Стојан Ђурић: Сликар широког потеза и још ширих погледа на свет!

Стојану Ђурићу, једном од најпознатнијих сликара овог краја, број 13 није био несрећан ни баксузан. Рођен је баш тог датума, у мају 1962. године, у Великој Плани и од најранијег детињства се видело да је вешт са оловком и бојама, да би могао себе на најбољи начин да искаже кроз ликовни израз, чак успешније него речима које му понекад недостају да повеже унутрашњи и спољашњи свет, које га истовремено привлаче и одбијају истом снагом и жестином. Можда је због тога покушао да нађе себе најпре међу правницима, па тек онда када је потпуно сазрело у њему да је победио уметник, одлучује да упише Факултет ликовне уметности у Београду. Завршио је студије 1994. године, а магистратуру 1997,  код професора Момчила Антоновића. 

-----------------------------

Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

----------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Од 1995. је члан УЛУС-а ( Удружење ликовних уметника Србије ). Од тог периода почиње његов успон међу признате и познате уметнике Србије. Изборио се врло брзо за име и место, постао један од оних чији се рукопис препознаје и тражи. Учествовао је на преко 40 самосталних и 200 колективних изложби, био на многобројним ликовним колонијама, остављао своја дела градовима и општинама за завичајне музеје. Његови радови су власништво великог броја колекционара, припадају многобројним установама и институцијама у земљи и иностранству . Добитник  је многих награда и признања. Живи и ради у Београду и Великој Плани, често борави на Власини, где уморан од свега што га замори на реалцији између велеградске вреве и мирнијег ритма вароши, тражи одмор и нове сензације за платна која чекају да се на њима догоди ново чудо.

- Сликарство Стојана Ђурића „печено“ је на подземној ватри страсти, али је оно, парадоксално, врло промишљено и деликатно. Дионизијска радост сликања све преосвештава на његовим радовима који, свакако, рачунају са гестуалном драматичношћу и „колористичком музиком“. Мислим да нећемо погрешити ако кажемо да је Стојан Ђурић драмски песник. Све је на његовим платнима бучно, ужарено, узвитлано, левитирано. Колорит је сав у разблудним експресионистичким ковитлацима, претапањима и летњој дозрелости злата – записао је о Ђурићевом стваралаштву поета Драган Јовановић Данилов.  

Бавећи се подробно анализом онога што Ђурић поручује потезом руке, рекао је да „таквим звучним колоритом овај уметник разара форме и развија пластичне односе које потом уоквирује тешким контурама. Има неког вибрантног полета, медитеранске озарености и сока, на овим платнима. Има премного страсти као израза једне више трезвености.“

Зашто узбуђује Ђурићев акт није тешко закључити, али зашто управо тај еротски моменат бива више цењен код критичара него било шта друго што је осмислио и пренео на платно са истим узбуђењем и истим дубоким промишљањем форме и композивције, тешко је дати одговор. Када бисте бирали шта желите да вам украси простор у коме боравите, да вас одмори када сте уморни и развесели када сте тужни, сигурно би било неко парче неба, део призора виђеног у пролазу, у сновима или измаштаној стварности, одлучили бисте се за Ђурићев опус „Београдски призори“ који је представљен на изложби у холу Народне банке Србије. Али када бисте тражили узбуђење, дрхтај погледа који весели, открива скривену тајну дубоко у вама, тражили бисте неки од актова на којима позира универзална жена. 

Зашто, одговор је дао исти онај тумач Ђурићевих творевина који га је назвао драмским песником. 

-  Еротизам је, несумњиво, најчудотворнији облик спознавања бића. Уосталом, одвајкада европска уметност је фиксирана на акту као огољеној истини. А свуда где је еротизам ту је, по правилу, и разоткривање, прекорачење, или табу. Храм ероса је тело као неисцрпна антологија облика. Телу, као и огледалу дато је да сабира светло. Људско тело је недокучиви симбол и највећа мистерија која стоји насупрот неумитности ништавила и једног месечарског света опсена и илузија.“ 

Ђурићеве жене су еротичне, истовремено и чедне, заносне и далеке, помало размажене и захтевне. Због тога их уметник „тешко држи под контролом, али то чини са намером. У простор слике, по жељи, он укључује центрифугалну силу која садржину људског разбацује на све стране, или га ипак компресује у затворене форме“ - написала је Ана Милошевић, за каталог Ђурићеве изложбе слика и цртежа у Галерији модерне уметности у Смедеревској Паланци.

Шта је то тако узбудљиво и ватрено у призору који се отвори кад са Ђурићевог платна  проговори шапатом жена са дуплерица која се башкари на ћилимима са пиротским шарама, купа у морској пени, шири једра да отплови у плаве дубине, чудесно риболика, изувијаних удова, некад несразмерног тела, Венера и Афродита, обична жена које нема... Одговор нуди песник Данилов у истом тексту који је настао на отварању изложбе у холу Народне банке Србије.

-  Сликајући у стилу „новог експресионизма“, а опет другачије него што је то радио Циле Маринковић, Стојан Ђурић је своје лепе девојке довео испред огледала, са журки, плажа и необавезних шетњи. Ослободивши их академске укочености, он их је приказао у лежерним и изазовним позама, подаривши им љупкост на самој граници ласцивности.“

У циклусу  слика инспирисаних Београдом, са пуно стваралачке крепкости, „Ђурић призива поетски, а не фактографски Београд. Онај Београд, са свим својим ерогенитетом, у пуном опсегу своје сексуалности. Београд као освећени простор на коме се појам словенског и медитеранског стапа са европским. Београд, не као пуко место на географској карти, већ Београд као живо биће и град за најдубљу самоспознају“ – каза Данилов и ову истину о сликама које заустављају време. 

 Да Стојан Ђурић слика пастуозно чистим ликовним језиком, у пламеној, кадмијуму, окер и наранџастој гами, закључује Данилов поредећи ученика са учитељем Антоновићем, уз тврдњу да Стојанови призори Београда делују импостирани у чврсту композициону целину.

- За Стојана Ђурића једини ауторитет представљају драматски немир, експресивни виталитет, нервозна гестика потеза, непосредност бележења и нагонска моторика. У својим београдским и еротским призорима Стојан Ђурић нам је понудио сликарство у коме се измирују грубост и нежност, суровост и осећајност, свесни и подсвесни импулси бића.

Други књижевник, Милан Р. Симић, бавећи се опусом Стојана Ђурића, као његов пријатељ и поштовалац уметности,  у Политици пише да је „Ђурић сада сликар осуђен на трајање јер нам је подарио слику загонетног времена која са нама комуницира у једном другачијем контексту. Ђурић „говори ћутањем”, ваше је само да га чујете. И упамтите оно што сте чули. Тако и треба. Јер, све јесте само пролазак, колико Ђурићев, толико и наш!“

Непун месец у Српском културном центру у Паризу, 2006. године, поштовање су Ђурићу указивали земљаци и бројни посетиоци галерије пријатно обрадовани ватрометом боја, али и галеристи и ликовни критичари који су упућивали похвале истим оним женским актовима уметника Ђурића пред којима је остао зачуђен Београд. 

- Париз ме је фасцинирао, наравно, али не својом бљештавошћу и лепотом колико чињеницом да је сликарских галерија много, и да тамо, у Паризу, славни и они који ће тек да буду славни, а и они који неће, имају и добијају простор и своју шансу. Сваки слободан тренутак користио сам да одем до Лувра, да се сатима дивим највећим светским сликарима,  и да бар на тренутак будем уз њих, ако не могу са њима – са осмехом дечака који га прати кроз цео живот, причао је по повратку, пун утисака из Париза.

Освајање Европе Ђурић је отпочео две године раније,  2004. године, изложбом у Копенхагену. Еротске цртеже излагао је исте године у Вићенци,  пред нашим људима у Италији.  

Изложба „Доле високо - горе дубоко” у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић“ отварена је скорије, 2. марта 2017. године. Излагали су велики пријатељи, Стојан Ђурић  и Мирослав Масин (Скопље), два уметника сличних сензибилитета, подједнако успешна у сликарским круговима на балканском простору, сличног рукописа и поимања уметности. 

Ђурић је излагао принтове на платну на којима су представљени увећани детаљи слика из његовог ранијег, чувеног циклуса „Хот лајн”. Детаљи лица, главе, руке и целе фигуре стављени у први план динамичним потезом експресивног замаха, носе снажну еротску конотацију – забележили су  овим поводом критичари уметности.

Иначе, ова тематика више од деценије заокупља Ђурићеву пажњу, али и многобројних посетилаца галерија који повлаче црту између женских ликова и приказа познатих делова Београда и крајолика у којима борави и преноси их на платно уметник са чијих слика боје поручују више него што може да сакупи оштри поглед посматрача. 

„Да и селектовани детаљи познате композиције стварају нову уметничку реалности и постају стварност за себе показао је управо овим принтовима Стојан Ђурић на којима интервенције бојом, оловком, угљеном и пастелом преко принта представљају  ауторов нови пиктурални одговор на личне сензације. Претачу се у аутоцитате који у поновном дијалогу са материјалом и значењем постају снажна визуелна целина” коментарише на овај начин Ђурућево стваралаштво ликовна критичарка, Елизабета Шелева и додаје да он слика баш оно кроз шта већина нас заправо пролази. 

Како год да јесте, Ђурић осваја сликом и цртежом, пејзажима и актовима, чак и оним грубим и туробним главама искривљених, измучених и напаћених бића, који сами по себи чине делић живота сваког од нас под условом да смо свесни њиховог присуства у данима када нам измиче тло под ногама. На срећу, после облака појаве се актови који разведре и унесу радост, пејзажи који врате у стварност, делови Београда и других успутних места који унесу чежњу. И тако, дани пролазе – као таласи, као смена црних и беличастих облака, као дуга на небу или олуја без најаве. Све то јесте Ђурић - романтичан, разуздан, нежан и оштар критичар стварности. Треба га само добро разумети, а чита се лако, посматрањем платна из сваког угла. Кад се дубоко загледате, откривате у плаветнилу, руменом и жуто зеленом колориту оно што желите да видите. Живот у свим нијансама.