Научник вишеструких интересовања!

Владимир Петковић, први српски историчар уметности и археолог, рођен је у Доњој Ливадици, 30. септембра 1874.  С пуним правом, једног од најистакнутијих српских представника хуманистичких наука, можемо да уврстимо међу знамените Плањане чије дело доприноси да су ондашње, садашње и будуће генерације биле и биће поносне на ту чињеницу.

--------------------------------

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

------------------------------------------------------------------------------------

Мало је познато да, поред професора Радомира Лукића, још један академик потиче из наших крајевима. Своје место у институцији међу истакнутим српским научницима проф. др Владимир Петковић заслужио је прегалачким радом у области историје уметности и археологије, публицистици али и очувању институција које представљају основно обележје културног идентитета српског народа.

Петковић се школовао најпре у родном месту, потом је ниже разреде гимназије завршио у Ореовици, Кушиљеву и Свилајнцу, а више у Крагујевцу. Студирао је Филолошко-историјски одсек на Великој школи у Београду између 1893. и 1897. године. Докторске студије похађао је на универзитетима у Минхену и Халеу.

У историјским уџбеницима пише да се тек око 1900. године у Србији појављују први школовани историчари уметности, међу њима Владимир Петковић. Крајем XIX века Петковић је завршио Филозофски факултет у Београду, а у Немачкој пред Велики рат усавршио археологију и историју уметности. Стечено знање и образовање пренео је на млађе генерације по повратку у Србију. На његовој катедри је одбрањена прва докторска дисертација код нас. Укључио је Београд у мрежу европских унирвезитета, био је сарадник многих европских часописа и у непримереним послератним условима успео да организује један византолоски конгрес. Бавио се успешно и археологијом, ископавао је Стоби и Царичин град.

Између 1900. и 1905. године обављао је функцију помоћника чувара управника Народног музеја у Београду, а од 1905. до 1909. године предавао је као хонорарни професор на Техничком факултету Универзитета у Београду. Стални доцент Филозофског факултета у Београду постао је 1911. године. Био је оснивач Семинара за историју уметности 1919. године где је 1919. био постављен за ванредног, а 1922. за редовног професора. Проф. др Владимир Петковић се првенствено бавио научним и педагошким радом, али је од изузетног значаја и његова организаторска делатност. Од 1921. до 1935. године био је управник Народног музеја у Београду, затим у периоду од 1947 - 1956. директор Археолошког института САНУ, а такође је обављао дужност уредника појединих научних и стручних публикација, између осталог и часописа Старинар (1931—1956). Био је редовни члан САНУ и члан више европских учених друштава.

У биографији проф. Петковића стоји да је главна област његовог научног истраживања била српска средњовековна уметност, посебно фреско-сликарство, а у српској историографији поставио је темеље научног изучавања споменичке баштине. Знања је стицао током великог теренског рада након кога је публиковао бројне чланке и монографске студије о српским средњовековним манастирима, црквама и живопису у њима. Објавио је збирке грађе о средњовековним фрескама у Србији и Македонији, а посебно је значајан његов преглед црквених споменика. Главно поље истраживања му је остао средњи век, српска уметност средњег века. Пуних пет деценија је обилазио подручја на којима је живео српски народ и прикупљао грађу. 

Писао је о стилским карактеристикама живописа, посебно о иконографији када је уочио постојање посебних школа у српском средњовековном сликарству. Такође је први обратио пажњу на значај споменика касног средњег века - XVI и XVII столећа. Сва та истраживања је публиковао кроз научне радове, монографије или чланке у часописима за културу и уметност од којих је неке и сам покренуо. 

Окренутост проф. Петковића ка српској средњовековној уметности, посебно ка зидном сликарству, допринела је унапређењу и уређењу ове области која је до тада била скоро непозната широј јавности. Публиковањем истраживања о српској средњевековној уметности на страним језицима дао је велики допринос популаризацији српске културе у Европи и свету. Објавио је неколико сумарних прегледа српске средњовековне уметности међу којима се истиче La peinture Serbe du Moyen Âge (1930, 1934). Његов Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа објављен је 1950. године и дело је енциклопедијске ширине. 

Поред историје уметности и историје где је дао највећи допринос науци, култури и уметности, бавио се и археологијом. Када није било познато широј јавности којим благом располаже српска историја радио је ископавања на локалитетима Стоби (1923—1934) и Царичин град (1937—1939). О овим истраживањима написао је обимне извештаје, а о неким посебно значајним налазима и подробније студије (Античке скулптуре из Стобија, 1930). Како је био најистакнутији српски историчар уметности пре Другог светског рата, Петковић је редовно пратио српска и светска дешавања на пољу историје уметности и о њима написао већи број приказа. О резултатима и достигнућима српске науке о уметности писао је у иностраној периодици и тако свету приближаво национално благо српског народа. Уз сав научни и истраживачки рад, проф. Петковић се бавио и ликовном критиком.

У историјама уметности забележено је да Петковићев рад карактерише тежња ка монографском обрађивању појединих црквених споменика, што ће касније представљати битну карактеристику научног рада многих српских историчара уметности. Написао је монографије о Жичи (1906), Раваници (1922), Студеници (1924) и Каленићу (1926), а обимно дело о манастиру Дечани написао је заједно са Ђ. Бошковићем (1941). Петковића су привлачили и историјски елементи у старом српском сликарству. Посебно је изучавао историјске композиције у старом српском сликарству, портрете Срба светитеља и ктиторске портрете: Лоза Немањића у старом живопису српском (1926), Портрети из Псаче (1929), Смрт краљице Ане у Сопоћанима (1930), Легенда св. Саве у старом живопису српском (1933). 

Проф. Петковић је главне доприносе дао иконографским студијама. У њима је обрађивао фреске из манастира Дечана (1941), Старог Нагоричана (1923) и Грачаници (1938). Додатне напоре уложио је да испита античке елементе у старом српском сликарству и њихово порекло. Посебну студију посветио је ликовном приказу приче о Прекрасном Јосифу у Сопоћанима (1925). Није се бавио стилским проблемима старе уметности, али је радио на реконструкцији рада једне српске радионице с краја 14. века (1927). Велики број старих српских записа и натписа објавио је у историјској периодици (Старинару за 1925, 1931, 1935) и у књизи Старине из 1923. године. 

У важнија дела проф. Петковића на српском језику убрајају се још и: „Један рани хришћански саркофаг из Београда“, „Српски споменици 16-18 века“, „Старине“, „Стари српски споменици у Јужној Србији“, „Црквени календар у старом српском живопису“, „Живопис у Љуботену“, „Ликови Стефана и Лазара Мусића у Павлици“, „Живопис цркве Св. Богородице у патријаршији пећској“, „Једна српска сликарска школа 14 века“, „Син Завидин Мирослав кнез хумски“.

Петковић је своје књиге делио на: историју, архитектуру, сликарство. Писао је исцрпне прегледе историје манастира у којима је архитектуру површно радио, док се сликарство састојало од прецизног описа свих сцена уз кратку иконографску анализу. Једно време је био уредник најстаријег стручног археолошког часописа “Старинар”. У издањима стручне лектире намењене студентима и заинтересованој јавности за поље деловања археолога бавио се углавном фактографијом и публиковањем необјављене грађе. Користио је фактографски и иконографски метод. 

Није измишљао, нити је износио претпоставке већ се трудио да објави све оно што је видео и проучио. Понекад је улазио у иконографска истраживања и нашироко се бавио овим темама. Године 1950. изашла је књига “Преглед црквених споменика кроз повесницу српског народа” која је генерацијама историчара уметности служила као основни приручник за упознавање наше старе уметности. У њој су по азбучном реду објављени сви споменици, било да су се налазили у Србији или ван ње. Код сваке цркве је применио исти поступак – најпре је описивао све што зна о историји и архитектури објекта истраживања, а на крају о сликарству које је увек добијало највећи значај и највише простора у списима.

- Петрова црква својом архитектуром упућује на Исток. Ротунде се срећу у Малој Азији, у Јерменији и Грузији, а нарочито је била чувена ротунда која се дизала изнад гроба Христовог у Јерусалиму. Представу о томе како је изгледала првобитно Петрова црква могле би нам пружити неке цркве у Јерменији и Грузији – овако је писао академик др Владимир Петковић у анализи Апостолске Петрове цркве  над престоним Расом у којој је Стефан Немања крштен по православном обреду и у којој је предао престо сину Стефану Првовенчаном пре него што се замонашио. 

Поредећи седиште српске Рашке епископије са храмовима које су градили најстарији хришћански народи Петковић је уочио да темена осмостраног кубета цркве, као и у недалеко подигнутој Немањиној задужбини Ђурђеви ступови, представљају својеврстан компас који показује стране света.  

О организаторским способностима проф. Петковић говори податак да је у периоду после Великог рата, од 1921 – 1935. године, као управник Народног музеја у Београду, успео за кратко време да опорави институцију и из основа је подигне из згаришта. Први светски рат донео је тешке дане за Музеј који је циљно бомбардован. Зграда је била разорена, фонд девастиран, а оно што је преостало однели су окупаторски војници.  Уништен је Кличевачки идол, једна од најзначајнијих скулптура бронзаног доба, а Аријаднин пехар је нестао. У таквом стању, када музеј представља, како он сам констатује, „само сенку некадашњег Музеја“, примио се функције управника Владимир Петковић, и у највећој мери био заслужан за релативно брзи опоравак знамените установе. 

После бројних потешкоћа, захваљујући његовим настојањима, Музеј се 1922. године усељава у кућу Раше Милошевића у улици Кнеза Милоша и већ наредне године отворен је за јавност. Залагања професора Петковића и запослених стручњака допринела су да се Музеј брзо опорави, модернизује и оснује прва конзерваторско–рестаураторска радионица и у њој развију разноврсне музејске делатности. Највише пажње посвећено је истраживањима како би се новим открићима обогатила поставка и дошло до нових сазнања у историји уметности српског народа.

Када је Уметничко-занатска школа у Београду после рата обновила рад,  1921. у њој је радио као археолог и историчар уметности прф. др Владимир Петковић. Знајући да је ова установа насушно потребна Србији, многи су знаменити професори тог доба желели да јој помогну тиме што ће предавати у њој. Између осталих, предавачи су били познати филозоф Брана Петронијевић, па Милан Кашанин, професор Велике школе Светозар Зарић, анатом др Војислав Ђорђевић... 

Проф. др Владимир Петковић умро је 1956. године у Београду, где је и сахрањен.