Са ово мало душе!

уторак 19. новембар 2019.

Смиља Синђелић, школски психолог у Гимназији Велика Плана, одржала је недавно радионицу у градској библиотеци на којој је, у присуству неочекивано много посетилаца, говорила о свеопштој појави, стресу и могућностима да се стресне ситуације предупреде и на време потражи помоћ стручњака како се не би догодиле нежељене последице и стање духа и тела довело по психичких поремећаја.

Медицинска дефиниција стреса наглашава да је стрес природна појава која се догађа при покушају организма да се прилагоди некој животној невољи, животном изазову, догађају или ситуацији. У том смислу, стрес је свака неприлагођена, лоша реакција организма која настаје као резултат покушаја прилагођавања организма на неки изненадни, непријатни утицај, а манифестује се психичком и телесном патњом – предочила је публици, психолог Смиља Синђелић, на самом почетку предавања о појави која узима маха не само у нашем окружењу, него је у великој мери присутна свуда у свету, у сваком друштву, развијеном или неразвијеном.

„Прва фаза је фаза аларма која траје од неколико секунди до неколико часова. Разне трауматичне догађаје, ситуације и утицаје који нам живот доноси, најчешће доживљавамо као агресију, као напад на себе, као повреду свог психо-физичког интегритета. Ако се то деси изненада, као код акутног стреса, често смо јако уздрмани и избачени из своје уобичајене равнотеже. У сваком организму долази до мање или веће узбуне и настаје једно ванредно стање у нашој психи и у нашем телу. Одмах се аутоматски укључује одбрамбени систем (као аларм у кући, која је нападнута) и ми се напрежемо психички и физички да би издржали то што нас је погодило. У нама расте напетост све док не успемо да се прилагодимо новонасталој ситуацији. На фазу аларма се одмах надовезује покушај организма да се прилагоди невољи која га је задесила. Ту другу фазу називамо фазом пружања отпора. Прилагођавамо се свим својим физичким и менталним снагама, при чему значајну улогу играју разум и воља, уз чију помоћ се на новонасталу ситуацију привикнемо, прихватимо је такву каква јесте, отрпимо је, “сваримо” и сагледамо излаз из ње.

Што се брже прилагодимо, брже ћемо се вратити у своју уобичајену психо-физичку равнотежу и нећемо имати штетне последице за здравље“  – ово су основна знања која бисмо морали да поседујемо како бисмо се изборили са стресом који је захваљујући свеопштој ситуацији и приликама у друштву свуда око нас.

У којој мери се отварамо за проблем са стресом, када се одлучујемо да посетимо стручњака, или на неки други начин покушавамо да се решимо немани која нас спопада, зависи целокупно оздрављење и стање духа и тела, делови организма који се истовремено муче у стресним ситуацијама.

- Моја је процена да проблем са отварањем према стресу постоји и тај проблем ће бити све већи уколико не предузмемо нешто. Оно што нама предстоји је отварање према тим темама како бисмо савладали вештине којима бисмо могли да се супротставимо на конструктиван, адекватан и могућ начин према свему што нас уводи у стрес. Јесте овај броју људи присутних вечерас на радионици за мене био изненађење јер је, када смо радили пре неколико година психосоцијалну заштиту, било немогуће сакупити довољан број учесника на радионицама и предавањима. 

Сада толико позива имам да размишљам да ли да променим место становања или путујем до Београда, или већих места у окружењу како бих успела да удовољим свим позивима људи свесних да им је помоћ неопходна – каже психолог потврђујући претпоставке колега у струци да се стање код грађана Србије драстично мења. У стресу су, свесни ситуације и све више решени да потраже помоћ зато што виде где је могућ одговор за проблеме са којима се сусрећу.

- Много је времена било потребно, чак и у великим срединама еманципованијим од наше да се отворе, а нама не предстоји ништа друго него да прихватимо позив у помоћ. Ово вечерас не сматрам знаком тог отварања, већ потребом па пошаљем поруку онима који се не сналазе у датим околностима како да реагују. 

А след догађаја би, по Смиљином излагању, изгледао овако:

- Човек који осећа проблем би најпре морао да изврши анализу колико је то стање и могућност решења значајно за њега и какве су његове могућности у правцу разрешења тог конфликта. Ту постоје и пријатељи да се са њима поприча. Ако имамо такав круг људи било би пожељно да се проговори о ономе што нас мучи. Не верујем у виртуелна пријатељства и дружења преко мреже јер ту немате реалну особу, пажљивог саговорника од крви и меса који седи преко пута вас и разговара са вама. Удаљени смо од реалности када све базирамо на лајковима и објавама, а притом немамо ништа од тога. Остајемо сами – тврди психолог и додаје да се сматра слабошћу ако признамо да имамо неки проблем.

- Наравно да је то саставни део живота и да је неопходан први корак који води ка томе да се о њему размишља и тражи решење. Ако проценимо да је немогуће да те неопходне радње ка изласку из кризе одрадимо сами позивамо у помоћ друге и онда кажем као стручњак и као особа која жели добро здравље свима: „Зашто бежати од стручне помоћи кад је то тако природно и реално стање духа.“ Да бисте истретирали неки психолошки проблем, неку неурозу, потребно је да протекне време еквивалентно трајању вашег проблема. Онокико колико траје проблем, толико ће бити потребно да се вратите у пређашње стање. Одлагање само чини ситуацију гором – саветује Смиља и као одговор на питање када се обратити стручњаку нуди следеће решење.

- Увек када осетите да организам пати, када се лоше осећате, лоше понашате, а нарочито када имате соматске знаке, потражите стручну помоћ. Изненађена сам колико су људи склони томе да иду од лекара до лекара, што је добро и превентивно, али и тиме што ни лекар, ни та особа не кажу то је зато што сам тај проблем доживела тако и тако. Ако ништа друго, онда ћу сам(а) да  размислим о томе да није тако трагично нити страшно као што изгледа и да није погубно по мене и моју околину ако потражим помоћ стручњака. Не мора то да буде увек нека терапија. Може да се заврши саветовањем, разговорима и слично. Али кад осетимо да организам прелази, како ми то кажемо у бихевиоралној терапији, тих 70 јединица, мора да се реагује, у противном може да настане колапс – каже Смиља и истиче да се врло често догађа код људи који нису способни да завире у своју психу и мисле да су увек у праву, да заглаве и касно затраже стручну помоћ.

Ако човек није способан сам да се избори са проблемом, да препозна стрес или нежељено стање духа и тела, претпоставља се да има неког поред себе ко ће реаговати како би требало.

- Дешава се да најпре чланови породице потраже помоћ од стручњака, покушају са посредном терапијом, неким саветодавним третманом, а да након тога и сам човек у проблему осети потребу да се лечи. Ако све то изостане, могуће је очекивати да буде посла за полицију и суд, да се дешавају немиле сцене насиља, па и убиства. Ако је поремећај понашања у питању могу настати и страховити губици на послу, у породици, друштву. Дисфункционална особа не може своје обавезе да подмирује и настаје оно што је јако опасно, јављају се озбиљне болести чије лечење траје дуго, са могућим  смртним исходима нарочито ако је особа у неким критичним годинама. Постоји могућност акумулације док сте млади, али корпе се пуне временом и у једном тренутку се прелива садржај из њих. Таква нагомилана енергија може да буде узрок негативним радњама. Кад год се особа лоше осећа, или нешто непримерено ради, увек је разлог то нешто потиснуто од раније, што дуго није третирано и размршено. Образац је потпуно једноставан – закључује Смиља. 

Смиља Синђелић у објашњењима за стање стреса истиче да је последњих година на известан начин постало помодарство да се у поједином деловима друштва код психолога одлази на разговор чак и када то није неопходно. 

- Не морам да истичем да нешто мора да се деси да би се посетио стручњак за психичке поремећаје. И потенцијална могућност да ће се нешто десити ако донесете ову или не донесете ону одлуку изускује потребу да се са неким посаветујете превентивно. Мислим да се културолошки образац полако мења, али је чињеница да се споро мења. Можда ћемо под теретом свих проблема са којима се суочавамо нешто предузети. Проблем, како рекох, може да буде добар сигнал, да нам сугерише стање дуга и потребу да нешто предузмемо. Ужасна је количина стреса којој смо изложени што би требало да доведе до тога да се убрзано мења и тај културолошки образац. Још је Јован Цвијић својевремено рекао да динарски тип није интроспективан. 

Интроспекција је, подсећамо,  кад завириш у себе што је први корак на путу оздрављења. 

Смиља подсећа и на оно што ми знамо из школе живота да постоје лекови за којима не би требало да посегнемо, осим ако их не препоручи као могућу терапију ординирајући лекар. 

- Важно је да знамо оно што смо вечерас научили: Када се пређе граница од 70 и кад такво стање дуже траје обавезно посетите психијатра. Њих, на жалост, мало има у систему здравствене жаштите, али је могуће, ако се мора, отићи код стручњака из приватног сектора. Лекови не могу да реше проблем, али могу да вас смире и допринесу да вам проради кора великог мозга како би оздрављење ишло нормалним током. Дружење са позитивним људима је својеврстан лек и читање наравно – библиотеке и природа – ртекла је Смиља Синђелић подсећајући на свеопшту појаву, на стрес и стресно стање духа, које као подмукла болест вреба из свих углова друштва и појавних облика око нас. Мање или више, утиче на стање духа. Зависи од тога колиоко смо пријемчиви, рањиви и склони овој врсти „болести“. 

Да би заокружили причу о стресу посегли смо за исказом који потписују стручњаци, а указују на могуће последице уколико се не препозна аларманто стање духа и тела. 

„ У покушају да се прилагоде људи често праве разне грешке, не сагледавају добро стварност, губе наду и вољу да се боре, препуштају се судбини, одају се алкохолу и дроги и слично. У том случају је укупна реакција организма лоша, што је често праћено психичком и телесном патњом. Тада кажемо да је човек у стресном стању или да је под стресом. Сама реч стрес (енглески-стресс) значи притисак, напетост, напрезање. Као крајњи резултат такве лоше реакције може наступити трећа фаза-фаза исцрпљености, у којој долази до исцрпљења и слома одбрамбених механизама. У тој фази јављају се симптоми психичког или физичког обољења, а може доћи и до смрти. До ове треће фазе долази врло ретко. Стресне реакције се, значи, најчешће одвијају у 2 фазе (фаза аларма и фаза пружања отпора), а само у изнимним случајевима долази до треће фазе.“