Духовник великог срца и прозорљивих очију!

Није манастир Копорин исти откада се, недељу дана пред манастирску славу, 8. августа. 2015. године, упокојио Отац Сава Копорински. Не помаља се његова погурена старачка фигура на степеницама манастирским, не чују се благоглагољиве, милоречиве молитве упућене Господу за пород бездетним родитељима чија је једина нада његова милосрдна комуникацаја са Свевишњим.

..........................

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

...................................................................................................

То усрдно, са много душе ради неко други и преноси жељу верника, али недостаје божији човек који је знао са пуно милоште, топлим погледом, дубокомисаоним речима да утеши, охрабри и осоколи мајке, ободри очеве и пошаље их пуне наде да чекају глас анђела који ће им саопштити да ће се кућа ускоро испунити дечијим смехом. Нека га Господ усели у рајска насеља и његовим молитвама нека нам подари утеху, речи су које и данас, скоро пет година после његове смрти, верници упућују у знак захвалности што је постојао и као божји слуга учинио да се његовим богобојажљивим гласом пуним топлине измоли двестотине малишана од којих су многи постали људи. Неки од њих крштени су у овом здању прелепим мушким именом које ће их за навек подсећати на оца Саву.

Из биографије драгог, дубокопоштованог и омиљеног божјег човека бележимо да је протосинђел Сава 8. августа 2015. уснуо у Господу након 30 година манастирког живота и 28 година служења олтару Господњем.  У том тренутку имао је непуне 92 године. Сахрањен је на манастирском гробљу два дана касније у присуству бројног свештенства, монаштва и верног народа. 

OTAC SAVAМногобројна његова духовна чеда, сестринство и братство манастира Копорина,  с неверицом су прихватили његово упокојење, јер је као и увек, и последњих дана био чио и ведар, радосног лица, полетно обављао своје дужности и послове, разговарао са народом пун љубављи и поштовања. Неизмерном, божанском снагом, топлим погледом и стрпљивим поукама привлачио је све око себе. Грлио их старачким загрљајем и остављао уверене да су ближи Богу, постали бољи људи, истински верници ослобођени злих мисли и неморалних дела. 

У манастир Копорин, малену цркву Св. Архиђакона Стефана, ступио је отац Сава 1985. године, у време почившег вл. Хризостома Воиновића, који га је рукоположио за јеромонаха 1987. Његово послушење је махом било да брачним паровима чита молитве за пород. Без дана одмора, чак и изнурен, стар и болешљив, служио је крепко и чило Свету Литургију и парастос преминулима. Молио се од срца, целом душом, неретко са даром суза у старачким очима, како понеко сведочи о њему и стварао легенду о манастиру и божјем човеку у њему иако му то није био превасходни циљ, већ блискост са Богом и усрдна молитва за спас душе и нови живот.

Протосинђел Сава Милосављевић рођен је 11. септембра 1923. у Ђурђеву код Раче Крагујевачке. Некако је и његово рођење, рекли би верници, на Усековање главе Св. Јована Крститеља, определило његово место и задатак на овоземаљском свету. Кажу да је много волео тај празник и увек гледао да служи Свету Литургију уторком, на дан посвећен Св. Јовану. Од срца се усрдно неуморно  молио Св. Јовану Крститељу, и својој духовној деци препоручивао да се њему моле. Стално их је позивао на покајање. Био је сав као огањ у ревности за Бога. Био је физички налик на Старца Софронија Сахарова из манастира Светог Јована Крститеља у Есексу, а духом је био сав као Светогорац. И келија у којој је живео личила је на Испосницу Светог Саве. Угледао се на њега у својој духовној бризи за српски народ, у име брачних парова који нису имали децу молио је за њих, за неожењене момке и неудате девојке налазио је и делио молитве које су им помогле да се скуће. 

За оца Саву знали су сви, верници и неверници, људи из окружења и далеког света, свима је био симбол вере и трајања, љубави и поштовања. И на страницама манастирског летописа значајно место посвећено је њему, духовнику који је својим присуством уздизао светињу до још већег поштовања и дивљења. „У манастиру је велики молитвеник- старац, или како би наша браћа Руси рекли- старик- велики духовник. Отац Сава, времешни је седи калуђер, дуге беле браде, продорних зелених, огромних, озбиљних очију, које гледају кроз човека. И читају душу! Мати Нина рече да су молитве оца Саве – најближи пут до светитељске помоћи, и терају од тајанственог олакшања сузе на очи.“

Правио је суботом књиге копирајући тумачење Јеванђеља, од „Житија Светих“, „Охридског Пролога“, „Омилија“ и недељом, као добри дух светиње у коју се долази са страхопоштовањем и чежњом за божанским миром, делио народу уз читање, разговор и тумачења. Остале су упамћене његове речи кроз поуке, кратке беседе, мудре изреке у којима је саздан смисао живота. „Брате Србине, држи пост и молитву  да ти се огњиште не угаси“. 

У једној од својих беседа верном народу поручио је: „ …И да прими нашу молитву, за пород, за децу, за наш народ, да помогне да се множимо, као што је некад – мајка Југовића имала девет синова… Ми смо криви  сви што је недостајало вере… Што немамао циљ живота, човек се не завршава овде…Ви нисте задовољни у браку кад нема оно што треба, кад нема наследник који ће сутра да поведе кућу, који ће да буде радост родитељима”. 

Отац Сава Копорински знао је да каже благо, корећи без осуде, да је „псовка највећи пад људског рода“. Имао је дар прозорљивости, гледао у човека и говорио као да чита отворену књигу. Био скроман и одмерен, умерен у јелу и пићу, без жеље да се наметне, да са ореолом свеца  српска јавност пронесе глас о њему као духовнику са натприродним моћима. 

Говорили су људи да је његове молитве Бог услишавао јер је и он њега слушао. „Био је кротак и смирен као дете, а мудар и трезвен као Старац духовни. Ревностан као Христов војник, увек спреман на удар духовних непријатеља, чувао је своју душу, ум, срце, и вољу од свакога зла. Био је и прави, стари богомољац, Светосавац, који је волео да окупи после Службе своја духовна чеда да певају песме Св. Владике Николаја”.

Причао је мудро, промишљено, кроз поуке и савете. Дотицао се историјског јада српског народа, тражио у прошлости одговоре на садашње прилике, расипао мудрости усмеравајући их на присутне тако да се сами у њима препознају. Знао да се усред те приче „одједном окрене неком од присутних и измењеним изразом лица и гласом, каже нешто прозорљиво као савет у једној реченици, и да се опет окрене присутнима и настави да прича о другоме. Тај коме је речено зна о чему се ради и добија савет. Тако је скривао свој дар. Његова духовна деца сведоче о многим таквим случајевима“.

Рекао је једном приликом да Милошу Обреновићу не би био убијен син, кнез Михајло,  да је он помогао Карађорђу, да није допустио да буде убијен вожд. Једној жени, просветној радници из Београда, која је ишла у цркву, али се бавила и другим религијама, одједном се окренуо и јако озбиљно рекао да све друго ван Христа није Истина, и да то све друго остави: “Све то није од Бога што није Хришћанство“.

Имао је храброст и слободу да ради што мисли да је правично и говори што мисли да је исправно. Једном приликом дошла је група неких надобудних важних људи са намером да им отац Сава чита молитве. Није хтео, отворено им рекао зашто неће и казао им њихове грехе.

Један човек је са пријатељима дошао из далека да га види. Старац је седео под липом испред цркве и рекао: „Чекао сам вас!“ Дао им је лепе савете, говорио да треба да одрже литију против поплава, да читају Житије Св. Галактиона и Епистиме, за брачне другове да знају каква пожртвованост у браку треба да буде једних према другима.

„Једном вероучитељу из Крагујевца рекао је коју девојку треба да ожени. Једној особи на исповести дао је да прочита списак грехова, пошто пред крај живота није добро чуо. Кад је особа у себи помислила да има неке грехове који ту нису написани (пошто није био велики списак, али прилично обухватан), он је одмах на ту мисао, јако дубоким духом, који продире до дубине душе исповеданог, рекао: „Кажи и те друге грехе које имаш.“ Имао је и тад дар да чује туђе мисли.

А кад није хтео да прича са неким, а било је и тога, започињао је разговор о својим синовима, или је просто говорио: “Не чујем, не чујем!“

Његов син, Радиша, из Вучја код Раче,  сведочио је својевремено да је Старац од младости хтео у манастир, али да родитељи нису дали зато што је био јединац. На силу су га оженили да се не угаси огњиште. Испунио је родитељима жељу и изродио синове Љубишу и Радишу и ћерку Љиљану. До смрти је чувао и поштовао стару мајку, а потом, у споразуму са супругом, која се више није противила, отишао у својој 62-ој години у манастир.

Говоре људи још и ово, да је Св. Старац Тадеј много волео оца Саву, и да је, кад су га верници питали, док је био у Бачкој, код кога да се исповедају кад он умре, рекао да „Има тамо један отац Сава у Копорину.“ 

„Сав је био као неки Старац на Светој Гори, сабран у молитву, јаког духа, ревностан као млад, радостан као дете, безазлен а мудар. Чим би неко почео да се диви, његовој благодати, он би се одмах направио као обичан“. Једном је тако неком рекао да ће умрети у петак. Није знао који.

И умро је баш у петак. Причају његови ближњи да су га дан раније игуманија и отац Никон одвезли до винарије, да види шта је урађено. Попели су се и до најгорњег спрата. Ту је рекао:“ Сад смо ближи небу. Још мало па ћемо горе.“

Преминуо је у току ноћи (7. и 8. августа) између петка и суботе. Једна гошћа и  две сестре у кући за госте нису могле већи део ноћи да спавају. Осећале су да се нешто дешава, али нису знале шта. Кучићи су у једном моменту јако лајали и јурили поред куће. Ујутро га није било на суботњој литургији. Отишли су у келију да га виде. Било је закључано, а он није одговарао. Нашли су га уснулог.

„Био је спреман у Духу. То су многи задњих дана говорили. Другог дана од упокојења, дан пред сахрану, његов лик је био блажен, као жив, као да спава, а нека тиха кротост и топлина Духа је титрала на њему. Био је као да је млађи него што га знамо, светлог лица и руку као мошти“.

Текст је написан по подацима који се могу наћи у литератури, манастирској монографији, сећањима верника и на сајту  http://borbazaveru.info/