Немци први фабриканти у Плани!

Почетак индустријализације Велике Плане доноси нов начин живота и нове обичаје у варошицу која у том периоду није била налик варошима у којима се осећао дух напретка и модерног надолазећег доба. Стога, отварање првих погона мањих размера представља истовремено зачетак кланичне индустрије у подручју Шумадије и Поморавља.  У архивама и историјским књигама о Великој Плани уз перод индустријализације вароши  почетком 90-тих година 19. века стоји да су Немци, Кристијан Шојс и Вилхел Шумахер, уочивши саобраћајни значај и географски положај места, одлучили да баш овде, на средокраћи путева према југу и северу, истоку и западу, подигну фабрике за прераду меса. О томе сведочи и аустријски путописац Феликс Каниц у свом делу „Србија и становништво“.

.............................................

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

...........................................................................................

Цитат из друге књиге преведене на српски језик користи у својој хроници „Моравска свитања“ хроничар Боривоје Перић. Често коришћен одељак путописа препознатљив је и веома користан као допуна за опис ситуације уколико се тежи приказу веродостојне слике вароши ондашњег времена које није оставило обиље писане и документарне грађе.

 „Секући бујне ливаде, лепа кукурузна поља и свеже зелене лугове, стижемо у Велику Плану (90,545 км од Београда). Овде на нишку пругу излазе споредне које долазе од  дунавских лука Смедерево и Дубравице. Испред уредне станичне зграде, која је прилично удаљена од села, промет је необично жив; на овом саобраћајном чвору који, свакако, има лепу  будућност, лако се може уочити како европски начин одевања, нарочито међу радницима, потискује шарено сељачко одело. У лето 1890. овде је келнска фирма Клефиш и Шојс без велике галаме подигла фабрику за прераду меса, која је убрзо и ужој и широј околини донела велике користи јер им је омогућила повољнији пласман стоке, живине и друге робе.“ 

О породицама немачких индустријалаца, Шојса и Шумахера, мало се зна, пише Дарко Ивановић у монографији о Великој Плани. Каже да постоји само један недатиран податак о Софији Шумахер (рођена Апел) да је са 500 динара помогла Београдску трговачку омладину.

Прву кланицу У Великој Плани оснивају 1889. Петер Јозеф Клефиш и фамилија Шојс. Недуго после оснивања фабрике Петер одлази у Јагодину и тамо отвара кланицу а посао препушта Кристијану Шојсу који шири производњу и убрзо гради нову фабрику. Кланица је још тада била извозно оријентисана. Саламе, шунке, маст и конзерве извозила је у Немачку, Швајцарску и Енглеску.

У писаној заоставштини из овог периода сачувано је да је највећи део производње откупљивала позната фирма из Базела Прајсверк – Зене. За време сезонских радова Шеусова (Шојсова) кланица је запошљавала 25 одраслих радника са просечном најамнином од 2,00 динара и 54 радница са најамнином 1,40 динара. Радило се од 6 до 18 сати, а извозни обим се из године у годину повећавао.

Временом је Шојс модернизовао своју кланицу куповином нивих машина и опреме и сврстао се пред почетак Првог светског рата међу водеће савремене фабрике за прераду меса на територији Србије. Шојсова кланица је имала погон и за конзервирање воћа, а због великих заслуга за развој српске индустрије , Шојс је 1898. одликован Таковским крстом четрвртог реда.

Истовремено уз Шојса се истим послом бавио и Вилхелм Шумахер. Његова кланица достиже највећи успех пред почетак Великог рата. Фабрика је била модернизована и имала одељења за   топљење масти, производњу сапуна, хладњачу и занатску радионицу.

Обе су кланице, проналазимо нове податке код историчара Дарка Ивановића и Боривоја Перића, имале велики број откупних станица, нарочито у насељима дуж железничке пруге, углавном  јужно од Велике Плане. Шојс и Шумахер су довели до својих кланица железничку пругу и омогућили да се роба брже и лакше транспортује директним утоваром у вагоне. Источни крак је, бележи Ивановић, улазио у пространију Шојсову кланицу, смештену на простору око данашње општине, апотеке и главне улице, а западни крак је пролазио кроз школско двориште и улазио у Шумахерову кланицу ( простор иза општине, око модне куће и некадашње фабрике намештаја Звезда).

Поред тога велики број ситних откупљивача је радио за њих. Овакав рад и солидне откупне цене стимулисале су развој сточарства у читавом Великом Поморављу, а тиме утицале на значајан замах кланичне индустрије. Велика Плана почетком 20. века постаје центар кланичне индустрије у Србији и добија назив „Српски Чикаго“.

Код Шојса је један период, пред почетак Великог рата, као благајник радио његов рођак Тони Клефиш. По повратку из Немачке, 1919. године, почиње да ради самостално, као откупљивач живине и јаја, касније, 1922.  подиже своју фабрику која је до деведесетих година радила као живинска кланица. Његова супруга Маја била је кћи апотекара Драшкоција из Свилајинца. Имали су две ћерке Герту и Мију и сина Валтера. Радећи у Плани саградио је Тони Клефиш два, за оно време репрезентативна стамбена објекта, један је некадашња зграда СУП-а, на самом улазу у фабрички круг, други на тенис плацу. По томе су се разликовали од осталих грађана, посебно имућнијих у том периоду. Одавали су утисак да су припадници буржуазије, вишег сталежа становништва коме се нису могли приближити остали зачетници имућнијег слоја Плањана.

„На летњиковцу украшеном цвећем, Клефишови су имали тениски терен. Ту су, у приземној кући, најрадије гостили пријатеље из Немачке, најчешће Рудолфа Береца, Готфрида Мајнера и Нелија Дуфрена. Клефиш је Великоплањанима остао у лепој успомени. Новчано је помагао фудбалски клуб, позоришно друштво, изградњу цркве и школа. Раднике је добро плаћао, а за крсну славу давао им је слободне дане. Током рата спашавао је своје суграђане од одмазде интервенцијом код немачких  војних власти. Његова супруга Маја поправила је дом Школе за женску омладину у Великој Плани и финансијски помагала рад женског друштва.“

Пред  Други светси рат Клефишова кланица је дневно извозила по вагон живине и јаја. Њен капитал је био процењен на 2 милиона динара исто колико и кланица „Станишић и Јовановић“. Клефишова кланица је тада упошљавала 10 квалификованих и 60 неквалификованих радника и била најпродуктивније  предузеће у Орашком срезу. Овако о првим индустријалцима пише локални хроничар мр Дарко Ивановић. Од њега сазнајемо да су при крају рата, 1944. године, када су Руси надирали са свих страна као ослободиоци, само са коферима Клефишови напустили Србију и вратили се у Келн.

Милан Мика Јовановић упоредо са немачким индустријалцима допринео је у предратном периоду развоју месне индустрије у Великој Плани. Као припадник угледне плањанске породице са ортаком Бранком Станишићем из Београда после дугогодишњег искуства у извозном послу са живином и јајима, оснива трећу кланицу у Плани (1929), преко пута парка. Пратећи нове индустријске токове и технологије, уз фабрички део сазидао је хладњачу, неколико година касније, нову још већу и модернију са пет одељења. Јовановић и Станишић су најпре извозили живину и јаја, највише у Италију, Швајцарску, Немачку, Чешку, Аустрију, Румунију , Бугарску и Грчку, а од 1933. окренули су се и извозу свиња које су товили у оборима Јована Обрадовића.

Фирма је у почетку носила назив „Јовановић и Станишић, комисиони извоз јаја и живине“, а од 1940. „Индустрија за прераду меса Велика Плана“. Кланица је имала 50 откупних станица широм Србије и Босне. У модерној кланици за клање крупне и ситне стоке и прераду меса, поред живине и свиња, кољу се и бикови. Вредност непокретности власника фирме процењена је тада на 5 милиона динара, а вредност робе и инвентара на 300.000 динара. Просечно је извозила по вагон живине и јаја, дневно се радило по осам сати и пристојно зарађивало. Кланица је упошљавала 5 квалификованих и 50 неквалификованих радника.

Дуго је Плана словила за Српски Чикаго, данас сви ови објекти пропадју начети зубом времена, напуштена постројења рђају, чекају да неко уложи у њихов опоравак. Шојсова кланица у дворишту некадашњег Перкона оронула могла би да се уруши под теретом снега и јачег ветра, живинска кланица још нема купца, а за кланицу у центру града више нико не пита. Једино је још увек у функцији кућа Јовановића, а недавно је нови изглед  комплетно преуређена и заштићена показала свету породична кућа Тонија Клефиша.