Ведрина монашке душе!

Блаженопочивша игуманија манастира Покајница, мати Иларија (1918 – 2003), била је и остала најпознатија монахиња српске православне цркве новијег доба. Њена фотографија са пушком у руци, у црној монашкој хаљини, обишла је цео свет и остала упамћена као српска хероина. Бранила је херојски, одважно како то жена њеног кова зна и уме, српске манастире на Kосову и Метохији од албанских терориста. Била страх и трепет, светионик и последњи бедем одбране православља.

.............

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства. .

.......................................................................................

Од ње су страховали чак и албански сепаратисти, Арбанаси којима је била чврсто уткана у подсвест намера да све што је српско напусти свету српску земљу. На спомен њеног имена ледила се крв у жилама насилницима који су бежали пред њеном пушком вођени страхом од метка и пред својим божјим судом.

Документарни филм који је 1980. године снимљен о њој у продукцији Вардар филма из Скопља дуго је био забрањиван и чуван по бункерима комунистичког режима. Огољено приказивање реалног стања у манастиру Свете Тројице на брду изнад Мушотишта учинило је да овај сведок истине буде забрањен за јавно приказивање. Светлост дана угледао је тек после распада Југославије, када је манастир, као и већина других српских богомоља, сравњен са земљом, а мати Иларија и монахиње пребачене на сигурнија места. 

Прича у том филму мати Иларија да су их Шиптари тада нападали у манастиру Свете Тројице, на брду изнад Мушутишта, често и врло сурово.

- Група насилника је лупала у манастирску капију и гађала манастирско звоно. Да ли каменицом или из пушке, не знамо, али је јако пукло. У манастирском дворишту су шарпланинци јако лајали и можда је то одвратило нападаче. Тек после продора у Мушутиште, стигли су милицајци из здруженог одреда и до манастира. Рекла сам им тада: „На трулом платну се не везе. Ово сада само зуји, а још се није оројило“ – говорила је предсказујући још горе побуне Шиптара.

C:\Users\kov\Desktop\Zbog-odlucne-odbrane-manastira-film-o-mati-Ilariji-bio-zabranjen-u-Jugoslaviji-VIDEO.jpgИ било је тако. Древна светиња нашла се опет под ударом албанских терориста 1999. године Шиптари су потпуно разорили српски део села Мушутиште у близини манастира и сравнили са земљом Богородичину цркву из 1314. године. Од тада до данас манастир остаје у рушевинама.

Према писању „Вечерњих новости“ од септембра 2016. године, Шиптари тврде да се „ноћу пред празник цркве, чује женски плач“.

„Не смем да говорим и не смем да кажем (своје) име, али вама да кажем: ми ноћу пред празник цркве чујемо одозго женски плач“ – каже стари Албанац. – „Читаву ноћ неко плаче. Од тога се не спава, а да кажем (јавно), јутро не би дочекао“.

Од 1992. године, мати Иларија је игуманија манастира Покајница и од тада, па све до смрти 2003. и до данашњег дана остала је симбол ове надалеко чувене светиње и нашег краја. 

Данас је мати у мислима многих верника, поштоваоца православља и добрих људи који се својом појавом, животом и моралним начелима наметну другима, настане у њихова сећања и постану део незаборава иако им нису род најближи. 

Игуманија Иларија (Зорка Сретеновић) рођена је 2. августа 1918. године у Мрчајевцима код Чачка. Датум рођења, Илиндан, био је судбински предодређен за њен даљи пут. Као да је том везом са пророком Илијом добила путоказ од свевишњег шта ће радити и бити у животу кад као сироче без мајке остане готово сама на овом свету. У један од манастира Жичке епархије, Јовање, чији је архијереј у то време био свети владика Николај Велимировић, отишла је са непуних 16 година, а три године касније замонашила се у Врањској епархији код владике Венијамина.

- Рат се завршио. Имала сам само месец дана кад ми је умрла мајка, отац се оженио. Три године сам била код оца. Три године - три киле. Одгајио ме ујак Милорад Кнежевић са супругом Перком. Детињство тешко у туђој кући. Никад немам лепу реч, никоме важна и потребна. На крштењу сам добила име Зорка, носила га до 19. године. Замонашила сам се у манастиру Нимнику и добила име Иларија. На грчком значи весела, тако рећи. И са тим именом остала. Кад ме неко види, каже  „какав ајдук“, а ја имам добру душу, поетску – тако је причала о себи, важна и поносна на своју биографију, кад је ми новинари питамо о животу и кад пред камерама говори о ономе што јој је драго, распреде причу у детаље.

Сећала се разговора са владиком Николајем, из Јовања, где је у то време било десетак девојчица њених година. 

- Седели смо за асталом и причали. Била је нека кукурузна вода, бели лук и зајтин. То смо јели. Седео је владика и јео из жуте бањице, дрвене чиније, а ми сви из зелене. Имао дрвену кашику. Нешто рекне, па запише. Слушала сам његове говоре, његове службе. Урезало се као детету у главу. Био је добар говорник и никад није причао нешто што није било важно и што нисмо могли разумети – преноси сећања првих монашких дана у жичкој епархији. 

- Волела сам књигу, а неписмена. Биле су то тешке муке. Око мене писмени и учени, ја ништа не знам. Па кажу нисам граматна, а неписмена, не могу да остане. Некако научим слово по слово, од књиге до књиге и почнем писати неке песмице, онако надохват. Остављам и чекам да се поново јави мисао. У Нимник кад сам прешла, уз неке руске калуђере описменим се још боље. Што напишем читала  сам на поверење неком учитељу Милану. Сматрам да је песма живот, некакав излаз, љубав за мене. Књига мој највећи друг. 

Написала је мати Иларија неколико збирки песама - "Манастирска звона", "Монашке поруке", "Ведрина монашке душе", "Зашто плачеш мајко" и још много других сонета и катрена, трактата и верских мисаоних тексотва који нису приређени за штампање. 

Службу је обављала ревносно и усрдно окренута Богу у овчарскокабларским, браничевским, фрушкогорским и македонским манастирима, а најдуже, готово три деценије, боравила је на Косову и Метохији. Одржавајући веру међу косовским Србима носила је, уз кудељу, и торбицу са стиховима, ону свима познату пушку која је била саставни део њеног живота на Косову и због тога  често била предмет њених сећања.

Радо се сећала периода проведеног у Македноји. Приповедала је да су људи тамо имали веће поштовање према Богу него у било ком месту где је оставила део живота. 

- Аутобуси ме никада нису тамо прошли. Заустављали су се и возили ме без карте. Стану и кажу – мајко, изволте.  

На Косову је мати Иларија била изложена животној опасности. И тога се живо сећала целог живота.

- Дође дух времена, издајства и мржње, пакости људске. Манастир је био поцењен. Увек се исмејавају, нисмо заштићени, нико нас не штити нити сматра за људе.  Удри владику, удри попа, удри сестру... Увек неко мора да буде бијен. Ми жене морале смо да се боримо против људи кад дођу да секу наша дрва. Није то лепо, ни канонски ни хришћански, ни грађански. Људи секу што немају, а ми бранимо што је наши. Један мора да попусти. Ту треба звати власт, а влас не штити манастирско – причала је и оправдавала пушку од које се није одвајала.  

- Ништа нисам убила у животу... знам да све има права на живот, зато немам право да га ништим. У манастирима је монаштво најсветије, али је било најнепоштованије. Ухвате неверници да бију свештеника. Тамо има верника, а нико га не брани. Брани род свој – сећала се и говорила жустро, огорчена као да се читав след догађаја које памти поново одвија пред њом.

Преминула је на дан преноса моштију светог Николе Мирликојског Чудотворца, баш на храмовну славу своје последње куће у којој је после вишедеценијског злопаћења по косовским светињама нашла мир и спокој.  Пред крај живота уз њено велико залагање комплетно је реновиран кров и завршен манастирски конак. Увела је ред и поредак међу монахиње и вернике који су радо долази на службу и разговор са њом. Волела је да заседне, послужи госта и отпочне причу која је мењала токове у зависности од тога каквог је расположења била. Знала је да покуди ако јој се није допадала одећа и понашање госта, да забрани улазак нечасним људима који по њеној процени нису заслужили да прескоче манастирски праг. Умела је да охрабри, посаветује, препозна скривену патњу, пружи утеху.

Тражила је да буде слушана и умела да држи пажњу беседећи о вредностима живота и религијским начелима. Била је неко коме се верује, ко се воли и поштује, коме су се враћали верници из свих крајева Србије и света да јој пољубе руку, послушају је и добију њен благослов. Многобројни верници и поштоваоци упамтиће је по изузетној ведрини, бистром уму, бриткој речи, енергичности и виталном духу. „Такав дух, тако храбра монахиња, обожавана и цењена неће се поново родити“, говорили су они који су је знали у душу.

Мати Иларија је била једна, непоновљива, јединствена, оригинална, правична и строга. Прозорљива, без длаке на језику ма ко био с друге стране широког стола за којим је волела да седи на тераси конака. Волела је да запева као сви Мрчајевци, да се удуби у душу човека, да саслуша и препозна проблем, замоли господа за опрост грехова, нареди да се часно живи. Нежне душе, мајчинског осећаја за девојке саветовала је да буду смерне, умерене, добре и кротке жене, пожртвоване мајке које ће знати да сачувају кућу и брак, али и своју душу и интегритет. 

- Мора да буде човек борбен. Да брани оно што је за брањење. Браните ваше достојанство, ваше људе, ваше дужности којима одговарате држави, себи и Богу и савести. Човек никад није сам. Ми се нисмо научили вери, ничему што је важно. Нигде није лако, али кад човек нешто ради па се озноји, онда му је слатко одморити се. 

Радо је говорила о људима које цени и поштује, на које се угледа и од којих учи. Најлепше је чувала за патријарха Павла са којим је провела неколико година на Косову.

- Био је човек миран, са сваким добар, велики молитвеник. Штедљив и уздржан. Ноћну молитву је читао под светлом са улице, не у својој кући да не троши свећу и струју. Никад није себи купио ципеле. Чим се доле поцепају, нађе точак од камиона, теше, истањи и залепи. Капу што носи, окреће страну, мења тамо - овамо... Није давао на себе, тако је и нас научио вечном смирењу. 

Питам га једном да купим кола. Он ми каже: „па да седиш и возиш се, а она Шиптарка што држи дете нек се смрзне, а ти се моли Богу“. Каже ми једном: „кад одеш тамо да нешто купиш, немој да узмеш десет кила, па да нема за оне друге што чекају“. Много тога је знао да нам каже. Знао је и да стоји до Мушотишта. Било је и тога кад га удари одозго по глави Шиптар, да седне његова жена, он је устао. Зато је и остао тамо тридесет и нешто година.  

Подучавала је и опомињала. Саветовала и инсистирала на посту и молитви.

- Средом и петком да постите. У среду је Христ продат, у петак распет, а пост је почео још у рају. Пророци су постили, мученици су постили, светитељи, а ми данас не можемо. Народ неће да пости. Погазио је све. Ми смо ти пропало семе. Сваку моду да примимо. Избацили смо нашу музику, певамо и свирамо по турски. Каже Стефан Немања сину Стефану: „Сине, ако у гомили чујеш да се не говори твој језик, одма остави“. А ми овде „ћао“. Имамо сигурно 15.000 промењених речи као да немамо своје фине српске, јасне и глагољиве речи. Оћемо нешто ново, заборављамо своје. Људи су згазили божји закон и природу, све се сломило – жалила је због грешака других и усмеравала на покорност и разум. 

- Прошлост се одмакла, а садашњос се примакла, тако да је човек увек у великој дилеми шта ће доћи. Шта је прошло да не питамо, а шта ће доћи да се спремимо. И владика Николај је причао да је вера човекова отварање врата душе и допуштење Богу да уђе. Зашто га одна не дочекати честито и поштено, широм раширених руку  – речи су мати Иларије забележене у неком од разговора. 

И некако за крај ове топле приче о још топлијој хришћанској души мати Иларије, намеће се једна од мудрости владике Николаја Велимировића.

„Нико ми од људи не може учинити зло ако у мени нема рањиво место“. Нешто слично је знала и она да каже опет позивајући се на Николаја и његову мисао: "Врлина је као жеђ, кад човек почне да је пије, све више жедни и све више тражи да је пије. Онај ко почне вежбати врлину милосрђа не зна меру у томе нити признаје икакву меру."