Селимир Јовановић Селе: Кроз скулптуру говорим док радим!

Селимир Јовановић Селе (1926 – 2010), први школовани вајар из смедеревског региона рођен је 1926. године у Крњеву, где је завршио четвороразредну основну школу. Гимназију је похађао у Смедереву и од тог период његов живот је везан већим делом за смедеревски срез него за родни крај. Са тек навршених 18 година Селе је заједно са својим вршњацима мобилисан у Народно ослободичаку војску и послат у борбу против четника. У сећањима Смедереваца био је и остао њихов човек, гласовити уметник чије је стваралаштво тематски разноврсно, од трансценденталног до чулног, лирски моделовано у камену, глини, челику, бронзи, у мањој мери и дрвету. 

--------------------------------

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

---------------------------------------------------------------------------------

Његов опус чине 15 јавних споменика, многобројне склуптуре и рељефи, медаљони, портрети, плакете, спомен-бисте монументалног и камерног формата. У југословенској, и српској скулптури друге половине 20. века, заузео је важно место  делима Бик, Орфеј, Сизиф, Нарикача, Виолончелиста… Дело по коме ће Смедеревци памтити Селимира Селета Јовановића, јесте свакако Споменик жртвама петојунске катастрофе, који је 1973. године постављен у парку између Музеја и Железничке станице, непосредно уз место овог трагичног догађаја из НОБ-а.

У својим белешкама за мемоаре Селе је записао да се са својим друговима борцима борио на подручју Зворника и да је том приликом многе од њих изгубио. Због своје окретности и виспрености  био је одређен за батаљонског хигијеничара, а главни задатак му је био очишћење бораца од вашака како би се предупредио тифус. Уз то он је водио рачуна и о администрацији батаљона, због чега су га другови борци прозвали „Ћата“. Писмен, бистар, спретан и способан наметнуо се квалитетима за напредак у служби до официрских дужности. Музички надарен, свирао је виолину и у војсци започео рад на подизању културно – образовног живота војника. Формирао је хор и музичку секцију бригаде и са њима учествовао на приредбама, игранкама и забавама. Био је диригент хора са којим је наступао на Радио Сарајеву.

По повратку у Смедерево наставио је са школовањем али и активностима на пољу музике, касније ликовне уметности откривши таленат за цртање и вајање. Било је тешко после демобилизације да се определи за једну од две велике љубави – музичку или ликовну уметност. Некако је успео да споји обе наклоности и да хору и диригентској палици придода ликовни облик изражавања, најпре у Железничкој радионици и КУД-у Абрашевић, касније на факултету и самостално у  свом атељеу.  

Када је у смедеревској Галерији свремене уметности 2008. године, одржана ретроспективна изложба  Селетових радова, Вера Хорват, историчар уметности и смедеревска песникиња, о његовом споју музике и скулптуре, рекла је да је вишеструко надарени уметник успео да повеже на особен начин музику и склуптуру, нематеријално и конкретно тако што је своју жељу да ствара музику испунио склуптурном визуелизацијом њене структуре и склада. Музичке форме је из света звука призивао и овековечио креирањем тродимензионалних облика.  

„ Тако су вечно залеђене и вечно свирајући почеле свој живот његове симфоније и сонате и фуге и етиде. Селе је даровао „телесност“ поштујући строге норме сваког облика, добро познајући теорију музике и контрапункта.“ (В.Х)

Прво запослење у ратом разореној земљи нашао је као административни радник у Железничкој радионици која је касније прерасла у Фабрику „Херој Срба“. Паметан и способан брзо је постао секретар у Повереништву за државне набавке решавајући жалбе сељака везане за откуп жита што му се баш и није допало због чега тражи да се врати назад у своју радионицу где је и започео радни век. У том периоду био је и референт народне одбране на регрутацији нових војника. 

У периоду када се увелико обнављала земља, 55. године, ондашњи председник смедеревске општине Милета Пантелић, пробудио је у њему жељу да настави образовање. 

„Сви одоше на факултете, шта ти чекаш? Нећеш ваљда вечито да будеш административац“. То је значило да му се отварају врата која је потајно желео да одшкрине и из основа промени себе и свет око себе. 

Уписао је, не баш млад, студије на Ликовној Академији у Београду, добио од општине стипендију са којом је могао да плати студентски дом и два оброка у мензи.

На Академији је, на првој години, студирао са, касније познатим вајарима, сликарима и графичарима много млађим од себе. Асистенти су били његових година, професор коју годину више.  Био је понасан на чињеницу да је, на четвртој и петој години његов ментор био професор Сретен Стојановић, тада задужен само за постдипломце.

 Уобичајено је било да се на крају студија конкурише за „Париску награду“, причао је о том периоду свог живота поносно и радосно Селимир Јовановић. Као један од најбољих у класи, био је одабран да иде на екскурзију у Париз, што је за њега представњало право студијско путовање пуно искуства за касније деловање и бављење позивом који је одабрао бирајући између две велике љубави – музике и ликовне уметности.

 Као свршени академац запослио се у смедеревској гимназији, истој оној школи коју је похађао у току рата и послератном периоду, коју је украшавао као добровољац и која му је увек била уточиште, место коме се с великом радошћу враћао. За разлику од студија, овде није био међу старијима, напротив словио је за најмлађег професора, омиљеног међу ђацима и у колективу. 

Поред свог сталног посла у Гимназији са ђацима, Селе је свакодневно радио на својим новим скулптурама у атељеу на Карађорђевом брду. До 1976. године Селе је био професор ликовне културе у гимназији, после те, по много чему преломне године, почиње да ради као слободан уметник. Имао је више времена да ради оно што воли и што му је од Бога даривано – музика и вајарство истовремено готово истим интезитетом. 

Један је од оснивача Подунавске Ликовне Групе  (ПОЛИГРУС) и Музичке омладине Смедерева. Године 1965. Селе је постао члан Удружења Ликовних Уметника Србије (УЛУС), а од 1982. године члан је Међународног удружења медаљера (ФИДЕМ).

Поводом изложбе, која је одржана у Градској галерији и Смедереву,  2002. године, мр Снежана Цветковић, виши кустос и историчар уметности, написала је да „уметност Селимира Јовановић не пориче искуства југословенске уметности прве половине XX века, напротив, он иде даље развијајући идеал класичне једноставности и лепоте, придржавајући се оквира реализама, са увек присутном актуелном фигурацијом.“ 

Истиче да поседује изражен осећај за монументалност тражећи у њему смисао кроз енергију сабрану и концентрисану. Скулптуре су у том периоду настајале у камену, глини, гипсу, бронзи, челику, мање у дрвету. Углавном слободне у рељефу, малих и великих формата. Посебан сегмент Селетове уметности били су портрети, изузетно пажљиво и истанчано моделовани женски ликови у рељефу. Захваљујујући њима је постао члан Међународног удружења медаљера.

Мајстор склуптуре превазишао је границе завичаја. Урадио је више од 200 кипова, портрета, композиција, малих и великих фигура, од којих је половина у галеријама или приватним збиркама широм земље и иностранства. Значајан број склуптура власништво је градског музеја у Смедереву. Дела је поклонио сам аутор, после његове смрти чланови породице. 

Добитнике је бројних награда и великих признања, од којих је можда најважнија Орден заслуга за народ (1971). Аутор је бројних јавних културно историјских споменика од којих је један у Великој Плани. Орач у центру града је његових руку дело и фонтана Сунце у центру Смедеревске Паланке. Свакодневно је моделирао нове облике и форме, експериментисао тражио се и мењао до краја живота. Уметнички пут који је прешао најјасније је описао једном реченици: „Ја кроз скулптуру говорим док радим...“ 

Оно што описује поетику његовог рада је монументалност обузета дубоким људским емоцијама. Спајајући митску прошлост и универезално људско биће као суштину постојања човека, појединца, ствара ванвремена дела која ће трајати више него што буду трајала сећања на њега.

 Као заљубљеник у природу Селе је био активан планинар, са чланском картом на којој је уз име и презиме писало професор - вајар. Освојио је скоро све врхове у бившој Југославији, испео се на Олимп и са кровова Европе упијао лепоте крајолика који су му били инспирација за нове уметничке циљеве. 

Из убеђења или обавеза ради, по директиви партије, део живота посветио је политици. Биографија пуна разноврсних података и занимљивих чињеница бележи посланички стаж седамдесетих година прошлог века.  

За Крњево је био везан емотивно, породичним стаблом и успоменама. Лепу, послератну свадбу са много званица и шатором у дворишту породичне куће приредили су му поносни родитељи. Са супругом Љубицом однеговао је сина и ћерку.

Умро је 2010. У Смедереву. Неколико школа у Србији носи његово име, у летопису града Смедерева значајно место припада уметнику који је родом из Крњева, срцем и душом Смедеревац, делима и ликовним опусом човек који је задужио Србију и ликовну уметност. Био је један од носилаца културног идентитета града Смедерева и читаве поморавско – подунавске па и браничевске регије. Удружење ликовних уметника Крњева и околине с разлогом носи његово име.