Сарајево љубави моја...

субота 26. октобар 2019.

„Заједно смо расли граде ја и ти

исто плаво небо поклонило нам стих 

испод Требевића сањали смо сне

ко ће брже расти ко ће љепши бити...“

Кад смо полазили у Сарајево, некако је свима нама, у малој групи путника преко Дрине, одзвањала као ехо Кемалова песма „Сарајево љубави моја“. Што због Кема, који је свима нама обележио незаборавним песмама младост и део живота, што због људи који су нам и поред свих недаћа које су нас пратиле деведесетих година, остали у лепој успомени. Драги, вољени и поштовани. Испоставило се да је оправдано мотив песме био у глави. Амра Панџо, мировна радница, је на најбољи начин показала да је Сарјево Сарајлијама баш то, љубав и утеха, што нас нимало није изненадило. Како би другачије могла да се искаже љубав према граду са којим су преживели све – радост, љубав, патњу, бол, рат...

А нама, рекло би се како коме. Зависи од тога шта нас је везивало за град и људе у њему, колико смо имали прилика да нам прирасте за срце и колико често смо се сусретали. Закључили смо обострано, без дилеме и полемисања, нисмо ни били за свађу, како бисмо се онда радовали помирењу јер ни њега онда нема. Код младих, који тада нису ни били у плану својих родитеља, нити су могли бити ни на каквом заједничком путу, мисли су збркане. Тешко им је да разлуче о каквом помирењу и нетрпељивости се ради међу грађанима двеју држава које дели једна река, који говоре истим језиком, имају заједничка сећања и нису били за рат. 

О томе и свему што нас спаја и раздваја, што нас чини пријатељима и непријатељима, што нас вуче једене другима, истовремено одбија и плаши, разговарали смо на студијском путовању „Света речи“ са Амром Панџо, мировном радницом, како сама за себе каже ова мировна активисткиња, жена широких погледа, великог срца, осмеха који говори више од стотину речи. 

- Давно смо се Јелена (Златкова) и ја среле на једној конференцији Екуменске иницијативе жена и зближиле вођене заједничким идејама. Када је Јелена добила прилику да реализује пројекат уз подршку Regional Youth Coopereration Office (RYCO), биле смо убеђене да је зближавање младих људи са подручја бивше Југославије мисија која ће повезати омладину Србије, Босне и Херцеговине и Македоније. Добиле смо подршку да деца заједно проведу неко време радећи на изградњи мира, поверења, напросто приближавању које је свима нама из ових крајева потребно да бисмо наставили даље.  Успоставила сам контакт са Гимназијом Обала која је одлучила да сарађује са нама и већ одредила ученике који би требало да иду на едукацију, а онда је у том смислу било јако добро што је Екуменска иницијатива жена подржала студијсклу посету „Света речи“ да се овде сви заједно лепо упознамо и проводимо – прича Амра готово усхићено о задатку који је стављен пред две цивилне организације: српске „Свет речи“ и босанске „Мали кораци“.

Амра је рођена Сарајка, провела је читав живот у граду који и данас носи обележје мултикултуралности. По завршетку рата активно ради на изградњи мира, поверења и опоравка од ратних страхота грађана Босне и Херцеговине. Вођена исламском вером на путу мира и толеранције спаја људе других вероисповести, тражи у њима оно заједничко, љубав и поштовање, човечност и хуманост. Радила је на Косову, у Украјини, чак и Авганистану покушавајући да пренесе властита искуства из процеса помирења на тлу БИХ. Делује као директорка Удружења за дијалог у породици и друштву „Мали кораци“, књижевник је и преводилац, приређивач уџбеника за наставнике исламске веронауке, у анкети ТПО Фондације проглашена је за једну од једанаест најуспешнијих жена које су градиле мир у послератној БИХ. Магистар је социјалног рада, тренутно на докторским студијама на Факултету политичких наука у Сарајеву са фокусом на доприносе које верске заједнице могу учинити у мировном раду.  

-  Са радошћу очекујемо када ће наши средњошколци почети да сарађују. Већина њих ће први пут путовати у Србију. То је за њих јако важно, истовремено се јавља страх од непознатог.  У политичком смислу се сатанизира у свакој од тих наших бивших република народ који је силом прилика разједињен. Ко год да одлази у неку посету пита се да ли смо сигурни, како ће нас дочекати тамо. Хоће ли нас увредити, да ли ћемо се разумети. Да ли је то нека друга култура - постављају се слична питања, а одговор може да буде само један. Ми нисмо били за сукобе, нисмо хтели рат, зашто бисмо се онда мрзели. Мислим да такви сусрети обезбеђују да деца увиде како смо ми слични, колико је тај језик подсвесна и свесна веза која нас чини једном породицом на неки начин. Тако да са радошћу очекујем сусрет – каже Амра док пажљиво анализира шта све добијају млади радећи заједно на оваквим и сличним пројектима. А на питање колико смо слични, колико се разликујемо и како се живи у Сарајеву и Босни, одговара без устезања, језгровито, јасно, као да чита белешке са неког симпозујума. 

- Доста сиромашно, фрустрирано политичком ситуацијом, стално у кризи. Ми смо људи који су још увек јако трауматизовани ратом који се десио, опсадом која је трајала четири године овде у Сарајеву. Има много боласних људи, канцер узима данак, ментално здравље им је угрожено, скочио је број оболелих од  хормоналних поремећаја, дијабетеса, штитне жлезде, аутоимуних болести... Млади људи одлазе у великом броју. Број ђака по школама се преполовио. Људи живе једну тешку свакодневницу. 

С друге стране, Сарајево као град никад није изгубило онај свој дух, суштину која, очито на неки свој начин, није уопште везана за људе. Ја бих рекла да му је то некако у коренима. Једна топлина влада. Да кажем забава и духовни живот не мањкају. Врло је интензиван и још увек је присутан, и сви они који дођу у Сарајево осете тај дух који је заиста посебан, и на неки начин је био срце Југославије. Значи срце овог региона јер су ту људи били измешани, породично на све начине. Сада, на жалост, иако није таква демографска структура, тај дух је некако остао да живи у жилама града. И ја кажем Сарајевио је као нека фатална жена, чим дођеш одмах се заљубиш. Поново вас вуче да дођете опет, и још који пут и онда упознате и оне његове лошије стране, како сте на пример зими усамљени, како је мрачно, како не можете да се повежете с градом... Одете убеђени да се нећете више враћати. Али ипак, као све фаталкне жене, Сарајево вас вуче и ето вас опет ... Много људи знам који су на свој начин доживели ово о чему говорим. Враћају се... С друге стране, не можемо ми у региону пуно путовати, али ето, кад се укаже прилика, радо идемо и примамо госте. Сарајево има ту своју лепоту, мој град је и ја га таквог волим.

И на питање како Сарајлије примају Србе, са резервом или отворена срца као некада, Амра има спреман одговор. Позитиван, каква је и сама, једноставно верује да у људима преовладава добро, оно најбоље што носе са собом.

-  Обрадовала сам се неки дан када је отац из Благаја, из Херцеговине, дошао на наш међурелигијски сусрет и рекао ми: „Амра ходао сам у мантији слободно по граду, није тако било раније. Људи су ми се смешили, поздрављали ме“. Био је са крстом, оним великим, какве носе православни свештеници. Обрадовала сам се тим речима јер ја не могу да имам праву слику о односу мојих суграђана према другим људима, живим ту, не видим све што други боље и више виде. Мало ми је тешко да разумем јасно и посложим све слике на право место. Јако мало Срба живи у Сарајеву, нажалост и та култура врло је искасапљена. Не може да опстане на начин како је то било пре рата. На овом подручју је тада било 40 посто Бошњака, 30 посто Срба, остало Хрвата и других. То је био свачији град. Сада то није тако и верујем да још увек има људи који би и кад чују ваш нагласак  на неки начин могли да вежу осећај за деведесете. 

Нажалост, овде је бол још увек веома јака. Још увек велики број људи носи гелере у себи, гранате су падале, разарале им домове, гинуло се на све стране.  Људи су јако траумтизовани. Политичари се труде да стално тај јаз подстичу, да ту трауматизацију повлаче и одржавају се иза ње. Буквално, зависи на кога налетите. Ако налетите на људе који су отворенији онако како Срби никада не могу бити, потпуно растерећени сваког националног и културног дискурса, потпуно отворени за све, спремни да опросте, да прихвате. Исто тако, може да се деси да сретнете некога ко је имао велике губитке у рату и напросто каже: „путите ме да свој живот до краја проведем да никада ни једног не видим“. И такви постоје сигурно, то морате разумети. 

Зачуђени пред појавом да и мале девојчице, са непуних десет година, можда и млађе, иду забрађене, питамо да ли је то под утицајем родитеља или је разлог препорука исламских вероучитеља, Амра одговара да у муслиманској вери према Курану присиле нема.

- Мислим да је случај са читавим нашим регионом да је религиозност експлодирала после раскола, никакву разлику не видим између онога што се догађа у православном и католичком корпусу. Бар код нас је то у Босни и Херцегови за све три стране исто. Људи су се у великој мери вратили вери. Велики број њих живи по религијским правилима и поштују све оно што нека вера са собом носи. У исламу је марама прописана као обавеза. Не познајем никога да је неко њих покрио, да им је то наметнуто, како постоје стереотипи о нашем начину исповедања вере. Није им то нико урадио. Жене саме бирају свој пут и оне су потпуно одлучне да се придржавају правила понашања и наравна ствар, ако видите девојчицу потпуно младу да је забрађена, ту сте у праву, тек зрела особа може да се одлучи на такав пут. То може да буде утицај породице, како бих рекла, исто као кад ви идете у цркву, живите такав живот па и ваше дете иде и ради на тај начин исто то. Нисам чула ни за једн случај да је тако нешто силом направљено. 

Рат ипак није разорио оно најлепше у људима. Није успео да стане на пут љубавима које се рађају између људи других вера и националности. Има мешовитих бракова, цвета љубав међу њима. Нико, каже Амра не покушава да им растури заједницу. 

- Скоро је било у Сребрници да се српско - бошњачки брак реализовао. Љубав нико не може зауставити. Само је илузија да се може спречити. Љубав као и музика прелази границе и ту нема ништа необично. Мислим да је мање мешаних бракова зато што људи других вера нема у толиком броју као некада. Овде је 90 одсто Бошњака. Како да се онда мешју. У том смислу није ни близу онога како је било у Југославији. 

Има појава, каже Амра, да људи у мултиетничкој средини мењају веру, прелазе из једне у другу и о томе је могуће разговарати са теолошког и етичког аспекта, али није тако често на тлу Босне какву знамо из Андрићевог и Мешиног књижевног опуса. 

- Ми муслимани верујемо ако неко одлучи да приступи исламу да је то њему спас овог и оног света, да ће тако доћи у краљевство небеско, и то би требало да буде радост за нас. У пракси то није тако. Већина неповерења остаје, нисам видела да се неко томе претерано радује. Имате у нашем региону најмање конверзија. Ако одете на запад има их пуно. Много људи прима, мења веру.  Код нас у исламу је ретко. Мислим да народ у свом коду зна да ли ће вам вероват и да ли ће остетити радост због промене вере. Јуче вам није веровао, сада одједном да вам верује, тога нема ни на једној страни.

Сви мисле да се такве ствари раде из неког разлога, материјалне природе, ради овог или оног, а не ради стварне вере. Ја лично се радујем сваком човеку који се Богу приближи, било којим путем и то је за мене веома важно. Ја тако живим и не бих могла да имам никакву тугу што је неко примио хришћанство, радосно ми је и то као што ми је радосно да је  неко примио ислам. Верујем у духовни пут, сматрам да су те релијије нешто што нас води према нечему што је добро, а знам колико је злоупотребе и насиља, колико је зла код нас из тога приоизашло. Нисам ја несвесна тога. Радим докторску тезу на тему „Потенцијал религије за изградњу мира у подељеним друштвима“, говорим о потенцијалу који људе може да веже, а да је огроман потенцијал и да их дели и свађа, то је евидентно. 

Мисија помирења, сходно свему већ реченом у разговору са Амром је могућа, на томе ради читав свој живот, бори се и бориће се. А шта у стври то значи, да ли је могуће или није тражити од зараћених страна да све забораве, почну из почетка, питање је на које није лако дати прави одговор. 

- Многи ће рећи нисмо се ни свађали. Кад радим са ратницима, ветеранима са све три стране  овде у БИХ-у, они кажу ми нисмо били непријатељи. Ми смо морали да пуцамо једни на друге, али ми нисмо никада били непријатељи. Тако да је с једне стране овај народ јако повезан и нема тог подручја на коме можете да их мирите. Нек дође неко и то каже, али ако и покушам вас и било кога одавде да измирим, рећићете шта имамо ми да се миримо, нисмо се ни свађали. С друге стране, постоји у политичком смислу, а негде је похрањено и у неким културама, да постоје јазови који су увек постојали кроз историју и на неки начин су деведесетих били врло крваво обележени и у том смислу је могуће. Ја верујем да дијалог помирења нема алтернативу да није апсолутно могуће да се то увек на крају не деси. Може, али ћете отићи, умрећете врло несретни, врло бесни и фрустрирани ако себи не дозволите помирење, опрост и тај смирај душе. Значи, можете да одаберете и тај пут, али ја дубоко верујем да је једино стварно стање човека то кад је помиорен са светом око себе и због тога радим на том путу какве год потешкоће биле и верујем да је то једино добро за све нас. Да вам право кажем, ја то не бројим, не мерим да ли је могуће, кажем да сам пуно пута видела у очима људи, који су изгубили децу, најмилије, да је то могуће, да се то дешава и да је то здравље на сваки начин. Психичко и физичко, пре свега духовно, дакле, здравље сваке врсте. А сад, на човеку је да бира...

Амра не страхује да пошаље своје дете у Србију, не боји се нечега што би могло да буде непријатност за групу која ће доћи на едукацију у Велику Плану. Сматра да је својим делом учинала довољно да их прати добро на сваком путу.

- Верујем да сво добро које сам ја сручила на овај свет треба на неки начин да се вратити на моју децу. И верујем да ће те ви бити мојој деци мајка као што бих ја била вашој. Тако да ја не носим никакву ограду у том смислу. С друге стране мој син, који је из мешовитог брак, његов отац је Србин и никад није био у Србији, спрема се да иде у Велику Плану на овај програм, има осећај нелагодности. Питао ме је има ли разлога да га буде страх. Значи  да он ипак из друштвеног контекста купи страх који је уствари неизвесност шта ће се то тамо догодити. Боји се како ће реаговати кад чују његово муслиманско име, нагласак, да ће им на било који начин бити различит, да изазове тиме непријатност, да се не побију... Кажем да разлога за страх нема. Свашта смо доживели на овом путу, често идем кроз градове радећи радионице, са женама покривеним, са свештеним лицима, имамима и често су пљували, вређали, разне непријатности смо доживљавали, знам реално да је то могуће, да постоји, али не верујем да алтернатива постоји. Сулудо је живети тако близу једни других, говорити исти језик и не направити свет у којем се ми не бојимо једни других. 

На питање како да се повежемо и превазиђемо баријере Амра има спреман одговор, из искуства, докторске дисертације и директно из срца. 

- Кроз своју докторску тезу покушавам да духовност ослободим тог насилног дела који људе свађа и дели, да осветлим онај део духа који је у свакој религији исти. У оквиру рада у „Малим корацима“ на међурелигијским турама обиђемо прво православну цркву, затим католичку, одемо у џамију, придружимо томе и синагогу јер овде јевреји живе од 16 столећа. Покушавам да из тих објеката узмем њихову енергију која носи стотине, хиљаде молитви људи разних вера које су биле окренуте према добру. Немогуће је да то не осетите. Кад уђете у те објекте вама постаје потпуно јасно да је то једна духовоност која је проширена, инклузивна која укључује све друге. Имамо обичј у Сарајеву кад се некоме нешто тешко дешава да исту количину новца однесемо у православну, католичку цркву и у џамију. 

Ми у Сарајеву јако верујемо да је то нешто што ће нама да донесе добро, да је то једна милошта, милосрђе које може да нам помогне да превазиђемо неку тешку ситуацију. Ту су делови нас који су јако повезани и који не могу и не треба да живе једни против других. Истина не противречи истини. Ја верујем да је Бог истина кроз сваки тај пут и ту противречја нема. Ја у свакој цркви осећам да сам баш те вере, да баш њима припадам. То је толико у мени да немам никакве сумње да људе које одведем буду озрачени тиме, да их то приближи,  да виде и спознају да све то може стати у једног човека. Да ми не морамо нужно да носимо само једну одећу, један дрес, само једну веру, човек је већи од тога. То би практично била порука коју са собом носим на путу мира – каже Амра, чији је кључни позив изградња мира. 

Одрасла у класичној исламској породици, на темељима социјализма, где није било трага религиозности, сама је на студијама открила осећај који је чврсто веже за Бога и истину. 

- У мојој кући се живи исламски, деца су наследила од мене све оно што сам ја наследила од својих родитеља. Не настављају ту праксу стриктно и ригорозно. За мене нема вере без слободе, и ако је не бирате то није вера, нека присила. Једна куранска реченица каже „у вери нема присиле“ немогуће је некоме, па ни свом рођеном детету нешто наметнути ако није у срцу. Они живе слободно како они хоће, молим бога да их воли, то је моје. Имају муслиманска имена, Имран је библијски Јоаким, а Ума је више по глумици Уми Турман добила име, а у стара времена смо и ми имали то име – каже Амра чије име на муслиманском значи комндант. Свако ко је макар мало познаје или проведе извесно време са њом јасно му је да јој име приличи, да у потпуности осликава карактер и енергију коју поседује и којом неоспорно зрачи. А да може и уме што други не могу или не желе, показује тиме да је као бивша српска снаха наставила да поштује наше празнике и обичаје. Слави Св. Јована, одалзи у цркву на Божић, даје прилоге цркви и ради много тога што је у њеном систему вредности истинског верника морално и исправно.

Амра не дозвољава да неко други „командује“ њеним животом. Сама крчи свој пут мира и не застајкује на том путу.