Слово славе посвећено Сави!

четвртак 05. децембар 2019.

Широм српских земаља, почев од децембра прошле године, свечано се обележава и прославља  јубилеј који се обично идентификује као 800 година аутокефалије Српске православне цркве. На предавању у Библиотеци „Радоје Домановић“, теолог проф. др Златко Матић, говорио је о значају овог великог јубилеја, догађаја који се издваја значајем, трајањем и симболиком од већине других историсјких датума који слове за пресудне у нашој прошлости. Пажњи и љубави посетилаца храма књиге, угледни теолог је понудио одговоре на три конкретна питања. У њима се састоји суштина вере, православља и историјског трајања српског народа кроз векове. Др Матић је беседио са жељом да у српском човеку уврежи најчистија осећања која собом носи светосавље. 

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

Одговарајући на питање шта представљју јубилеји у Цркви уопште, шта значи аутокефалија, шта ми с тим у вези тачно прослављамо ове године, проф. Матић је са теолошког аспекта образложио тврдњу да јубиларне године представљају реалности које су директно повезане са временом, са историјским током и са пролазношћу. Узимајући у обзир да је Црква заједница која очекује комплетан преображај историје, укидање смрти, један нови еон, ново време, долазак Христа Господа и опште васкрсење, стога је јубилеј свако продужење времена, а тај недолазак Христа - месије, разлог да са извесном дозом туге говори о неким прошлим временима. Позивајући се на речи владике Игњатија Мидића, Матић каже:

- Сваку годину која прође, црква слави, али истовремено и жали. Слави када се сећа обећаног царства, на известан начин приближава му се царство, али жали зато што то царство још није дошло. Зато сваки јубилеј користимо, не да бисмо се хвалили што постојимо толико дуго, мада извесна доза тога постоји, него да бисмо прослављали Господа и благодарили му за радост постојања, радост бића. Истовремено, користимо јубилеје да бисмо преиспитали сопствене вредности догађаја у личностима, или реалностима које ми тим јубилејима прослављамо. Једноставно, да бисмо испитали свој црквени статус, али и стање наше цркве у ширем контексту морамо прецизно одредити шта конкретно обележавамо.  

Шта се то конкретно са теолошке тачке гледишта десило те давне, могло би се рећи пресудне по много чему,  1219. године, др Матић везује за најсветлије име српске цркве и националног идентитета народа коме је темеље моралности, животне мудрости и истрајности поставио Растко Немањић. 

-  Свети Сава је тада, каже се, користећи повољне политичке прилике издејствовао код тадашњег никејоског цара, Теодора Ласкариса и цариградског патријарха Манојла Савантена да испуне те српске тежње и дозволе оснивање аутокефалне архиепископије. Архиепископ српски, како се опет класично назива поглавар те нове цркве, бира се и хиротонише у Србији. Стиче се утисак, дакле,  да је аутокефалија својеврсно одвајање мањег дела цркве од матице, од веће црквене области. Тако се разуме да је стицање аутокефалије готово па цепање једне цркве, у овом случају Цариградске патријаршије, на мање самосталне, а можда ће неко посмислити и самодовољне цркве. Још се додаје како се врховна власт Цариградске патријаршије тек симболички задржава кроз обично помињање васељенског патријарха на литургији, што је чинио српски архиепископ.

Да би било јасно шта значи овај део обавезе за новонасталу цркву српску, професор тумачећи теолошки аспекат аутокефалије одваја овај појам од усконационалног који се најчешће појављује при помену улоге и дела Светог Саве за српство и српки род. 

- Много је непрецизности у овом опису у коме се инсистира на Савином српству и на његовој титули архиепископа српског. То историјски, а особито богословски гледано, није довољно прецизно. Свети Сава је од царигрдске мајке српске добио титулу архиепископа српских и поморских, или приморских земаља. Тиме се означава једна поприлично географска одредница, а не национална. То буквално значи да је он под своје духовно статарељство добио све хришћане који су живели на територији српских и поморских земаља без обзира на нацију, иако је тај појам, много касније, био усмерен на нацију којој су ти људи припадали, како су се понашали, изржавали или осећали. 

Свако свођење аутокефалије на уске националне оквире – истиче проф. Матић – и  евентуални заборав свих осталих народа који живе са нама, свођење на ускогруде принципе поимања слободе цркве представљало би издају изворне светосавске мисије. 

- Ми Срби који се с правом најрадије дичимо светосавским именом то никад не бисмо смели да заборавимо. Истински смо хришћани, православци, ако хоћете Светосавци, једино тада када све православце и све хришћане са ових простора прихватимо као део једног истог великог христовог тела, дакле његове свете цркве. Помињање цариградског партијарха је веома битна чињеница. Доментијан помиње посебно, како је Сава, не издејствовао, него изпросио благослов, код часног цариградског партијарха и Сабора васељенске патријаршије. Дакле, испросио благослов од њих, да се рукоположења будућих наших архиепископа не врши више у Цариграду, него да се „само име цариградског патријарха спомиње међу првима“. 

Матић даље каже да за нас ово помињање међу првима има посебну тежину, не као један класичан историјски навод, него као нешто дубље и далеко значајније. 

- Тај израз, међу првима, во первих, первих, најпре је један типичан термин литургиски.  До дана данашњег, на литургијма, сваки свештеник помиње најпре, међу првима свога владику. Када имате цркве митропилитанског удружења сваки владика међу првима помиње свога митрополита. Митрополит пак, свога патријарха, патријарси се међусобно помињу по једном врло јасном, устаљеном таксису, или поретку, где се зна ко је први, други, четврти и тако даље. Тако ми данас имамо тај такозвани диптих, или поредак где се зна да је прво место у православној васељени место епископа цариградског, александријског, антиохисјког, јерусалимског, московског, београдског, букурештанског, софијског, тбилисијског, грузијског и многих других архиепископа и митрополита. Укупно 14 – 15 цркава чини породицу православне цркве. 

Да тај технички термин има посебну тежину проф. Матић објашњава користећи етимологију речи и изворно значење аутокефалија.

- Ако аутокефалија у директном преводу са грчког гласи самоглав, могућност да сами бирате своју главу, свога првога, а та глава, тај први потом помиње неког другог као свог првог, онда је јасно да аутокефалија има за циљ да још јачим љубавним везма повеже све цркве, све црквене заједнице, све црквене јединце, а посебно баш оне које добијју елементе самосталности, самосталне могућности да црквени живот уређују на сопственом простору, према најбољим проценама шта је најпотребније народу тог простора. Али истовремено то никако не значи да би то била одредница индивидуалног и самодовољног постојања без потребе за другим. Потребе за другим епархијама, другим сестринским помесним црквама, за другим народима, другим језицима и другим културама. 

zlatko44Из свих тих разлога уважени теолог сматра да би православље ваљало сагледати у много ширем контексту него што би то био неки национални, на наш начин употребљен „недај боже паланачки приступ“. Овако ослобођен термин аутокефалије од свих могућих неправедних тумачења, које би га повезивале са затварањем једног црквеног ентитета у било које границе, могуће је  приступити одговору на питање важности и значаја великог јубилеја. Без обзира на овако разложен приступ аутокефалности или самосталности српске цркве, ми имао и те како шта да славимо, сматра др Матић- Заиста са поносом можемо то чинити. Већ осамстотина година, ми духовни потомци Светог Саве, успевамо да сачувамо цркву Христову. И то на истим оним просторима у Савиним и нашим српским и поморским земљама. То је суштински разлог који нам дозвољава да се назовемо хришћанима Светосавцима, и да заиста прослављамо овај јубилеј црквено дубоко. Сава нам предаде цркву, ми цркву очувасмо, чувамо је и имамо је очигледно и коме предати – каже професор и у беседи даље наводи још веће Савине заслуге које чине добро читавом српском роду скоро па миленијум цео.

- Духовни простор који је изнад сваког простора и време које претаче антички хронос у једно погодно време, тај простор време у коме се Растко Немњић преобразио у Светог Саву јесте та иста црква Христова свеобухватна васељенска заједница љубави која је пројављена у Савином случају у почетку врло конкретно, по одређеним црквама, манстирим, чак и као грађевина, посебно Хиландара, а баш тај Хиландар, то велико уточиште Сави, а и читавом нашем роду, од почета се развијало као свет уткан у зидине светогорске лавре. Носиоци свих служби, призива, вештина, техника, сабрани на истом, заједничком делу, а око централног дела манастирског комплекса, око цркве. То је слика манастира, али то је била и слика Србије у малом. 

То су описи темеља нашег начина постојања уједно и централна порука оца српске духовности, пастира, учитеља, владике, просветитеља и изнад свега светитеља - Светог Саве, нашта посебно усмерава пажњу теолог. 

- Нека макар ова јубиларна година буде прилика да се подсетимо истине о томе да постоји заједница која нас је и очувала, изнедрила и чува нас. Сетимо се данас приче како смо успели да опстанемо, и очувамо и ово име. Нека свет види да имамо да носимо и да можемо предати изворне поруке људима овога века, деци којој предајемо, коју образујемо, младима које васпитавамо јер не треба заборавити да реч образовање у позадини има дубоко теолошку поруку. Некога образујете по образу, по лику некога. Ако је тај лик узвишен, божански Христов лик, онда образовање иде правим путем. 

За др Матића често помињана реч у овој беседи васпитање има дубоко теолошко и хришћанско значење на које се не обраћа заслужена пажња, а значајно је због поштовања туђе личности и слобода на које сваки човек, ма ко био и ма какав био има апсолутно право, право избора, право одлуке... 

-  Васпитати значи васцело, свеобухватно питати, хранити, не само кљукати информацијама, него хранити љубављу слободом. Допуштати да други млади буду другачији од нас. Тада смо стварно њихови учитељи и наставници. На том путу ћемо опстати ако се наша, православна светосавска црква, а то важи за све остале помесне православне цркве, не уплете у замке утркивања са светом који нас окружује и са његовим понудама човеку. Црква не сме да се раствори у водама света и да се претвори у хуманитарну организацију у ЦК, институцију верског добротоворног стратељства,  друштво за очување националног идентитета, фонд за очување ћирилице, психијатријско саветовалиште, у антиратну организацију, структуру социјалног типа, у политички ангажовани ентитет, недај боже. Уместо тога, ако другачије приступимо, дочекаћемо ми и веће јубилеје. 

То је могуће, сматра др Златко Матић, под условом да се настави са освештавањем простора и времема које су српском роду преци поверили на чување и поштовање.  

- Пре свега да освештавамо људе које нам је Бог наш света тројица поверио да их учинимо вечном децом божјом, дакле да  их учинимо светитељима. Ту светост је свету у изобиљу пружала црква ових наших простора. Црква која слави 800 година самосталног начина уређења. Ту светост су оваплотили, инкарнирали сви свети, светитељи српских земаља преко мученика и мученица од Косова, турских стратишта, Голготе мученика ослободилачких ратова, до Јадовна,  Јасеновца, преподобних краљева, краљица, од Симеона Мироточивог, светих Бранковића, светих ратника, светих учитеља и отаца, посебно, светог Јустина Ћелијског, Николаја Жичког и свих светих којих се сећамо сваке године о Видовдану, када опет и опет обнављамо косовски завет и обећање господу да га никада нећемо оставити нити ћемо подредити заједницу с њим земаљском смртном царству – рекао је теолог и беседу привео крају величањем наше одлуке да се никада не одричемо Бога захваљујући делу првог српског просветитеља, принцу српске духовности, књижевнику, архиепископу, испоснику, монашкој честитој души... Светом Сави.  

- Ми славимо овај јубилеј зато што се никада нисмо одрекли Господа Исуса Христа и онога који га је на нашем простору пројавио, показао у свом сјају а то је наравно Свети Сава. Јубилеј наше аутокефалије се идентификује са годишњицом рукоположења Саве за архиепископа и у тим прослвама проналазимо изнова себе, свој идентитет, своје непролазно ја. Ја хришћана, ја деце божије. Зато је моја вечерашња беседа, иако формално насловљена као реч о аутокефалији, заправо једно слово славе посвећено Сави. 

Излагање је, др Матић, завршио речима које имају тежину поеме будући да их је изговорио свети отац Јустин Ћелијски. 

- Он каже: „У Светосавској вери у бесмртност човековог бића и народне душе, налази се извор свеколиког народног стваралаштва, неустрашивости, пожртвовања и борбе за безмерне вредности наше историје. Наш народ је ради тога живео и страдао, ради тога робовао и васкрсавао. Васкрсење Христово је постало главна стварлачка сила наше народне филозофије, нашег народног погледа на смрт, на живот и то је постало на првом месту делатношћу Светог Саве. Он је оснивач и творац наше народне филозофије, нашег народног погледа на свет. Основно је начело те филозофије, чујете оца Јутина: „Човек је биће бесмртно и вечно, зато поступај са човеком као са бесмртником. Род људски је заједница бесмртника, човек  до човека, бесмртник до бесмртника“. А наш народ, пита се отац Јустин, исто то. Бесмртник до бесмртника, како, чиме? Вером у васкрслог Христа, завршава отац Јустин, а ја бих додао вером у васкрслог богочовека који нам већ 800 година предаје, обнавља и учвршћује света мајка црква, црква српских и поморских земаља. 

А да бисмо и ми заокружили нашу беседу о човеку који је без сумње знаменито име нашег краја, преносимо још неколико цитата из говора проф. др Златка Матића о кључним појмовима православног катихизиса.

„Све Тајне упућују на Литургију, а она показује шта ће бити са људима и природом на крају историје. Зато је простор Литургије првенствени простор стицања благодати Духа Светога. Сви благодатни дарови, пак, дају нам се ради нашег остварења као личности у заједници Духа Светога са циљем да у другоме видимо Христа и волимо га у векове векова.“ 

„Заједница Бога и човека остварује се на Светој Литургији. Литургија је заједничко дело, заједничка служба свих чланова Цркве, наш загрљај са Богом који се претвара у вечно јединство у љубави. Она је циљ нашег живота, па је потпуно јасно да је одлазак на Литургију превасходни циљ православне веронауке”.

 „На тај начин, служећи једни другима својим даровима, служимо Дародавцу, јер управо њему захваљујемо, благодаримо (усред литургијског путовања у вечност, свештеник нас позива: "Заблагодаримо Господу") Богу Оцу што ћемо вечно живети. На грчком језику, језику Новог завета и наших отаца и учитеља Цркве, благодарење или захваљивање именује се речју Евхаристија. Поново је јасно да је љубав чланова Цркве подлога литургијског сабрања. Она се поново остварује у слободи, јер се само тако, слободно, може ићи на Литургију”.

БИОГРАФИЈА

Ђакон Златко Матић, рођен 21. децембра 1971, професор је на Православном богословском факултету БУ (Догматика са упоредним богословљем) и професор Догматике и Катихизиса у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу. Основну и средњу школу завршио је у Великој Плани као ђак генерације и носилац Вукове, Теслине, Пупинове и Аласове дипломе. Након завршених основних студија на Богословском факултету у Београду (просек 9,20), проводи две године на постдипломском усавршавању на Екуменско-патристичком институту Св. Никола у Барију, где је положио све испите прописане програмом магистарских студија, са просечном оценом 9,97. Због тога добија стипендију Папског савета за јединство хришћана за још једну студијску годину, коју проводи на Богословском факултету Папског универзитета Грегоријана у Риму. Ђакон је у Пожаревцу од 2002, протођакон од 2010. године. Докторску дисертацију – „Примат римског епископа у делу Ж. М. Р. Тијара. Могућност рецепције Тијарове теологије примата у дијалогу Православне и Римокатоличке Цркве” одбранио је 2016. године. “Ово је прва свеобухватна анализа (на нивоу докторске тезе) папског примата на факултетима у Србији. Поменута чињеница добија на значају, када се зна да је овај проблем најдубљи моменат неслагања западних и источних хришћана данас, али и да има последице по Православну Цркву“ – стоји у образложењу комисије за пријем и одбрану рада. Објавио је монографију Да истинујемо у љубави. Званични богословски дијалог Православне и Римске Католичке Цркве (Пожаревац, 2013) и петнаестак стручних и научних радова из области догматике, упоредне теологије и црквене историје, на српском, енглеском и италијанском језику, у часописима Саборност, Philotheos, Теме и Црквене студије, као и стручне преводе са италијанског, руског и француског језика. Рецензент је и уредник неколико уџбеника Православног катихизиса за основне и средње школе. Одговорни је уредник већег броја богословских едиција Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, заменик је главног и одговорног уредника научног часописа Саборност. Ожењен је, отац двојице синова.