Браћа Кривокућа - Стојко и Марко, храбри вождови саборци!

У већ поменутим изворима, завичајним хроникама, историјским књигама, архивској грађи пожаревачке и смедеревске нахије, наилазимо на податке о још једном храбром Карађорђевом устанику, Марку Кривокући, родом из Марковца. У описима борбе Петра Добрњца и Стевана Синђелића, на Јасењару у Ресави, помиње се један од браће Кривокућа, Марко, док за другог брата Стојка, има у другим белешкама писаног трага. Милан Ђ. Милићевић у „Поменику“ наводи конкретан Марков учинак у борбама и значај његовог јунаштва за устанике и народ овог краја.

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019.

„Чујући Турци у Ћуприји да је Петар Добрњац одметнуо Млаву и Пожаревачку Мораву, крену се преко Ресаве да ударе на устанике. Стеван Синђелић, сазнавши за ту намеру Турака, скупи чету одабраних Ресаваца, међу којима беше и гласовити јунак Марко Кривокућа из села Марковца у Смедеревској нахији, те заседне на Јасењару, сачека Турке и побије их, тако да су се они, који нису ту пали, морали вратити у Ћуприју. У том боју пао је и и јунак Кривокућа, и прича се да га је убила српска пушка, само се не зна: је ли то било нехотице или назор, из какве освете. Ресавцима је било врло жао овога честитога друга; зато узе сваки по камен у руку и бацивши га на једно место, рекне: „Проклет био ко уби Кривокућу“.

Кривокућина храброст подстакла је српског песника Симу Милутиновића Сарајлију да му посвети песму коју је М. Ђаковић унео у своје дело „Устанак 1804“. 

И Анте Протоћ, аутор књиге „Повесница“ бавећи се учинком Карађорђевих јунака у време устанка и пре њега, помиње једног од ондашњих јунака овог краја. Стојко Кривокућа се помиње као Марков брат, али и по великом јунаштву зашта је сам заслужан.

„У почетку подизања народа 1804. године, појави се и неки Стојко Кривокућа, који је имао под собом више од иљаду људи. Био је из села Аџибеговца у Смедеревском округу. Палећи ханове, он пређе у Ресаву, а оданде на Параћинску границу. Овде изађу Турци и побију се с њим. Онај први дан он се држао добро, а ону ноћ вратио се натраг и станио у Грабовачком Потоку у подрумима. Ту га Турци затекну и опколе. Док су имали барута Срби су се бранили, а кад је барута нестало они куд који. Ту погину Стојко и са њим много друга.“