Радојица Бецић: Диктатура кроз демократску процедуру!

Хумориста, сатиричар, афористичар и писац кратких прича и песама, Радојица Бецић (1927 – 2017), лечио се смехом и хумором целог живота. Ко зна, можда је због таквог приступа животу поживео  дугих 90 година и иза себе оставио на стотине афоризама, још више сатиричних прича и пошалица којима је друге засмејавао и убеђивао их да су мелем за душу, лек за сваку рану, посебно ону коју ти други нанесу као неправду, или те одбаце као љутог политичког противника, неистомишљеника и непријатеља народа кога ти више волих сам, него они заједно. 

---------------------------

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------

Од 2017. године  није више међу живима најстарији српски хумориста и сатиричар, Радојица Бецић. Преселио се у легенду за чије место се борио од кад је објавио прву хумористичку мисао.  Радећи вредно и предано на кратким формама са циљем да ведрином и хумором помогне људима да кроз смех и разбибригу преброде сваку невољу, стварао је ликове налик себи и људима у окружењу, говорио оно што се сме и не сме казати, испредао приче о малом човеку са великим бригама. Библиотека "Радоје Домановић" одужила се непосредно после његове смрти омажом сећања на дело Радојице Бецића за које кажу његови пријатељи  да ће надживети време. Белешку о његовој смрти објавили су сви дневни листови, портали који су били упознати са његовим радом, Радио Београд, чији је дугогодишњи сарадник био хумориста и сатиричар познат по бритком народном хумору, хуморескама о Гунђосави и Трпивоју, афоризмима о пензионерском животу.

Још за живота легенда, Радоица Бецић, најстарији српски хумориста и сатиричар преселио се у вечност на самом прагу десете деценије живота, бритак, разборит, бистрог ума, без знакова умора од живота. Био  је признати стваралац хумористичних и сатиричних текстова у ондашњој Југолсавији, објављиван у часописима и антологијама хумора , цитиран у радио и телевизијским емисијама, гост недељом на страницама хумористичких рубрика дневних новина... 

Био је изузетно поносан на сваки објављени ред, сваку награду, посебно на  признања која је заједно са екипом Турнира духовитости освајао као капитен хумористичког тима  Велике Плане када су 1979. године постали прваци Србије на завршици каравана у Дому синдиката. Тада је био човек о коме се са поштовањем причало у противничком табору и смишљале форе да се надјача. Да није ништа више написао после тих славних година плањанског хумора и шампионске титуле као вођа тима, било би довољно да уђе у легенду. Али, није се зауставио ни у позним годинама, када је као пензионер осетио горчину живота и добио нову инспирацију да још гласније гунђа.

- Писао сам књижевним језиком, осећајно, духовито и истинито. Читаоци су ме на сва уста хвалили. Управо зато су реаговали мали бокчићи, који су имали велике улоге у друштву. Они су утврдили да пишем уз ветар, а нисам пристао нити умео да пишем низ ветар, зато су ме прогласили ветропиром и одували ме на дно платног списка. Због тога ми је данас пензија мала. Док ми господа са високим пензијама завиде што са малом пензијом лако држим велику дијету, ја сам у дилеми – ако пензију трошим за храну умрећу без лекова, а ако је трошим за лекове, умрећу без хране! Због тога одлучих да прекратим муке. Зато, људи, упомоћ! Не дајте да дигнем руку на недужног човека! – писао је и дизао прашину све се надајући да ће ући неком у очи и да ће макар ко  због тога пустити коју сузу забринут над истином коју саопштава шеретски насмејан.

Радојица Бецић је рођен 1927. године у Свибу код Подгорице, у Црној Гори, а више од пола века провео у Великој Плани. Писао је песме, епиграме, афоризме и приче. Аутор је пет самосталних и двадесетак заједничких књига које је написао у сарадњи са другим хумористима. Бецићеви текстови су сврстани у четири хумористичко-сатиричне антологије и већи број зборника. Добио је више од стотину награда и признања, међу њима и Плакету за животно дело Удружења књижевника Србије. Добио је и општинско признање, на време, за живота, говорио је, као потврду да га уважавају и поштују у средини којој је дао све што је могао и има.

Признао је једном приликом да су му најдража признања од 179 она освојена на међународном конкурсу Радио Београда за хумореску „Зашто се свађају пас и мачка“ и са Шабачке чивијаде. Није мала ствар надмудрити чивијаше, победити их њиховим оружјем на њиховом терену. Веровао је да ће му и овдашњи дом здавља доделити макар плакету јер су му доктори говорили да је „смех лек“ а он је здушно за џабе делио народу дупле дозе смеха. 

Надживеће га многобројне реченице од којих су неке већ постале, преношењем с генерације на генерацију, народно благо, као што се посрећило његовом афоризму "Радио не радио свира ти радио". Једно време, седамдесетих и осадесетих, радо је цитирана ова реченица као мото неких забавних и хумористичких емисија.

Вредно је током свог живота радио и стварао, писао, објављивао, слао часописима, такмичио се са млађим, модернијим хумористима и неретко их побеђивао. Верујући у боље сутра гунђао је и приговарао, опомињао, подсећао, саветовао...

За једну од његових књига  Милован Илић Минимакс је написао рецензију, у Каравану на таласима Радио Београда био је чешће домаћин него радо виђен гост, приређивао вечери сатире и хумора на позоришним сценама широм Србије.  Новине у којима је објављивао, пријатељи са којима је радио и проносио глас о Великој Плани на књижевним сусретима и двобојима хумора, одужили су му се последњим поздравом, помињањем њеовог имена и дела на званичним скуповима, објављивањем још по неког афоризма, или приче са његовим јунацима у дневним издањима.  Библиотека "Радоје Домановић" организовала је вече сећања и окупила завичајне писце, саборце по делу, глумце и пријатеље који су говорили о његовом  књижевном раду, читали одабране делове из објављених књига, зарекли се да ће се борити пером и речима да хумор и сатира не буду протерани са ових простора и да његово име живи све  док буде оних који ће истим еланом тежити да људе разведре и насмеју.

Када је  непосредно пред одлазак са овог земаљског света Бецић био гост на књижевној вечери посвећеној сатиричној речи и  Дану библиотеке, рекао да је био у дилеми да ли да дође или остане код куће, па ипак дошао, све је насмејао као што је целог живота успевао  да насмеје својим кратким формама публику којој се скоро седам деценија обраћао. Рекао  је том приликом неколико, њему најдражих афоризама, као одговор на питање због чега пише и какво му је животно опредељење.

- Од постанка овог света, народ смех и шалу воли, јер је живот без хумора исто што и хлеб без соли.

- Вештина је спроводити диктатуру кроз демократску процедуру.

-  Како, бре, да живим кад не умем да лажем, а не знам ни да крадем.

- Тешко тикви међу главама, а још теже глави међу тиквама.

Др Љубиша Јовановић са сетом коментарише да је Бецић као перјаница хумора имао судбину већине признатих људи да га свуда више знају и поштују него у месту у коме живи.

- Бао као што је Стјепан Митров Љубиша написао "имасмо те, не знасмо те, изгубисмо те, познасмо те" то ће се десити са Бецићем,  као и са Масуком, Лукићем  и великанима овог краја који су оставили траг у свом постојању. Надам се да ће неправда бити исправљена и да ће један дан у години бити посвећен Радојици Бецићу... Живео  је да би писао, писао да би живео дуго, часно и без празног хода. Топло је стварао, чеховљевски, тихо, без пламена који букне и нестане. Остаје нам  такав свима у драгом сећању.

И Ђокица Миљковић бележи у својим сећањима лепе успомене на Радојицу Бецића.  Каже да је био диван колега и успешан хумориста који се радовао успесима  млађих аутора хумора и сатире.

 - Изађе прича или афоризам неком од нас, он нам из душе упућује честитке и жеље да наставимо путем успеха. Био је мајстор да од неких, наоко ситних детаља који не обећавају много, направи добре сатирично хумористичне приче. Од њега смо научили да мотиви не морају увек да буду велике теме, него и обичне приче из живота сваког од нас - рекао је Миљковић и присетио се анегдоте из периода живота када је било важно бити негде објављен.

-   Човеку се обично догађају бизарне ствари, као по Марфијевом закону, које га највише нервирају. Беци се догађало да му објаве хумореску, плате хонорар, али  случајно, нечијом грешком изоставе потпис, што је њега посебно нервирало. Да га утешим, кажем му да је горе кад се мени догоди, врло често, супротна ствар.  Објаве име и хуморску, а не плате хонорар, и да бих ја више волео да ми стигне хонорар, а не морају ни да објаве, чак ни да им шаљем хумореску. На то ми је он шеретски узвратио:

- Слушај, нисам ни ја тако сујетан. И мени се друга варијанта више свиђа."

Син Радован каже пун поноса и љубави према делу свог оца да ће његове речи надживети време и да ће књиге, аформизми и хумореске показати да су вредне и непролазне.

- "Испеци па прећути" најкраћи је његов и најубојитији афоризам који говори какав је човек био. Диван, духовит, проницљив, поштен и одан. Трудио се да сва велика животна питања и све проблеме решава преко хумора.  Шалећи се и охрабрујући друге, стварао је афоризме  који су садржали суштину живота.  "Извршио бих самоубиство, али како да дигнем руку на недужног човека" , мисао је која можда на најбољи начин говори о његовом карактету. Створио је Трпивоја да би оправдао склоност ка подношењу неправди и Гунђосаву како би кроз њу проговорио оно што га у дну душе вређа и боли. Преко хумора се обрачунавао са неправдом. Афоризмима је исправљао и кажњавао патњу свог народа – таквог га види син Радован поносан на оца који   утрошио живот да би улепшао смехом и хумором туђе животе.

- Радо се сећам његовог афоризма  "Највише се плашим на овоме свету, да не нагазим ексер када ми срце сиђе у пету" који ми се наметнуо као  животни мото, на известан начин окарактерисо њега и све нас. Радила сам на себи да ојачам да не бих била слаба када је најпотребније - каже о спартанском васпитању и животном креду свог оца најмлађа од Бецића, ћерка Јасмина, са сетом упућујући захвалност свима који га се радо сећају и помињу, зато што је хумористи Бецићу ипак било важно да га похвале и признају његов рад. 

- Ех, чудна ли је моја судбина. Нећу ништа рећи о детињству јер су то биле детињарије, па, богами, нећу говорити ни о младости зато што је младост лудост. Елем, као правник прихватио сам посао грађевинског радника. Радио сам као тројица, али, авај, са том зарадом нисам могао да издржавам ни мене једнога. Пошто су у то време највећа примања имали фотељаши, односно говорници, многи радници бацише чекиће, а сељаци мотике, и сви одосмо у говорнике.

За разлику од говорника, које су називали брбљолозима, мене су грађани волели јер сам говорио истинито, гласно и јасно без икаквог читања. Напредовао сам. Добио сам високи положај, нову лимузину и велику плату. Но, свака срећа има и свој крај. Пошто сам говорио усмено, омакла би ми се понека реч која се није свидела страним газдама или домаћим полтронима. За кратко време изгубих високи положај, остадох без лимузине и велике плате.

Нисам, дакле, успео ни радом нити говором, зато покушах да пишем – написао је једном приликом хумореску која би могла да буде прилог за аутобиографију, зато што се нико није сетио да напише биографију или опише његов портрет како би било забележено за сва времена колико је труда уложио у хумор и сатиру да би казао оно што га боли, тишти, пече и жуља.