Весник мира Јасеничког краја!

Мало је писаних података о великим јунацима и познатим Плањанима из периода који представља далеку прошлост. На прве писане податке историчари овог краја наилазе на време које обухвата године пред Први српски устанак и непосредно после њега. 

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.    

Плањанска фамилија Стојадиновић, која је дала четири борца чувеној Кочиној чети, изнедрила је и чувеног хајдука Милована, учесника многих битака Карађорђевог устанка. Милован је по казивању предака, а по записима из архива пожаревачког, смедеревског и паланачког (до којих је дошао историчар Дарко Ивановић), рођен у Великој Плани, од оца Стојадина и мајке Јевросиме. Он је још у раној младости хајдуковао у чети Станоја Стаматовића Главаша, заједно са Петром Каром из Горње Трешњевице, Милосавом Лаповцем, Јанком Рачанином, Ђорђицом Лукићем и другима. Дали су значајан допринос Кочиној крајини у војничкој акцији Срба добровољаца — фрајкора за време Аустријско-турског рата (1788—1791)  борећи се на страни Аустрије.

Акција је добила назив по Кочи Анђелковићу, чији су се фрајкори на почетку истакли, наневши велики пораз Турцима. Борбе су се водиле од Дунава до северних граница Нишке нахије. Иако је кратко трајала, Кочина крајина је оставила дубок траг у свести српског народа и дала наду за ослобођење од турског ропства. Сматра се да је око 18.000 Срба учествовало у Кочиној крајини, чиме су стекли ратно искуство, које су касније применили у устанцима против Турака.

После Кочине крајине отпор народа није престајао иако су били појачани турски зулуми. Напротив, поново је оживела хајдучија, нарочито после 1799. године када је београдски пашалук подељен на четири дела. Дахије: Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед Фочић ага завеле су страховладу, појачале глобе и дозволиле отимачине, силовања, убиства и мучење српске раје. По селима су постављали субаше да би лакше спроводили контроле и убирали намете. Није забележено да ли је чардак или сличан хан за ове послове имала Плана, али је познато да се ни овде народ није смиривао.C:\Users\kov\Desktop\Orašac_Assembly_(1804)1.jpg

Милован Стојадиновић, жељан освете и весник мира, поново се прикључио Главашевој хајдучкој чети која је крстарила старим цариградским друмом. Због тога су хајдуци били мета паланачких и аџибеговачких Турака. У том је периоду код Дреновчића, 1803. године, у близини манастира Копорин, погинуо Гаја Стојаков, друг из детињства Карађорђа Петровића, бранећи стоку од Турака. Хајдук Милован је оба пута, 1803. и 1804. по предањима и сачуваним писаним документима, био у Карађорђевој дружини приликом покушаја убиства Сали аге из Рудника, брата Кучук Алије. 

На ова хајдучка времена указују и топоними Хајдучки бунар , извор недалеко од Карауле у Радовању и још нека места у окружењу. Дарко Ивановић у књизи о Великој Плани, из 2001. године, наводи да су се по предању на овом месту окупљали хајдуци на конак. Ту су доносили плен и делили га сиромашном и измученом народу. Хајдуци су имали неколико колиба, дубоко скривених у шуми око Радовања, у Кошарњи код Баточине, Главашевим шумарицама у Крњеву, Видовачи у Водицама и многим другим местима недалеко од цариградског друма. Они никада нису ноћили две ноћи за редом у истој колиби или истој кући. Плашећи се издаје и турске похаре, стално су мењали места. 

Да би спречили припремање устанка и побуну унесрећеног народа, Турци су спровели по Србији сечу кнезова. Страдало је 150 најугледнијих српских глава – трговци, кнезови, свештеници, хајдуци. У Плани је данак дало више лица из фамилије хајдука Милована Стојадиновића, а у пожаревачкој нахији спаљено је село Ливадица. 

Како је сеча кнезова убрзала устанак на скупу у Орашцу Карађорђе је 1804. изабран за вођу. И тада је у његовој дружини био хајдук Милован из Плане. Податак је пронађен у списима Јанићија Ђурића „Повестница Карађорђевог времена“ и „Гласник друштва србске словесности“ из 1852. године. C:\Users\kov\Desktop\926px-Sanjak_of_Smederevo-sr.svg.png

Народно предање је сачувало причу да је Милован отишао у Орашац са својих 30 другова, већином Плањана. После битке на Руднику борио се под Букуљом, касније у Баточини, Јагодини, Пожаревцу, код Параћина је ратовао 1805. године, на Камаљу више Жаркова, мачванском салашу, Власеници, на Мишару и Београду 1806, код Малајнице и Штубика 1807, Јасике, Варварина и Соко Бање 1810, а у делиградским бојевима је 1813. године пред одлазак Карађорђа у изгнанство, задобио је непреболне ране. Умро у свом селу последње устаничке године 1813. 

Податак да на устаничкој сцени постоје два Милована: један ресавски војвода (био је Синђелићев бимбаша), а други Хајдук Милован из Плане, који је Велику Плану заменио селом Плана код Параћина, бележи   Ђорђе Петковић, у делу „Покушај разјашњења контроверзи у савременој литератури о историјским личностима Поморавља с почетка 19 века“. Изворне податке налази код Милана Ђ. Милићевића, кога сматра врсним научником “који је посебно обрадио време Првог и Другог српског устанка и одредио места многим знаменитим личностима тога доба“.

И Константин Ненадовић, биограф вождов, у делу „Живот и дела Ђорђа Петровића“ (1884) помиње Милована као заслужног за подизање устанка. „Хајдук Милован из Плане, Милета из Глибовца и Милосав из Лапова, сва ова три ајдука била су у чети харамбаше Станоја Главаша још пре устанка Карађорђева против Турака. И кад је Карађорђе 1804. године устао против Турака, одмах под Главашем дошли су у Орашац Карађорђу и 2. фебруара били на скупштини при избору вође устанка. А затим ишли са Карађорђем свуда и били су при освајању Јагодине 12. марта.“

Локални хроничар, Боривоје Перић, бележећи осамдесетих година историју поморавског крајем, у делу који се односи на Карађорђеве устанике, каже да у Крњеву постоји место које народ и сада зове Главашеве шумарице. Налазе се у близини старог цариградског друма. За Османлије је ова деоница ондашње фреквентне саобраћајнице била нарочито опасно место. Помиње се и у Вуковом Рјечнику код слова К где пише: „Док минемо проклето Крњево“.   

„Видевши организовану турску силу пред собом, пожаревачке војводе Петар Добрњац и Миленко Стојковић хтедоше да напусте шанчеве изнад Параћина. У том моменту се ту задесио и хајдук Милован са својом дружином и видевши издајство српских војвода, извади кубуру и подметну је Петру Добрњцу под стомак:

-Стани, војводо, куд си наумио?

-У планину, одговори му војвода.

-Нећеш, богме, но овде да сви гинемо, рече му хајдук Милован спреман да га убије. Видевши да не могну да избегну бој, две војводе остану са српском војском.” 

Догађај се заиста одиграо, према ономе што је Милош Милосављевић забележио, само што је у главној улози био Ресавски бимбаша Милован, а не хајдук Милован Стојадиновић. Код Добривоја Јовановића овај податак се може наћи у биографији Милована, ресавског бимбаше, а код Милосављевића биографије оба Милована. Стога по предању које је остало од времена устаника, у овим крајевима се ова епизода приписује плањанском Миловану.

Милован је у хајдучким причама и предањима, која су се преносила стотинак година с генерације на генерацију, описиван као висок и смеђ човек, белог лица и лепог изгледа. Оставио је три кћери Живану, Станицу и Аницу. Податке за његову биографију и необјављену грађу о Карађорђевим устаницима овог краја сачували су његов унук Марко и свештеник Милош Поповић.