Вино је једна бескрајна прича!

„Вино је вечан доказ да нас Бог воли и да жели да нас види срећне”.  Бенџамин Френклин

У српској култури и традицији, вековном трајању народа чија је судбина непрекидно ратовање и освајање слободе, вино као пиће богова има заветну, причесну и исцелитељску моћ.  Неизбежно је кад се живот рађа, деца крсте, младићи шаљу у војску, кад се слави, свадбује, умире. Кад у рану јесен муљаче означе почетак бербе и густа миомирисна течност напуни бачве, радост се усели у куће. Вино се пије увек и свуда, у свако доба године и свим приликама. Кад је човек сам и тужан, кад дели радост са неким, кад наздравља и испраћа. И макар у томе не заостајемо за другима у свету.  Савремено српско вино вратило је стари углед, парира успешно много познатијим винарским регијама у свету, па сад и ми вино из Подрума Радовановић имамо за сваку прилику.

.........................

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

...............................................................................

- Моје крњевачко виногорје у којем се виногради подижу још од 1831. године налази се на истим географским котама као и Бордо у Француској - каже Мија, власник винске империје чија ће винарија идуће године у ово време прославити три деценије успешног пословања. Прва српска приватна винарија нуди дионизијски свет вина чим прескочите капију породичне куће Радовановића. Уласком у двориште зароби вас чаробан мирис напитка од кога се буде сва чула. 

Има нечег краљевског у Радовановићевим винима. Можда стилизовано слово Р вуче на ројалистички аспект, или му пак квалитет вина пред којим се не би постидели ни грчки краљеви  и римски цареви даје за право да се дичи краљевским укусом. 

„Подрум Радовановић“ је пре деценију и по промовисан од стране Привредне коморе Србије у Први српски бренд , 2008. је у конкуренцији „Блица“ за најбизнисмена Миодраг Радовановић освојио сребрну плакету, а о наградама пре и после поменутих догађаја немогуће је говорити. Готово да нема такмичења, светског, домаћег, престижног и познатог винског сајма са кога није стигла награда. Флаше не нуде само садржај, лепоту у испијању и уживању у укусу квалитетних вина, амбалажа са гравиром Провансалке, касније осликани мотиви различито сензибилисаних сликара и вајара који су имали част и задовољство да креирају етикету, додају уметничку ноту вину које стиже на столове поштовалаца квалитетних, врхунских вина. 

Захваљујући свим атрибутима које мора да поседује вино да би било врхунско, Подрум Радовановић се позиционирао на енолошкој мапи Србије као стамена кота на Путевима вина. Вековна традиција виноградарства у Србији оцртала је на мапи наше земље крњевачки потез Баре као идеалну дестинације у потрази за добрим вином.  Уз дегустацију вина, обилазак подрума и винограда на овом месту, из свега што очи виде и чула осете, научи се у трену шта значи љубав, пажња и поштовање према грожђу и вину.

Ако награде сведоче успеху винарије и квалитету рода виногорја у крњевачким Барама, тешко је саставити листу. Ни броја им се не зна, рекао би неко ко не води брижљиво статистику. Нама је лепше кад кажемо безброј јер помало вуче на бесконачно много...  Има их свих врста и боја, а највише оних најсјајнијих златних, због којих су неке серије изузетно тражене у свету и домаћим елитним ресторанима, на скуповима званичника, банкетима... Ризница признања одавно је прелила чашу. Последња у низу златна медаља у Бергаму за Франк Каберне Совињон. „Чувар бренда“ своје вино прави од грожђа са крњевачких брда, Тирнанско, Баре, Лерчице и одавно је превазишао „тираж“ од 200.000 боца, а о наградама више се не говори са изненађењем. 

- Вино је једна бескрајна прича, у којој заплет стварамо ми сами, а расплет може да уобличи само време. Када је у питању квалитет мојих вина, знам да овде није крај, јер увек може и боље. А, то БОЉЕ, за мене је стални задатак и изазов. И зато моја винска прича нема краја  – рекао је једном приликом технолог Миодраг Мија Радовановић, власник винарије „Подрум Радовановић“ на додели неке од близу стотину награда које је добио за скоро три деценије постојања винарије чиме је потврђено да врхунска вина са крњевачких брегова припадају самом врху заштићених робних производа. 

И не само то, вина „Подрума Радовановић“ не служе се само на свечаностима амбасадора, у елитним ресторанима, на добротворним аукцијама на којима се сакупља новац за организације и институције којима су средства од продатих боца вина „Радовановић“ преко потребна.  Врло успешна дугогодишња сарадња „Подрума Радовановић“и националног авио превозника “Ер Србија”, и све траженија вина ове винарије међу путницима бизнис класе на многим домаћим и страним летовима, допринела је да се на линији од Београда до Њујорка од 2016. године нађу и најбоља Радовановићева вина. Путници имају задовољство док лете преко океана да дегустирају и уживају у вину Каберне Совињон Резерва из 2012. године и Шардоне Селекција из 2013.године, најквалитетнијим винима из серија које су добиле највећа признања и похвале стучњака.

 Не прима Мија само награде, он их и дели. У име поклоњења књизи и читању већ седам година  барик вина у који стаје 225 литара најбољег Радовановићевог божанског пића постаје власништво књижевника који су својим животним делом завредили да годину дана  дижу чаше вина непролазне вредности ради уживања и подстицаја писању. Част да добију јединствену награду за сваку написану реч, макар не била усмерена у славу вина и Бахуса, имали су: најпре Љубомир Симовић, потом и Душан Ковачевић, Драган Великић, Вида Огњеновић и 2019. Радован Бели Марковић. 

Уз плакету коју добијају на дар доставља им се 300 боца најквалитетнијег Радовановићевох вина. Симболично, плочица са именом лауреата утискује се на хрстово буре, а у „кућну“ библиотеку дародавца уноси се рукопис беседе добитника у славу чаше. Тако се за будућа времена у подруму чувају имена добитника награде и њихови списи. „Молим се Господу да добра срећа прати све нас, уз племенита вина и усхитну лепоту часова понад књига, које опијају тако што отрежњују“ – казао је Радован Бели Марковић и обећао да ће награду која није мала, поделити са пријатељима. 

Наздравило се тада Рајнским ризлингом, вином са којим су писци и винарија започели винску причу. Свеже, питко рајско пиће са разиграним киселинама послужило је да из кристалних чаша полети у зрак хиљаду искрица као што из пера знаменитих писаца излете као голубови речи о вину.  

Барик је мера и за даривање књига основцима. Две године за редом, Мија дарује своју некадашњу основну школу. У барик стане 50 књига за школску библиотеку која већ има стотину наслова од „Подрума Радовановић“. Једна учионица је донацијама винарије комплетно  опремљена, хемијски кабинет осавремењен новим уређајима. 

- Винарство је стално трагање. Управо у томе и јесте драж - тврдња је Миодрага Радовановића која оправдава још много тога лепог што се деша изван подрума. Амбасадорска берба траје девет година, чак и када година није наклоњена грожђу и винарима, разлије се граја берача брдом око виногртада. Опуштена атмосфера, добро расположење, познати гости, међу њима најбројнији амбасадори акредитовани у Србији са готово свих страна света и чланови њихових породица.

Беру грожђе на традиционалан начин, виноградарским маказама, стављају убране плодове у корпе од прућа сви са истом жељом и на истом задатку. Што више грожђа, што лепших гроздова одабрати за чувено „амбасадорско вино“ Радовановић од чије продаје приход иде у хуманитарне сврхе. Најчешће деци. Једном су двадесетак хиљада евра добили штићеници Центра у Милошевцу, други пут финансирана је изградња обданишта у Мачванском Прњавору, па и обнова обданишта у Медошевцу... Једне године сав приход са ове хуманитарне аукције уплаћен је на рачун основне школе „Вук Караџић“ из Крњева, за градњу дечијег обданишта.

На овај начин, „Подрум Радовановић“ потврђује, не само своју позицију друштвено одговорне фирме, већ и свој високи углед који ужива у дипломатским круговима у нашој земљи. На аукцијама се окупи велики број хуманих људи, међу којима су, уз амбасадоре, врло често пословни људи, представници јавног и културног живота Србије, као и пријатељи винарије „Радовановић“.

- Ако желиш спокој и мир у души иди у природу и уживај у свим лепотама које ти она пружа – нема бољег  савета које може неко да да из душе пријатељу или само познанику. Ако такав савет долази од господина који зна да ужива у природи, притом и да прави врхунска вина, треба му веровати да је природа лек за све болести, а вино средство за умирење и исцељење, благотворно делује на здравље ако се разумно пије. И ту почиње филозофија о вину. На којој температури, када, које, како, из којих чаша. Када се све то научи, примени и проследи неком другом на знање, уживање у вину је још веће.

Часови о вину са Мијом нису заморни, лако се учи и шири знање. Уз дегустацију у амбијенту који ни по чему не заостаје за чувеним винаријама у башти Француске, долини Лоаре и Роне, околини Салзбурга или заводљивих предела Тоскане. Све мирише на вино и грожђе, на хедонизам и лепоту која извире из сваког дела подрумског простора, несвесно подсећа на „Француски пољубац“. На зидовима слике познатих уметника, у рафовима књиге оних који радо дижу чашу у славу вина, преламају се зраци сунца на блиставом стаклу, музика даје ритам срцу док поглед страственог посматрача лута од боце до нечег другог што опет подсећа на вино и грожђе. Готово све је овде вино, искричаво, право, врхунско.

Ако вам срце жуди за божанским напитком од кога се очи саме смеју, а уста враголасто траже саговорника, подрум Радовановић је место да се ужива и сања отворених очију. Овде почиње и завршава се велика прича о развоју винове лозе и традицији пијења вина. Од много казаних и написаних трактата, есеја, прича, па и романа о вину могла би се испунити читава библиотека. Зато је лакше слушати кад Мија прича о томе. У један трен дознате све, када и где је почело, ко то најбоље ради, како се пије вино, због чега се мути садржина у чаши... И још много тога што о вину и испијању вина нисте имали од кога да научите.

Није лоше да знате да су се пре више од 100 милиона година појавиле прве врсте дивље лозе. Први докази о већој производњи вина могу се наћи већ 5.000 година пре Христа у данашњој Грузији и јужном Ираку, а остаци винове лозе доказују да су се већ тада систематично узгајали виногради.

Фараони су у своје гробнице похрањивали врчеве вина донете са Блиског истока, а у античкој Персији 3.000 година пре Христа знали су да направе тако жестоко пиће да су се легнеде писале како су баш они измислили вино. Вино је преко Феничана стигло на Крит и проширило се по грчким полисима око 1.700 године пре нове ере. Они су имали посебну опрему за чување и испијање вина. Ту се сада надовезује прича и оставља простор да допишете и наставите о Одисеју, Троји, античким боговима и јунацима који су уживали у вину. Медитеран и Рим је преко њих дошао до чаробног напитка, а Римљани су се потрудили да у свим провинцијама моћног Римског царства буде проширена култура узгоја винове лозе. 

- Зна се да Италијани код црних вина ни за живу главу неће напустити традиционалну школу, али је зато неки нови свет донео нове укусе, као што су аустралијска, јужноамеричка вина, калифорнијска која су за укус европског потрошача превише оптерећена мирисом дрвета, као фантастични бели совињон са Новог Зеланда где је она позната умерена клима – каже Мија тек да знамо и проширимо видике изван ареала коме гравитирамо.

И да појаснимо оно што можда остаде недовољно опричано у овој причи о Мијиним винима зашто су врхунска - највиша квалитетна категорија вина. Врхунско вино са географским пореклом је вино произведено од грожђа једне или више сорти винове лозе са нарочито израженим карактеристикама за сорту или сорте у оквиру једног виногорја или највише два суседна виногорја, с тим да учешће грожђа суседног виногорја не прелази 15 процената.  Да би се то постигло, у случају „Подрума Радовановић“, одавно се ради по овом принципу. Куељо би рекао: „Свако вино ваља пробати, нека само пијуцкати, а нека треба попити до краја“. Ово друго важи за врхунска вина, у том низу и за сва Мијина вина. Зависи само од сензибилитета, па и тренутка шта одабрати. Бела, црвена, црна, розе... 

У Мијиној винарији класична школа је неприкосновена за црна вина која леже у храстовим бурадима по три године. У црвеним винима преовлађује мирис воћа, какво пожелите - јагода, малина, рибизла - тек у назнакама да се збуните и запитате да ли је то могуће. Бурад су нова, од паљене храстовине, окрећу се у круг после сваке фазе врења. Мија тумачи да то повећава ковитлац беланчевина и витамина из квасног талога што даје специфичну арому и пуноћу винима. 

Тако се ради са винима у Бордоу и у крњевачком подруму док чекају да вино одлежи, пресесели се у боце и крене пут тржишта. Свеже бело вино је лагано, лерпршаво и питко, одлежало само пола године, фантастично ароматично, за неке магично. Свака флаша чудо у малом, ствар из снова. Без обзира на то где се пије, у Мијиној винској сали на 180 квадрата у два етажа, елитном ресторану, у кући, са пријатељима. Укус исти, чаробан, само је доживљај лепши ако се садржина бутељке дели са неким.

Мађарски филозоф Бела Хамваш је промишљањем уз чашу вина дошао до закључка да је “закон пијења као закон љубави: било када, било где, било како. Али као у љубави и у пићу су важне све околности. По природи вина треба одабрати годишње доба и део дана. Постоји вино за ленчарење, заводљиво вино, приповедајуће вино, трагично вино“. 

Пили су Мијино вино и пију кад год су у прилици познати спортисти, глумци, писци, сликари, вајари, банкари, политичари, научници, академици и ми, људи из народа. И свима нам се допало. У нечему смо ипак исти. Волимо Мијина вина.