Ерудита Бранимир Живојиновић: Професор, преводилац, песник... 

„Да нема преводилаца живели бисмо слепи, глуви и мутави“, рекао је једном приликом Бранимир Живојиновић и својим делом и обимним стваралаштвом у потпуности потврдио истинитост реченице која га је пратила кроз живот.

------------------------------

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

-----------------------------------------------------------------------------------------

Кад говоримо о синтези књижевног талента и ерудиције, говоримо о Бранимиру Живојиновићу. Бранимир Живојиновић заузима истакнуто место у српском и југословенском преводилаштву, али и у историји преводилаштва уопште. Током изванредно плодне каријере од пола века даровао је нашој култури дела изузетне вредности, а преводилаштво подигао на виши ниво – креативне уметничке делатности, забележила је о његовом раду Валентина Бранковић. Овим коментаром дала је основне смернице за тумачење карактера и дела једног од најпризнатијих и најплодотворнијих преводилаца, неоспорно на просторима бивше Југославије, али и у свету, јер је скоро немогуће у нечијој биографији пронаћи обимнији и шири аспект преводилачког деловања који се да поредити са Бранимиром Живојиновићем.

Бранимир Живојиновић (1930 – 2007), син Велимира Живојиновића Масуке, рођен је у Београду, живео и умро у српској престоници, али је значајан део живота провео у Великој Плани, у родној кући свог оца, на имању Масукића. Да је дубоким коренима био везан за овај крај говоре честе посете позоришту и Великој Плани осамдесетих и деведесетих година, нарочито у време манифестација посвећених песништву и драмској уметности. Био је српски преводилац и песник, ерудита, хуманиста и један од најзначајнијих посленика српске културе 20 века, међу онима је без којих би светска књижевност српским и југословенским читаоцима добрим делом остала непозната. Дугогодишњи професор на Филолошком факултету у Београду обогатио је библиотеке и књижнице преводима, српску књижевност сопственом лириком.  

Рођен је и одрастао у породици интелектуалаца. Од оца Велимира Живојиновића Масуке, књижевника, преводиоца и позоришног редитеља, и мајке Данице, професорке француског језика, наследио је дар и склоност ка језицима и књижевности. Породично окружење и његово занимање за језике условили су да је постао полиглота. Завршио је германистику на Филозофском факултету у Београду, гдје је касније и предавао, а најпознатије светске писце преводио је са четири језика – немачког, енглеског, француског и руског.

Сјајни преводилац најзаслужнији за преводе великих светских писаца, филозофа и научника, једном је рекао истину: „Да нема преводилаца живели бисмо слепи, глуви и мутави“. Ту мисао потврђивао је као аксиом кроз цео свој живот радећи на директним или посредним преводима аутора дела светске књижевности.

Зато није тешко већ на првим странама неког његовог превода препознати нијансе „богатог и разуђеног, а опет прецизног језика који запањујућим успехом преноси најтананију поетску црту и најсложенију научну мисао“, истицале су колеге управо овај аспект његових преводилачких вредности. 

Са других језика, посредно, преводио је песнике старе Кине, Египта, Индије, Кореје. Све те песме је унео у антологију „Са врхова светске поезије„. Антологије немачке и аустријске лирике сукцесивно и вредно састављао је деценијама, по је тако у периоду од 1956. до 2001. објавио шест збирки песама.

Неколико његових одговора у интервјуу часопису „Мостови“ 1992. године најсликовитије говоре о њему као писцу, марљивом раднику на преводима најтежих књижевних дела и најомиљених писаца публике којој се обраћао. Не одступајући од аутентичног преводи тако да се чини, ономе ко чита, да је пред њим изворни текст, као да је изворно написано на најбољем српском језику.

На питање зашто преводи, одговорио је контра питањем: „зашто се човек бави уметношћу? Али, уколико се ограничимо на подручје практичног превођења, преводилац то чини из истог разлога из којег и сваки други репродуктивни уметник: да своме читалишту покуша да пренесе понешто од оне бесконачне лепоте на коју је путем наилазио, а коју домаћи читалац не може да перципира без доброг знања туђег језика.“

Писао је пером и машином и трошио много времена прекуцавајући написано, али не зато што је био спор и деконцентрисан, већ зато што је дубоко промишљао оно што оставља на хартији.

„Пишем руком, поправљам, прекуцам то па опет поправљам, али углавном све решим још током писања руком: то зато што ми је потребна спорост, много времена, а оно ми је опет потребно да бих достигао интензивну концентрацију, без које нема добрих резултата. Завидим онима који успевају да их директно писање у машину или компјутер, не избаци из дубоке усредоточености.“

Био је уредник у Српској књижевној задрузи и један од оснивача Удружења књижевних преводилаца Србије. За своје стваралаштво Бранимир Живојиновић је одликован највишим државним и стручним наградама: Октобарском, наградом за преводилаштво "Милош Н. Ђурић", Седмојулском, Орденом рада са златним венцем, двоструком наградом за животно дело: Удружења књижевних преводилаца и Српске књижевне задруге, Крстом Савезне Републике Немачке за заслуге, а непосредно пред крај живота Наградом града Београда за књижевност и преводилаштво за превод дела Роберта Музила "Човек без особина".

Уметнички опус Бранимира Живојиновића изузетно је богат. Прве песме објавио је у часопису "Младост", 1947. године. Аутор је четири песничке збирке: "Допирања", "Означавања", "Године круг" и "Пресудни тренуци". Састављач је шест антологија немачке и светске лирике. Био је човек велике племенитости и изузетне етике, творац и чувар највиших књижевних и културних вредности. За више од 60 година стваралачког рада преводио је дела светске прозе, поезије, драме, критике, неретко и стручну литературу.

Превео је највеће песнике и прозаисте светске књижевности: Гетеа, Шекспира, Шилера, Клајста, Новалиса, Виланда, Хелдерлина, Хајнеа, Рилкеа, Ничеа, Милтона, Љермонтова, Бодлера, Георга Тракла, Паула Целана, Ану Ахматову, Осипа Мандељштама, Кафку, Роберта Музила, Хермана Броха, Хермана Хесеа, Томаса Мана, Роберта Валзера, Макса Фриша, Бота Штрауса, Елијаса Канетија... Чувени су Живојиновићеви преводи: Гетов Фауст, Ифигенија, Пандора, Шекспирови Сонети, Бура, Троил и Кресида, Ричард Други... Превео је и Шилерову Марију Стјуарт, Хајнеову, Љермонтовљеву и лирику Ане Ахматове.

Задужио је српску културу истовремено и преводима великих теоријских дела из историографије, социологије, теорије права, психологије, теорије књижевности - Ингардена, Бургхарта, Вајнингера, Јунга... Писао је, између осталог, есеје и трактате о Кафки, Црњанском, Андрићу, као и о Мирославу Јосићу Вишњићу. Приређивач је првог тома критичког издања дела Лазе К. Лазаревића, али је превео и Лазаревићеву докторску дисертацу објављену на немачком језику.

Ана Тодоровић Радетић, испред преводилачке агенција Либра, бележи да је он један од изузетних домаћих стваралаца, песник и књижевник, али пре свега полиглота. Тешко да би могла да стану у озбиљну и поуздану енциклопедију сва његова преведена дела, стручне редакције и приређивачки текстови многобројних издања чувених издавачких кућа: БИГЗ-а, Просвете, Српске књижевне задруге и многих других.

Листајући предугачак списак превода са његовим именом, наилазимо на податак да је иза себе оставио неколико значајних наслова без којих би библиотеке биле сиромашније, а дух оних који воле риме ускраћен за збирку стихова песама над песмама најпризнатијих светских поета. Књига Бранимира Живојиновића „Са врхова светске лирике“  - Препеви, представља праву антологију светске поезије од најстаријих времена до данас. У овој својеврсној антологији заступљене су све значајније националне поезије, од старокинеске и индијске, преко средњовековне немачке и француске лирике, песништва немачког, француског, руског и енглеског класицизма и предромантизма, до поезије великих светских романтичара и модерних песника XX века. 

Није тешко закључити да је његов најомиљенији жанр поезија, у првом реду поезија великих немачких песника – Гетеа, Хајнеа, Рилкеа, али исто тако и француских бесмртних аутора – Ламартина, Игоа, Верлена и Бодлера... Његови преводи свакако су верни оригиналу, али су верни и српском језику и српској поезији, којој је Бранимир Живојиновић и сам подарио неколико књига „завидне ритмичко-мелодијске интонације и значења“.

Сјајни преводилац оставио је иза себе и преводе дела која су без обзира на време и напредак човечанства обележила детињство свих генерација одраслих на бајкама. Браћа Грим и њихове бајке ближе су деци, опет, захваљујући преводима Бранимира Живојиновића. У поговору за књигу написао је:

„Пре више од једног и по века, два чувена научника, браћа Јакоб и Вилхелм Грим, објавили су збирку немачких народних бајки, збирку која је током времена постала једна од најчитанијих књига у целом свету, а пре свега једна од најомиљенијих књига за децу. Браћа Грим, записавши ове бајке онако како их је народ причао, учинили су то готово у последњем тренутку. Уметност приповедања бајки све се више губила током деветнаестог века, тако да би једно огромно благо пропало да га браћа Грим, а потом и многи други записивачи у европским земљама – међу њима и наш Вук Караџић – нису спасли од заборава и, објавивши га, удахнули му нов живот и неслућено деловање. Тек касније се доиста видело какво је и колико то благо, где су му корени и шта све значи.“

Његов рад није признат само у Србији, поштовали су га у земљама чије је књижевнике преводима приближавао српској култури о чему сведочи орден Савезне Републике Немачке за заслуге. Умро је 2007. године, сахрањен на Новом гробљу у Београду.

aa