, све бих разбацала, све бих уништила, да ништа више не постоји...

У гласу јој се осећа бол и при самој помисли на то. Признаје да се већег дела и не сећа, да није свесна ни времена које ту проводи, ни простора у коме се налази. Док отац Предраг изговара молитву Светим Архангелима коју је сам саставио, она је свесна присуства неке чисто беле светлости. То је тренутак кад зна да је Господ ту...  Поред ње... И да ће све бити онако како треба да буде.

- Мислим да мојим ушима највише смета кад отац почиње да пева Христос воскресе из мртвих. Тад у мени све се ломи, све се кида, удара са свих страна, чупа ми срце, утробу ми чупа! Као да тог што је заробљен у мом телу пржимо са свих страна. Коначно и он почиње да се осећа неугодно. Мени у тим тренуцима изгледа као да смо тек дошли, а после сазнајем од супруга да смо ту провели пар сати, да се отац максимално трудио и борио, али ја нисам тад свесна ничег што се дешава, само знам да тражим спас, и тражим да што пре побегнем, али не иде. Највећу муку ми ствара читање Јеванђеља по Матеју. Борим се у исто време и са собом да помогнем оцу Пеђи јер некако знам да му није нимало лако, да даје себе максимално, све од себе да што пре истерамо зло из мене. Знам и да у неким тренуцима дам лажне  сигнале као да је изашао, да ме је напустио, али све су то ђавоље смицалице да се прекине молитва. Само да би отац прекинуо читање. И после сваке молитве осећам се неописиво исцрпљено, без трунке снаге, и након тога пар дана проведем у кревету јер ми не буде добро. Све живо ме боли, утроба, стомак, при сваком покрету осећам као да ми неко чупа желудац. На сваки покрет, на свако померање, све ме унутра боли, као да ми је све покидано.

 А о томе шта се све дешава током молитве оца Предрага, сведочи њен супруг:

- Клечала је поред кивота са рукама пребаченим преко њега. Видим да почиње да дрхти, већ након једног минута. Сва дрхти. Већ после два минута морала је да се испружи на под, да легне. Почела је да кука, да вришти, то је вриска била на сав глас.  Патике су јој саме спале с ногу, просто су излетеле. Одједном, у истом трену... Све је радила ненормалном брзином. У истом моменту подигне ноге па одмах и главу и тело, само на задњици буде, као да изводи јако напорну вежбу, претклоп, за коју знам да нема физичке снаге, али то је онај у њој тера. Покушала је да кида крстић око врата, али ја сам јој ставио конац који не може тек тако да се покида, јер се већ дешавало да јој се сами кидају и бројанице и крстићи. Отац није престајао да чита. То је трајало читавих сат времена. У једном моменту је ставио дрвени крст на њен стомак и тек га придржавао одозго, она га хвата са обе руке и стиска, таквом снагом, да ја нисам могао да верујем, мислио сам, ово ће пући, или рука или крст, којом снагом она то стиска! Хвала Богу, то се није десило. Покушавала је нешто да исповраћа, али није имала шта. И онда, она из чиста мира устаје и почиње да се смешка. А осмех као да говори: Добро је да се све завршило, ето, готово је, исцелили сте ме... Тражила је од оца флашицу са светом водом и нагнула је... Као, супер је све, загрлили су се, ето, чућемо се неки други пут. Крећемо кући… Малаксала је, али као добро јој је... и тако дан, два... као да је новорођенче. Дописујем се ја са оцем Пеђом, и он ми у једном моменту каже да је питам  што је онако нагло устала. Питам је, а она каже: Па само ми се рекло. И ту схватимо да нас је насамарио, као што је отац све време и претпостављао.

Наредни долазак у исти манастир догодио се 11. јануара ове године.

- Како смо ушли она је савила главу, уопште није желела да гледа у оца. Он покушава да започне причу с њом, али она ћути. Пита је како је, и све тако, али она га „кулира“. Некако је убедим да оде до кивота, она клекне и, креће молитва. Понавља се сценарио са претходног читања, али уз све то, уз вриштање, она почиње и да говори. Обраћа се оцу Предрагу: Јао, не могу више да те слушам, толико си бучан, ајде ћути! Отац почиње да пева Христос воскресе – а она вришти, то је страшно! Упоредо је запалио изнад њене главе 33 свеће из Јерусалима које се пале на  Благодатни огањ, и у једном трену све су се угасиле, што је немогуће. Знао је отац Пеђа да то није она урадила већ онај из ње. Кад је почео да изговара Символ вере, реакција је била још страшнија. Разговор је текао, и каже отац Пеђа: Прошли пут си ме насамарио, али сад нећеш. Читаћу до краја, па ти види. Ево, ја ти обећавам да ћу посведочити да се ти кајеш, и ако изађеш сада из Ане, посведочићу за тебе пред Господом, и то ће ти бити олакшица. Обећаваш? – пита. Отац му каже да ће обећати ако сада изађе из ње. Међутим, он није хтео да изађе из ње, отац је наставио са читањем молитве, Ана је неконтролисано вриштала, ваљала се, говорила да ућути... У једном моменту отац каже: Ајде реци ко те шаље... Јој, не знам, изговара она... Па не знаш, јер нико си и ништа си, за тебе нико не зна.  Провоцира он тако све више њу, то јест њега, то траје, и он проговара из Ане: Јој, не смем да кажем, немој, молим те, не смем, не смем... И она је, на крају , написала прстом иницијале на бетону, промрмљала неко женско име, и зајечала:  Изаћи ћу, да, изаћи ћу, око Васкрса, све је готово, ја сам рекао, готово је све, ја не могу више бити овде, долази ми крај...

После те молитве јако дуго је седела и режала. Демон у њој био је изузетно повређен. Остао је сам. Други који су били у њој, истерани су...

Крсни ход оца Предрага до Острога у фебруару ове године, многи су доживели као благослов и за себе саме. Осећали су да су у његовим молитвама, а њихову и његову веру Господ је некако спајао, у неочекиваним сусретима на самом путу. Да је и сама осетила снагу молитве овог свештеника сведоче следеће Анине речи:

- Од његовог поласка на поклоњење Светом Василију Острошком ја се осећам много другачије и боље. Као да сам се поново родила. Можда је себично са моје стране, али сам осетила да тај пут има везе и са мном, да се молио за мене и да је његова молитва услишена... А све време се питам који је разлог што отац Пеђа чита ове молитве, јер, верујем да и он добија озбиљне „пацке“ од нечастивог. Шта је то толико велико у том човеку када безусловно се труди да спасава друге?!

Још много је штићеника које је отац Предраг Поповић узео под своје окриље, а оправдана је његова бојазан да ће их бити све више и да неће бити у могућности да свима помогне...