Бане из Велике Плане!

„Свако ко је помогао да се спасе и један живот учинио је велико дело, а ако је неко допринео да се спасу многи животи, можемо да се поносимо што је такав човек био наш суграђанин. За све оне који су знали меру величине Милана Банета Ђорђевића ово вече биће радосно, а за оне који нису имали прилике да сазнају ишта о њему, ето згоде да се надокнади пропуштено. О Банету,  великом човеку и стручњаку говори проф. др Душан Велимировић“ – овако је у библиотеци „Радоје Домановић“ најављено вече посвећено др Милану Банету Ђорђевићу чије име с разлогом носи Дом здравља у Великој Плани, а с поносом о њему говоре они који су га поштовали, волели и познавали.

.....................

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

....................................................................................................

Своје казивање о колеги који је делом и иновативним методама задужио српску науку др Душан Велимировић је базирао на подацима објављеним у књизи „Живот и дела српских научника“ у издању Српске академије наука.

Милан је рођен 14. агуста 1933. године у Смедеревској Паланци  у партијахралној српској породици, од оца православног свештеника, Христивоја и мајке Загорке, домаћице. Одрастао је у Великој Плани. Гимназију је завршио у Пожаревцу, студије медицине у Београду. На Медицинском факултету у Београду је прошао сва наставна звања, од асистента 1969. године, па до редовног професора 1988. године. Као ментор многих докторских и магистарских теза учествовао је на медицинским факултетима у Београду, Новом Саду, Нишу и Загребу и остаће упамћен као строг, праведан и коректан руководиоц који се увек држао методологије научноистраживачког рада у примени клиничких иновација. 

Као стипендиста Фулбрајтове фондације, коју није лако добити, провео је 14 месеци у САД радећи на истраживању коронарне циркулације у Лабораторији за асистирану циркулацију у Детроиту и усаврвршавању клиничке хирургије на отвореном срцу код професора Дебејкија на Бејлор колеџу за медицину  у Хјустону и Тексас Харт институту  код проферсора Кулија. Током боравка у Америци  нострификовао је диплому, што такође није било лако, а по повратку у земљу 1976. године одбранио је докторску дисертацију. Поред САД и Детроита, где је највише времена провео на усавршавању, искуство и знање је стицао на универзитетима у Лондону, Штокхолму, Њу Џерсију...

Хронолошки првих 40 радова професора Ђорђевића односе се на област опште абдоминалне ендокрине торакалне експериментале хирургије и трансфузиологије у којој се проф. Ђорђевић појављује као сарадник тима којим руководи проф. Војислав Стојановић.

Друга област јесте кардиваскуларна хирургија у периоду раних седамдесетих година када су сви хирурзи морали да раде општу хирургију. Касније се као млад специјалиста одлучује за кардиоваскуларну хирургију. Његово главно интересовање у тим младим данима заједно са професором Стојановићем било су асистиране и екстракорпоралне циркулације и то нарочито у области експерименталне хирургије, а касније и у клиничком раду где је Бане радио на машини за екстракорпоралну циркулацију.

Почеци научних радова којима је скренуо пажњу стручне и научне јавности везују се за време његовог првог студијског боравка у САД радећи у лабораторији на експерименталној примени оригиналног и природног коронарног модела. То су била врло напредна и примарна истраживања професора Кантовица чији су резултати први саопштени у свету, а у том тиму се налазио и професор Ђорђевић. Као васкуларни хирург бавио се проучавањем вредности  различитих анапластичних графтова у реконструктивној хирургији артерија доњих екстремитета. Као експерт из области електростимулације срца проф Ђорђевић је увео у клиничку праксу методу епидуралне електростимулације кичмене мождине у третману артерија доњих екстремитета. 

Оно што је најважније када се говори о научном опусу професора Ђорђевића је свакако електростимулација срца или пејсмејкер терапија. Сматра се да је проф. Ђорђевић пионир пејсмејкер терапије у нашој земљи и оснивач Републичког пејсмејкер центра на Другој хируршкој клиници који убрзо прераста у југословенски и један од европских референтних пејсмејкер центара.

Инсистирајући на мултидисциплинарном раду формирао је тим од младих стручњака, хирурга, кардиолога, математичара и инжењера који су континуираним учешћем у интернационалним истраживачким студијама нових пејсмејкер технологија, презентацијама на свим значајним научним међународним скуповима, публикацијма у водећим светским часописима, стручним усавршавањем, клиничком применом иновација пејсмејкер технологија учинили да Београдски пејсмејкер центар достигне висок стручно научни ниво и постане познат и признат у целој Европи. 

Многи млади научници који су радили у том центру и делили са професором његову идеју водиљу запослили су се касније у еминентним установама у свету. „Недовољно је поредити се само са оним што се ради у земљи и окружењу, треба се поредити са оним што се ради у Европи и свету да би човек знао тачно где му је место“ – говорио је др Ђорђевић захтевајући од својих сарадника преданост раду и отвореност ка новим сазнањима.

Стручни и научно истраживачки  рад професора Ђорђевића у области електростимулације срца карактерише оригиналност и стално трагање за новим. Први рад из области срца проф. Ђорђевић објављује 1977. године на Седмом светском конгресу интернационалног удружења за кардиоваскуларну хирургију у Токију где је представио рад о електронској процени трајања батерије генератора пејсмејкера код пацијената са уграђеним пејсмејкором. Схватајући значај дијагностике и терапије тежих поремећаја срчаног ритма као и повремених испада у електростимулацији срца, што је посебно било значајно код болесника носиоца пејсмејкера који су од њих зависни, проф. Ђорђевић уводи у праксу компјутеризовану анализу 24- сатног елекрокардиографског холтер мониторинга. Увођењем ове методе отоврена је могућност научно истраживачког рада и боље праћење болесника са аритмијама. Због тога је др Ђорђевић запамћен  као иноватор у клиничкој медицини поред значајних резултата у научном раду. 

Следила су испитивања везана за електрорде и електродне системе које се убацују у срце код инплантације пејсмејкера чиме је скренуо пажњу научне јавности и ван граница наше земље. Радило се о првој групи испитивања о чему су сведочили позиви за предавања и презентовање научним сесијама на европским и светским симпозијумима у електростимулацији срца. Та 1984. година је значајна јер су тада кардиолози започели такозвани педијатријски пејсинг или електростимулацију срца деце.  Те године на Институт за мајку и дете беби старој 36 сати уграђен је пејсмејкер. 

Касније, стручни тим др Ђорђевића уградио је пејсмејкер још млађој беби старој 13 сати, што је тада био светски рекорд. Тиме је отпочела ера електростимулације срца, али не онако како је то рађено у свету отварањем грудног коша, него су наши стручњаци на челу са др Ђорђевићем развили сопствену технику препарисања вена код тако мале бебе да би се ендовенски уградио пејсмејкер. 

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година бележи се највећи прогрес у технологији електростимулације срца. Остварена је успешна сарадња са истраживачким центрима водећих светских компанија, произвођача пејсмејкера који су омогућили професору Ђорђевићу и његовом тиму истраживање и укључивање у пројекате иновација пејсмејкер технологија. Након тих истраживања, а увек је Пејсмејкер центар радио такозвани први круг клиничког истраживања, уведени су у клиничку праксу мултипрограмабилни пејсмејкери, нуклеарни и остали имплантати новије генерације. 

Професор Ђорђевић је први у нашој земљи применио имплантацију епимиокардног имплатабилног дефибрилатора код болесника са високим ризиком од изненадне срчане смрти узроковане фибрилацијом комора. 

У Пејсмејкер центру који је водио проф. Ђорђевић основана је компјутерска база података за све болеснике носиоце пејсмејкера са простора бивше Југославије која је функционисала преко европске регистрационе карте са кодираном историјом болести. Предосећајући долазак информационе ере проф. Ђорђевић је увео прву генерацију компјутера не само у научно истраживачки рад него и у клиничку праксу. При Удружењу кардиолога Југославије основао је  1978. године радну групу за електростимулацију срца чији је био председник до смрти. Велико интернационално признање за свој дугогодишњи рад и развој пејсмејкер терапија добио је избором за члана, касније председника Нуклеуса европске радне групе за електростимулацију срца, као и избором за председника Европског конгреса електростимулације срца који је требао да се одржи 93. у Београду, отказан због познатих дешавања на простору бивше Југославије. 

Проф. Ђорђевић је организовао 13 стручних састанака и три међународна скупа од којих су најзначајнија два интернационална последипломска курса у електростимулацији срца одржаног у Дубровнику 1988. и 1990. године под спонзорством Европског кардиолошког друштва и Северноамеричког удружења за електростимулацију срца и електрофизиологију. Тада је Бане окупио крем из Европе и света који се баве овом дисциплином. 

Укључивањем у тим стручњака других профила постао је заговорник интердисциплинарности или мултидисциплинарности у медицинским истраживањима и на тај начин успео да оствари изузетно значајне резултате у науцији и пракси. 

Трудио се да и у домаћим стручним часописима буду објављуји најновији радови и истраживања у медицини и на тај начин, као члан редкционог одбора Српске кардиологије, Медицинских истраживања и других стручних часописа доприносио да се прате научна достигнућа са домаће и светске сцене.  Одржао је бројна предавања у иностранству, публиковао 264 стручна научна рада. На интернационалним конгресима је саопштио 19, а на домаћим 40 радова. Активно је радио као члан Одбора за кардиоваскуларну патологију САНУ и Међуодељенског одбора САНУ за проучавање живота и рада научника Србијр. Смисао за нове трендове у кардиологији и резултати рада у хирургији и кардиологији довели су га до избора за дописног члана САНУ 1991. години. 

Професор Ђорђевић је био академски хирург, широког профила који је схватио значај комбинације и синтезе клиничке праксе и нучно истраживачког рада.  У правом смислу речи био је конструктивни скептик када су у питању актуелна научна сазнања и стандардна клиничка методологија кроз чију је интеракцију тражио начине и путеве да оствари прогрес у медицини. Од својих сарадника је тражио да развијају процес нетрадиционалног мишљења и креативност у каналисању идеја које би имале клиничку вредност верификовану кроз аналитичко и дедуктивно клиничко истраживање. 

Професор Ђорђевић је био креативног духа, инвентиван, диван човек, свестрана личност која ће поред несумљиво богате и значајне биографије универзитетског проферсора кардиваскуларног хирурга, творца савремене електросимулације срца у нас остати упамћен као поборник реализације академских принципа у хирургији и клиничкој медицини. 

Добитник је Октобарске награде града Београда, Општинског признања Велике Плане и многих других светских и републичких награда. Својим сународницима помагао је у свакој прилици, кад је могао спашавао им животе, или их добронамерно упућиовао код колега у чијим су рукама били најсигурнији. Многи га памте управо по томе – доброти, хуманости, стручности и жељи да свима изађе у сусрет. Његова супруга Марија подсетила је, приликом евоцирања успомена на др Банета, да је радо себе представљао одредницом: “Бане из Велике Плане“. 

Склоност ка креативности огледала се у његовом хобију, уметничкој фотографији где је, по оцени критичара, исто као и у науци достигао врхунски ниво. Непосредно пред смрт у свом месту одрастања приредио је мултимедијални догађај који је сажео онај уметнички део личности признатог хирурга и у спешног научника. Фотографије уз музички наступ Боре Дугића осликале су танану душу уметника који је чезнуо за природом и унутрашњом лепотом која се остварује посматрњем лепог и слушањем панове фруле.  Живо је у Београду на Врачару, са супругом Маријом, ћерком Сандром и сином Душаном. Умро је у Паризу, јануара 1993. године, сахрањен на Новом гробљу у Београду. Ars longa vita brevis стоји на надгробној плочи проф. Ђорђевића.

Текст је настао по казивању поф. др  Душана Велимировића, пријатеља и колеге др Милана Банета Ђорђевића. У књизи „И лекари су људи“ Драгутина Грегорића. На близу 500 страница сабрао је новинар Политике  разговоре са најугледнијим, најзанимљивијим, најпопуларнијим, најтраженијим лекарима. Између корица симболичног наслова нашли су се: Кристијан Бернар, Васа Антуновић, Мајкл Дебејки, Душан Цвејић, Бошко Ђукановић, Жорж Мате, Нинослав Радовановић, Боривоје Тасовац, Јован Лалошевић, Зоран Герзић и наш Бане из Велике Плане.

Ти лекари су у овој причи људи којима се верује јер се кроз ову књигу најмање говори о њиховим научним достигнућима. Предност аутор даје њиховим етичким порукама, карактерима и животном креду сваког од њих нашта указује вечно актуелна реченица Патријарха Павла – „будимо људи!“