Миодраг Тодоровић Крњевац: Вук Караџић за српску народну музику!

Кад Бог даје таленат, не штеди, кад нешто вреди остаје вредност за сва времена. Величина нечијег успеха управо се мери по делу које оставља за собом, непролазним вредностима чија снага не бледи таложењем патине, чак супротно, протоком времена добија на значају и сјају. Стога се оправдано намеће питање при помену имена Миодрага Тодоровића Крњеваца (1924 – 1991) да ли може било које српско весеље да протекне без макар једне од његових чувених бисера народне музике. Био је и после више од пола века остао један од врхунских стваралаца српске народне музике иза кога је остао дубоки траг, а његова дела постала су путоказ новим генерацијама следбеника истинских вредности народне музике.

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019.  

Иако самоук усмерио је српску музику ка изворним коренима и поставио на врх високо подигнуте лествице све праве и трајне вредности у лирици једног народа и његове културе. Биографи бележе да је био композитор који је имао велики смисао за конпоновање народне музике, да је поседовао богату музичку културу и ширину познавања народног мелоса и да је знао све то да презентује, сачува од заборава и пренесе на нове генерације ђака којима је био узор. Онда, када је стварао, а и сада када га сви памте по врхунсаким делима, тешко је одгонетнути да ли је Миодраг Тодоровић био већи инструменталиста - хармоникаш или композитор. 

Крњевац је рођен 10. фебруара 1924. године у Ратарима, а не у Крњеву, што збуњује овдашње љубитеље и поштоваоце његовог дела. Надимак по коме је био познат у музичким круговима и шире у народу, добио је по оцу Александру Тодоровићу (1905-1942) који је рођен у селу Крњеву. Од оца је остануло сину, рекли би стари, истичући његове многобројне таленте, позивајући се на чињеницу да је старији Крњевац био врхунски хармоникаш тог времена. Поседовао је велико музичко искуство, прошао кроз све фазе развоја хармонике дугметаре и сво своје знање, генетски и вежбом, пренео на сина Миодрага. Није ни чудо што се Миодраг још као дете упознаје са тајнама музике и постаје не само очев најбољи ученик него и следбеник у усавршавању прстореда за хармонику дугметару. Носећи у себи од детињства мелодије родног краја опредељује се за народну музику и шумадијски мелос, касније шири видике и знање, преноси у свој видокруг интересовања и делања на босански севдах и музику других народа и народности бивше Југославије.

Ране године живота проводи са родитељима у Босни, зато му мелос Босне исто толико лежи као и мелос Србије, што ће се временом одразити у неким његовим песмама као сто су незаборавни звуци мелодије: "Јесен стиже рана" и "Зашто свићеш тако рано".

Иако се о Крњевцу говори најчешће као о врхунском познаваоцу и творцу најпознатијих народних песама, занимљиво је сазнање да му је прва ствар коју је компоновао, била забавног карактера, прецизније припадала је категорији шлагера. "Само твоје плаве очи" прва је песма са којом је почео да стиче славу. Наставио је у том маниру песмом "Љубав за љубав ми врати". Неке од староградских песма и романси које и данас одјекују калдрмом Скадарлије и српским кафанама у којима се госту пева из душе, његових руку су дело. 

Популарност првог шлагера је била толика, да се врло често изводио уживо на програму Радио-Београда пре Другог светског рата. Разноврсност у компоновању га чини још већим уметником када се листи од 750 његових остварења додају неке за које нисмо ни знали да их је баш он оставио у аманет народу. Његов композиторски опус обогатиле су романсе "Песма хармоници", шансона "Три шешира", староградска песма "На крају града"…

Аутор је многобројних знаних и незнаних песама од којих се неке сматрају бисерима народне музике, представљају право благо српског народног мелоса и богату заоставштину за будуће генерације. Међу њима су песме: "Знаш ли драги ону шљиву ранку", "Ој, Мораво, ој...", "Шумадијо родни крају", "Бисенија кћери најмилија" и многе друге, које не личе једна на другу, а сугеришу при првом такту да носе печат његовог стваралаштва. Учествовао је на многим фестивалима који су у том периоду били поприште за доказивање уметника и освајање наклоности пубике, овенчан многобројним наградама остављао је дубоке трагове по којима се лако стиже до процене његових правих  вредности. Песма "Дочекај ми мајко свате" награђена је на фестивалу Илиџа '66 и постала je саставни део репертоара музичара на свадбама широм некада велике заједничке земље у којој су се људи волели и поштовали више него сада у свом скученом простору. Запамћене су и често извођене Мијине песме: "Слику твоју љубим", "За љубав твоју", "Љубав ми срце мори", “Набрала је девојка“, “Јесен стиже рана“, „За твоју љубав младост сам дао“ ...

Његове песме певали су на таласима Радио Београда, снимали плочи и проносили славу Мијиних вечних мелодија: Радмила Димић, дует сестара Радуловић-Јовановић, Миле Богдановић, Марија Гроздановић, Предраг Цуне Гојковић, Предраг Живковић Тозовац, Душица Билкић, Томислав Тома Ђорђевић ... Певали су их и певачи других радио центара, попут Сафета Исовића, Неџада Салковића... Касније Вера Ивковић, Борис Спужић Квака, Тома Здравковић, Бора Дрљача и други. Створили су каријере захваљујући Мијиним песмама које су преко ноћи постајале хитови.

Заоставштина Миодрага Крњевца баштини 150 народних кола којима је показао велику виртуозност и познавање хармоније, нарочито, како истичу поштоваоци његовог дела, у опусу уметничких кола "Саборски одјек" за које кажу да је једно од најбољих и највећих остварења српског народног мелоса, захваљујући великој обдарености изузетног композитора, творца дела непролазних вредности. „Може се слободно назвати "Кончертино народне музике у три става". Први став (Анданте) говори нам о радости живота пред једно празнично вече. У другом делу (Маестозо) та се радост разиграва до максимума да би у трећем делу (Финале) прешло у несвакидашњи и невиђени ритам и мелодику“  – каже Драган Марков, у тексту о легендама народне музике.  

Познато је да сваки хармоникаш у Србији прво научи неко Мијино коло ( "Јасеничко", "Крњевачко", "Моравка", "Азањско коло"...) Није ни чудо, јер се за Мију често каже да је "отац шумадијске хармонике".

Из истог извора дознајемо да нема ништа мање виртуозности у концертном колу у којем је Крњевац такође показао свој карактеристичан и препознатљив стил, који га је, по мишљењу многих музичких критичара тада, чинио једним од недостижних југословенских хармоникаша. За боље познаваоце инструменталне музике ваља додати да је Крњевац компоновао и солистичку музику за "соло хармонику" („Марионети“, ”Мариолу”, “Миолу“), за дует („У заносу технике“, „Пред циљем“), за оркестар хармоника („Весели хармоникаши“).

Биографи Миодрага Тодоровића Крњевца апострофирају образовни аспект великог виртуоза на хармоници указујући на чињеницу да је један од ретких који нема адекватно школско или академско образовање. Није га имао зато што је све што је било неопходно научио још у детињству и младости. Био је самоук и подучаван у кући од оца Александра.  Упркос тој неоспорној чињеници, са уважавањем се истиче да је имао знање академика, због чега је с правом стекао звање "Истакнутог уметника". Када је Крњевац у предратном периоду био дете, школоање је подразумевало основно описмењавање и четири разреда школе. Упорно и самостално се касније образује и учи нотно писмо. Изврсно је баратао инструментом, стварао нова кола и песме што се није могло запамтити нити преносити другима без записивања.

Због опуса који је за собом оставио, утицаја који је имао на млађе генерације, значаја његовог дела у музичкој култури српског народа за Миодрага Тодоровића Крњевца кажу да је  "био Вук Караџић" за српску народну музику. Богата ризница Мијиног музицког ствараластва чије песме трају деценијама обогатила је народну музику Балкана без којих би култура овог краја била знатно сиромашнија, а народ ускраћен за лепоту која музиком сведочи о једном добу и времену народа који негује и брижљиво чува традицију, културно наслеђе и нематеријалне вредности краја коме припадају. 

Поред композиторског рада, значајан део професионалних активности Миодрага Тодоровића Крњевца припадао је педагошком раду. Извођачко умеће преданим радом са младима пренео је на бројне генерације инструменталиста који су након његове смрти основали такмичарски меморијал посвећен учитељу, назван његовим именом. 

Миодраг Тодоровић Крњевац умро је 25. септембра 1991. године и за собом осим богатог музичког дела које представља оставштину за будуће генерације оставио породичну традицију неговања народне музиике. Започето настављају син Александар и ћерке Љиљана и Бранка. Старија кћи имала је изузетан дар за компоновање, који је наследила од оца, син је такође био композитор и хармоникаш и заједно са млађом сестром водио школу за хармонику. 

Тамара Маљковић за Глас Србије пише да је за све југословенске хармоникаше Миодраг Тодоровић био и остао — Свети Отац, Мија Крњевац! „Сва искуства и умећа предратних хармоникаша успео је да својим свестраним уметничким духом обједини у један мајсторски хармоникашки стил. Детаљно и темељито је разрадио свој систем, такозвани прсторед, који остаје као путоказ за учење народног и нотног свирања на хармоници дугметари за будућа покољења хармоникаша и наставника хармонике. Тај такозвани "Мијин распоред" омогућава успешно и једноставно свирање најкомпликованијих пасажа, што омогућава његовим многобројним ученицима и следбеницима виртуозно музицирање на хармоници — дугметари“. 

Свирање у терцама и секстама, такозвано "шумадијско дупло" разрадио је Крњевац на начин који никоме пре њега није био познат. Први је, кажу тумачи његовог дела, увео у праксу — ДУЕТ хармоника, на шумадијски начин. То дуетско свирање на хармоникама је постало одлика моравског стила што је касније остало уобичајена пракса у неговању народне музике.  

Међу првим хармоникашима у Шумадији и Поморављу Мија успева да разбије неповерење према нотном свирању. Врло успешно је свирао и компоновао како народну, тако и забавну музику, али и музику лаког жанра, валцере например. Био је међу првима који су састављали оркестар укључујући виолину, флауту и кларинет. 

Мија је целог живота остао веран народној музици. Многе песме које је компоновао пре скоро једног столећа, радо се слушају и изводе у савременим условима. За неке, као што су "Шумадијо, родни крају", "Зашто свићеш тако рано", "Јесен прође, ја се не ожених", "Слику твоју љубим", "Ја посадих једну ружу белу" и многе друге песме, многи мисле да су народне изворне непознатог аутора. 

- Песме које сам компоновао блиске су нашој изворној народној музици, а такве мелодије волим и да слушам. Показало се да баш такве песме дуже остају и на радију и у народу. Њима су једино конкурисале и данас конкуришу такозване кафанске песме, које садрже специфичну атмосферу, када се слушају и певају, јер не треба заборавити, да се пре радија јавно певало баш у кафанама – говорио је Мија гостујући пре седам деценија на радио таласима у онда слушаним емисијама које су биле уз директни контакт са ауторима на фестивалима и концертима, уз плоче и ретка гостовања по дворанама и салама, једини близак сусрет са мизичарима. Кафански услови омогућавали су да песма уђе у народ и лакше нађе пут до публике.

Говорећи о квалитету музичких нумера ранијег периода и времена када је стварао, Мија истиче да се нове тенденције у песмама примећују не само по мелодији и тексту, него и по музичким обрадама. 

-  Данас је песма музички богатија, аранжмани су пунији, и то је добро. Ја волим и те модерније песме, које су ритмички оживљене, а мелодијски личе на нашу стару музику. Такве нове песме су, например, "Шумадијо, ко би тебе оставио", "Мара, мара, марамица", „Лепо ти је бити чобаница" и сличне. Могао бих и ја да компонујем мелодију у грчком ритму, али ја то не желим, јер такве песме не волим – говорио је у прилог националном ритму који је хтео по сваку цену да задржи у музици оног времена. 

Волео је певаче са лепом и топлом бојом гласа. Није ценио урлаторе, и тешко би се снашао са садашњим модерним токовима. 

- Чудно, али изгледа да публика сада више цени експлозивне теноре, који више вичу, а мање певају. Мени некако више пријају гласови какве су имали, на пример Вуле Јевтић и Никола Колаковић. Од млађих и сада актуелних интерпретатора допада ми се Добривоје Топаловић. Затим, Квака има специфичан глас који ми се свиђа. Његова песма "Дођи, ублажи бол срца мог" је једна од оних добрих кафанских, са пуно дерта и мерака.

Сматрао је да су модерни токови и те како захватили и инструменталисте и утицали да музика изгуби на лепоти и квалитету. 

- Већина младих се труди да ефектима остави утисак, а брзо свирање има мање украса и душе. Најбоље је да се у свирању постигне добра техника, али и осећање, душа.

Уз цариградски друм, на Савановцу, скоро две деценије након смрти хармоникаша и композитора Миодрага Тодоровића Крњевца, мештани Крњева подигли су му спомен-бисту  у знак поштовања и захвалности што је прославио име Крњева. Четрдесетих година прошлог века за Крњево се чуло захваљујући Мији и његовој песми широм ондашње Југославије. Било је довољно да се каже Мија Крњевац па да свима буде јасно о каквом се великану храмонике и народне песме говори.

Не тако давно, манифестација „Дани Мије Крњевца“ била је у Крњеву својеврсни омаж Мији, а за младе неафирмисане певаче и хармоникаше права прилика да се за награду и признање опробају као извођачи Крњевчевих песама и кола. 

У време када је Мија Крњевац стварао није било телевизије. На Радио Београду имао је емисију у трајању од једног сата, у којој је са Витомиром Животићем свирао уживо и забављао бројне слушаоце покрај радио апарата. Сарађивао је са многим певачима: Анђелијом Милић, Вукашином Јефтићем, Сафетом Исовићем, Неџадом Савковићем, Браћом Бајић...

- Мија је оставио траг који се годинама, можда и вековима не може избрисати. Сва та хармоника у Шумадији која је засвирала, она је плод његовог рада и његове свирке. Ја сам први пут био очи у очи са њим, кад сам био дечак основац. Свирао је у Лајковцу, у нашем Дому културе. У паузи концерта одвели су ме код њега да ме чује како свирам фрулу. Кад сам ушао и стао поред њега, стала ми је кнедла у грлу и нисам имао ваздуха да свирам. Погледао ме, насмејао се и рекао: "Ајде, ајде, што си се уплашио, слободно свирај". То је био мој први сусрет са њим — рекао је једном приликом Андрија Бајић. 

Крњевац је љубав према свом крају исказао правећи за свако место у околини по једно коло и у његовом опусу такво једно музичко дело посвећено је Крњеву. 

Уз податке који се лако могу наћи о Мији Крњевцу на интернету, у биографијама које су писали његови савременици, објављивали новинари некада популарних часописа за народни мелос, из сачуваних радио емисија, део текста преузет је од Ненада Камиџорца, који је објављен у часопису за књижевност, уметност и културу „Ризница“. 

Али лепше од свега написаног, истинитије и стварније од свега реченог, су његове песме које разгале душу, врате у прошлост и буде сећања на време када је све било у складу са природом и лепотом коју носи свако од нас у души и срцу без обзира на то колико је спреман да је покаже и призна да је има.