Воду увек треба узимати са извора!

Рођен је у Смедеревској Паланци (1984). Основну школу и гимназију завршио је у Великој Плани, дипломирао 2008. на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду. Докторску дисертацију Властела Државе српских деспота одбранио је 2014. на истом факултету. Током 2013. и 2014. радио је на Филозофском факултету у Београду. У Историјском институту ради од 2014. године. Област истраживања: историја српског народа у позном средњем веку. 

..............................................

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства

.................................................................................................................

Историчар Милош Ивановић, један је од оних којима се из више разлога може додати одредница иза имена, презимена и титуле „добар човек“. Књига коју је објавио 2017. године у издању Историјског института "Добри људи" у српској средњовековној држави даје одговор на питање ко су били „добри људи“ и која је била њихова улога и функција у друштву тога времена, али и касније, с обзиром на чињеницу да се овај историјски појам који се везује за период 14. и 15. века протеже све до 19. века, па и данас. 

Познавање прилика на тлу средњовековне Србије у значајној мери зависи од одгонетања значења извесних термина који се срећу у изворима везаним за овај период. Један од њих је и "добри људи", појам који је у значајној мери заокупио пажњу младог историчра још док је радио докторску дисертацију.

„Директног помена „добрих људи“ за подручје српске средњовековне државе нема у периоду након смрти деспота Стефана Лазаревића. Међутим, то не значи да термин није био коришћен у српској средини. Наиме, срећемо га у писму из 1483. године које је деспот Вук Гргуревић упутио султану Бајазиту II. Деспот у њему саопштава да је убедио угарског краља Матију Корвина да му пошаље „добре људе“ поводом мировних преговора. Истакао је да краљ жели да султан њима да своју веру и књигу, те да уз то пошаље два своја „добра човека од господе“ у залог за оне емисаре које му је угарски владар упутио. 

На основу наведеног – пише у Милошевој књизи - јасно је да се и овом приликом под „добрим људима“ подразумевају угледне личности од поверења које обављају важне послове за своје владаре. Такође, „добри људи“ које је султан требало да пошаље краљу Матији Корвину били су и јемци да се његовим посланицима неће догодити ништа лоше. Ово писмо је истовремено сведочанство да је и Османлијама било познато значање овог термина када би се он појавио у актима писаним српскословенским језиком. Остаје нам међутим непознато да ли је угарски краљ султану Бајазиту II упутио своје „добре људе“ и ко су они били.“ – цитат је из кога се стиче увид о појму о коме пише др Ивановић.

Термин "добри људи" се на подручју српске државе у сачуваним изворима први пут среће 1355. године у повељи цара Стефана Душана манастиру Хиландару, а помиње се и у Душановом законику, као и у Новобрдском законику деспота Стефана Лазаревића.

Ко су били "добри људи" српске средњовековне државе и која је њихова улога и функција била у друштву тога доба, с вољом и дубоким поштовањем према историјским чињеницама појашњава др Милош Ивановић, везујући појаву за данашње време и место Србије однашњег времена међу тада развијеним европским земљама. 

- До тог истраживања је дошло релативно случајно. Пишући дисертацију у којој сам се бавио властелом појавио ми се термин добри људи. Мислио сам написаћу један чланак о томе, међутим, испоставило се да може настати књига. Намерно сам оставио тај наслов који можда може неког да збуни, а неког да привуче, јер мислим да обједињује све то о чему сам желео да говорим у књизи – кажа као да пише фусноту уз неки текст. Прецизно, јасно, историјски садржајно, поткрепљено чињеницама говори о књизи која је изазвала значајну пажњу не само историчара и посленика у култури, него и шире јавности зато што је интригирала насловом, али и зато што је појам био широко распрострањен и имао широку примену, а да многима није било познато изворно значење.  

- То су дакле особе од поверења, добри људи су то. Ако бисмо наједноставније желели да дефинишемо значење тог термина то су особе од угледа и поверења, особе које су биране да сведоче у судским споразумима, да буду гаранти неког договора, да укажу на границе имања, међа и томе слично. Особе од владаревог поверења су такође могле бити добри људи. Кроз моје истраживање је било интересантно да се тај термин одржао и кроз каснији период. Ми можемо и сада да говоримо колоквијално о „добрим људима“. Мање више употребљавамо термин када хоћемо да означимо неку особу и њен карактер, а то је био у ствари циљ онога што карактерише овај термин у средњем веку, само што је тада могла бити и формална функција у градовима, на пример у Новом Брду, где су одређени органи градских власти имали назив „добри људи“ -  то се одржало и кроз турски период, на приморју, подручју Црне Горе под управом Млечана, дазнајемо од др Ивановића. 

Било га је могуће упоредити са стањем у другим средњевековним европским државама пошто се термин јавља на широком подручју од Шпаније до Шкотске, на југу и западу континента. Готово свуда.

- Испоставило се да има јако много података којима се може и компаративно анализирати и тиме показати да оно што се догађало у средњевековној Србији није ништа необично тако да је институција тог, тако да кажемо обичајног права, била у Србији заступљена као и у другим европским државама и да је тада Србија ишла у корак са временом – појашњава појам наш историчар и сведено на садашњи тренутак и могућу примену термина међу Србима овог времена на локалном нивоу помиње имена која би могла да потпадну под термин добрих људи. 

- „Добри људи“ на локланом нивоу, када сам одрастао и био овде, били би моји професори, у том контексту чика Вита Стефановић, кога сви знају, који је дао изузетан допринос култури Плане, то је нешто што можда није виђено на глобалном плану, али ми који смо одавде знамо колико је учинио за позориште, културу, сликарство, тако да је изузетно значајно што желимо да му се одужимо. Стојан Ђурић, наравно, наш академски сликар. Кад га угледате прво видите његов осмех, одушевљење,  тек после његове сјајне слике. 

Наравно ни по Милошевом виђењу наших „добрих људи“, ми бисмо рекли великих људи, низ се не завршава овде. Могло би се нанизати још на десетине, па и стотине оних којима приличи ова, условно речено, метафора.

Милошева прва књига је посвећена рано преминулом оцу који је заслужан за његово образовање, за успехе које постиже још од најранијег периода одрастања, за подстрек у даљем раду, за све што јесте и што ће бити убудуће. 

- Наравно, никако не бих смео да заборавим, Милана Р. Симића, уредника часописа Наш траг, где сам ја паралелно са каријером историчара кренуо да радим културу и да мало више читам оно што није уско из моје струке, што може дати подстицај тако да сам практично прве радове објавио у часопису Наш траг који постоји 25 година, што је један леп јубилеј и надам се да ћу и ја настојати да дајем скроман допринос са Миланом у његовом очувању. 

Милош се као историчар бави у највећој мери средњевековном прошлошћу када Плана није била позната под садашњим именом. Како је наш крај географски припадао Српској држави у том смислу дотиче се података који шире гледано, кроз Поморавље и Подунавље, представљају предмет историјског истраживања завичаја. 

Према археолошким истраживањима и доступним артефактима ова територија била је настањена у неолиту, затим су ту боравили Трибали, а у 6. веку пре нове ере простор су настанили Келти. У доба Римљана, данашња територија општине Велика Плана ушла је у састав провинције Горње Мезије, а након пада Римског царства у састав Византије. 

Заузимањем Смедерева 1459. године, Турци освајају читав простор, а из њихових дефтера се види да је током 16. века постојало више насеља око Велике Мораве и доњег тока реке Јасенице. Северна Србија припала је Хабзбуршкој монархији након Пожаревачког мира 1718. године и баш на том простору оформљена је Краљевина Србија. Велика Плана се први пут спомиње 1724. године, под именом Плана, али након аустро-турског рата се гаси. Биће обновљено у другој половини 18. века доласком већег броја породица са Косова и Старе Србије.

- Припремио сам рад за зборник на основу скупа одржаном у Смедереву посвећеном значају Подунавља у држави кнеза Лазара. Сматрао сам да је значајно истаћи када наш крај постаје битан за српску државу, а то је уствари тај период друге половине 14. века када се полако становништво сели из оних области које су Турци угрожавали на југу тадашње српске државе, данашњег Косова и Метохије и Македоније и постепено се све више насељава овај део Србије. Тада кнез Лазар у своју титулу уноси Подунавље. Наравно, нисам први који је то уочио, али сам настојао да кроз један рад мало истакнем ту чињеницу – каже скромно Милош и додаје да би се могло још у том правцу истраживати, али су на жалост изворне могућности ограничене. 

- Најпре треба рећи да је значај овог краја условљен његовим географским положајем, који опредељују близине две реке  -  Велика Морава и Јасеница. Мало је података када је реч о раној средњевековној историји овог краја, како подаци говоре, што морамо да имамо увек у виду. Терен који нас окружује  је био слабо насељен у десетом и једанаестом веку. Први пут делови овог крај, вероватно у 12 веку,  улазе у састав српске средњевековне државе, за  време владавине Стефана Немање, да би коначно били саставни део овог краја тек  у 13 веку,  у време браће, краљева Милутина и Драгутина, и у њеном саставу остаће до пропасти српске државе  1459. године.

Истражујући у овој области на основу нових анализа докумената, пре свега османске турске грађе, Ивановић каже да читав крај можемо поделити у две области. Један је припадао области Кучево, чије је средиште било Смедерево, обухвата крај северно од реке Јасенице, док је територија јужно од реке Јасенице, данашња Велика Плана, и још нека насеља, као што је Старо Село које се звало Метохија, припадала крају који је гравитирао утврђењу Некудин, које је у то време, један кратак период, било је престоница српске средњевековне државе, као што је и Смедерево од 1430. до  1459. имало исту улогу.

У 15. веку, истакао је у свом казивању др Ивановић, крај се боље насељава и путописци говоре да има добрих намирница, да се у њему производи добро вино. Значај тог краја ће остати и у време турске владавине. Након 1459. године, постојаће нахија Кучево са седиштем у смедеревској тврђави и нахија Некудим са седиштем у истоименој тврђави. Постоје подаци из турског дефтера од 1476 -77. који нам говоре о насељу Источник, данашњи Точак,  који је имао 13 кућа. Има података и о насељу Старо Село са 20 кућа. Занимљиво да је највеће насеље у овом крају било Милошевац са преко 240 кућа, у једном периоду чак  300 кућа, што значи да је у неком моменту имало и преко хиљаду житеља, и то су врло значајни подаци који нам осветљавају историју овог краја. Као податке историчари су наводили и број удовичких кућа, што је сведочило и о томе колико се гинуло у ратовима и бунама и колико је која кућа имала мушких глава. 

Због близине Велике Мораве било је и воденица, развијало се виноградраство посебно у Крњеву; то су све значајни подаци који нас повезују донекле и са савременим периодом где се уочава  континуитет у појединим привредним гранама. У каснијем периоду су била честа пустошења и сеобе са овог подручја. Становништво се мењало, једно је одлазило, друго долазило.  Плана се, то и даље остаје проверен  податак, први пут помиње у 18. веку и тиме доспевамо до почетка 19. века када нам нови подаци које имамо, заједно са археолошким налазима, потврђују да имамо довољно  материјала за богату музејску поставку.

- Претпостављам да ће колеге које се баве више османском историјом у оквиру једне монографије презентовати своје најновије резултате када је у питању истраживање о слабо познатној историји овог краја у турском периоду.  За неколико година, нешто мало мојим трудом и залагањем других колега , надам се да ћемо допунити наша сазнања и верификовати оно што је до сада добро речено и урађено - истиче наш историчар који се у свом раду држи начела да воду увек ваља узимати са извора. 

Историчари обично не воле термине златно доба, златно доба је, како каже Милош Ивановић, лична процена, и зато је далеко значајније издвојити преломне године. За Србију је то пре свих време Стефана Немање и његових синова - Стефана Немањића Првовенчаног и Растка, Светог Саве. 

- Када је реч о средњевековној Србији овај период је најбитнији јер је редефинисао, како државне, тако и духовне оквире за српски народ. То је опстало не само до средњег века, него и до дана данашњег. Други је обнављање државности почетком 19 века и ту су најзначајније личности с једне стране Карађорђе, који је везан за овај крај, и Милош Обреновић. Ако тражимо златни период то је јако тешко, зависи од индивидуалног, али да није било тога, не би био ни могућ неки каснији успон – каже др Ивановић тренутно ангажован око пројекта који се тиче 8 векова Захумско херцеговачке епархије, а до 2021. године очекује да приреди за штампу свој докторат – Властела српске деспотовине јер се у највећем броју радова посветио истраживању  највишег слоја у српској средњевековној држави која је у највећој мери кривац за распад моћне српске државе пред долазак Турака.

- Драго ми је зато што постоји интересовање за проучавање историје јер смо у добу технолошко комуникацијских напредака када је разумљиво да неки други факултети и студирање за неке друге образовне профиле постаје популарније. Сматрам да је то, када неко упише историју, резултат пре свега његовог ентузијазма, што вам увек даје снагу да радите. Мени је велико задовољство кад одем у истраживачку станицу Петница да се сусретнем са младим људима на семинару за историју које заинста интересује проучавање историје. То нам све говори да је историја и наука будућности - наука о прошлости која увек има будућност.

Историчари немају увек прилику да се сусретну са оригиналним рукописима зато што су услови чувања и заштите захтевни. Али када им се пружи прилика, доживљај је за памћење.

- Присуствовали смо некој архиви када су људи око мене приметили моје узбуђење у додиру са средњевекопвним документима – каже др Ивановић, описујући осећај као сусретање са бићем из прошлости, или прелазак из једне димензију у другу уз помоћ временске машине. 

Често је Милош у прилици да широј јавности на трибинама, у телевизијским емисијама, у школама одговара на питања која кроз векове не губе интерес, временом добијају на значају и постају актуелизована. Тако је једном приликом анализирао са научног и културолошког аспекта готово митски значај Косовског боја и  Видовдана за српску историју. 

- Битка која се одиграла 1389. године је важна, а последице и значај који је добила у епској традицији подстакао је, чини се, догађаје који ће се одиграти, пре свега, у 19. и 20. веку – објаснио је научни сарадник у Историјском институту етичку нит која повезује генерације Срба од последњег изданка Немањића до данас. 

 - Може се рећи да се атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву 1914. случајно догодио на Видовдан, али и да је тај датум био инспирација да буде то што је било. Гаврило Принцип и други припадници Младе Босне нису случајно одабрали 28. јун, као што ни војни маневри у којима је учествовао Франц Фердинанд нису били случајно тога дана. Припадници Младе Босне су маневре схватили као провокацију.

Култ Видовдана, заједно са косовским митом, развио се тек у 19. веку, у време буђења националне свести. Косовска битка је схваћена као војнички пораз, али и као морална и духовна победа, страдање за веру, за идеале. Уз светосавље и крсну славу, мит о Косову са неодвојивим Видовданом, који је по веровању био и крсна слава кнеза Лазара, представља кључне идентитетске одреднице Срба.

Лазарев избор "небеског царства" и свесна жртва зарад виших вредности улили су неуништиву снагу у традицију поштовања видовданског завета, учинили га митским даном српског народа. Косово је израсло у централни догађај српске историје, Косовски бој је ушао у књижевност, народну поезију, у политичку свест.

- Мотив свесне жртве јавља се у причи о Косовском боју - каже Ивановић. - Кнез Лазар је свесно пострадао на бојном пољу да би заслужио царство небеско, чак се и жртва Милоша Обилића посматра као свесна. Он иде у турски табор да усмрти султана Мурата, иако зна да ће пострадати. Српски јунаци тако постају морални победници, иако на бојном пољу то нису. Кроз свесну жртву показују да су морално надмоћнији од нападача и тај витешки елемент присутан је у причи. Моралне вредности истакнуте у традиционалној причи осежавале су дух заједништва и обликовале наше национално биће. Основни симбол Видовдана јесте постављање виших моралних циљева изнад краткорочних, борба и жртва за идеале – део је интервјуа који је једном приликом др Ивановић поводом видовданских свечаности дао дневном листу Новости. 

И овај податак о Милошу говори да је успео као млади научник. За историју се определелио захваљујући гимназијским професорима мр Жељку Ђуровићу и мр Дарку Ивановићу. Од њих је добио подстицаје и многа знања, стекао додатна интересовања за историју, ишао на такмичења и због тога се определио за позив који у потпуности испуњава његова очекивања. Доноси му велику радост и испуњење животних снова. 

- Историја може да буде учитељица живота ако се потрудимо да будемо њени ђаци. У том случају јесте упутно позивати се на латинску изреку Historija magistra vitae est  – каже Милош спреман на нова изненађења у истраживачком раду пред којима стоји устрептао и пун наде да би у потпуности потврдио правило бесмртног Херодота, оца историје.

 „Неуморни путник, радознао приповедач, побожни песник, тумач људских судбина и страсни заговорник слободе и демократије Периклове Атине“, приступао је свом раду убеђен да је историја „приказивање онога што је дознао, доживео и проучио“. Тако историју схвата и др Милош Ивановић.