Бошко Љубинковић: Прошлост као инспирација за незаборав!

Бошко Љубинковић, филолог, некадашњи новинар БК телевизије, преводилац, аутор на стотине документарних филмова историјског садржаја, врстан познавалац наоружања и многих других ствари које улазе у опус науке, културе и уметности, породичним стаблом везан је за ове наше крајеве. Школске распусте је проводио у Старом Селу због чега себе сматра нераскидивим делом поморавске равнице у коју се увек и у свакој прилици радо враћа.

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019.  

Радећи на БК телевизији широј публици и Плањанима познат је по „Опстанку“, а због њега и његових емисија су ђаци волели биологију и радо гледали „Тојотин свет природе“. Серијал емисија „Арсенал“, који је радио са колегом Бојаном Драгићевићем, пак говори о нечему што је сасвим супротно. Тема је историја, ратови, униформе, наоружање, муниција. Говори гласом који се лако памти и препознаје, ауторитативно приповеда, открива тајновито, интригира и сугестивно саопштава као да чита Херодотову историју.  

Колику популарност је достигао овај серијал у квалитативном смислу био је упоређиван са светски познатим документарним програмима и у том контексту представљао је српски одговор на садржаје БИ-БИ-СИ-ја. Дугометражни културно - едукативни програм научно образовног карактера са његовим потписом садржи епизоде о гусарењу на Атлантику, аустроугарским унуформама, нападу Хитлера на Пољску, готово све о српским јунацима кроз ратове и још много тога занимљивог, едукативног, сазнајног што привлачи публику различитих генерација. Сваке недеље гледаоци су могли и могу још увек на одређеним каналима или на Јутјубу да сазнају интересантну причу о неком рату, некој историјској личности, догађају из ближе и далеке прошлости, нечему што је узроковало, или се изродило као последица одлука бесмртних ликова на меморијској картици светске историје. 

Памте се портрети о Живојину Мишићу, Црвеном барону, приче о Опсади Лењинграда, концентрационим логорима, али и казивања о аустроугарским и француским униформама, Израелско – Арапском рату ...

Кроз један другачији приступ покушава и успева у емисијама са обиљем документарног материјала, сликом и речима, у новинама занимљивим стилом, да приближи прошлост, подучи како је некада изгледао свет око нас, које оружје се користило, какве се униформе носиле, какав је народ био, шта га је красило, издвајало од других, чиме су се бавили ... Све то, и још много више од свега поменутог, предмет је интересовања овог врсног познаваоца ствари о којима прича и пише. 

Колеге за њега кажу да све што описује ради без пристрасности и без политике, износи чињенице и не тумачи да ли је неко од ликова којима се бави правио историјску грешку или променио свет на боље. Увек ископа по неки податак о коме се мање зна, полазећи од чињенице да је рат прворазредна медијска сензација и да га увек негде има, првенствено да то што пише и прича интересује још неког, на стотине или хиљење других који ће се макар нешто запитати пред изнетим подацима и пожелети да сазнају још више.   

Због страдања народа, нашег српског и других у окружењу, кроз векове и скорије, деведесетих година, ова тема и даље, још више окупира и инспирише истраживања овог ерудите. Зато Љубинковић копајући по згариштима, откривајући документа по архивама, користећи проверене чињенице, благо југословенске Кинотеке, богат архив БК телевизије, али и уз значајну помоћ амбасада Јапана, Шведске, Аустрије, Француске, Руског и Немачког културног центра, Војске Србије и Црне Горе ствара вредна дела непролазних вредности.

Текстове о оружју и муницији објављује у часопису Калибар. Пише занимљиво, прецизно и јасно,  и износи увек по неки мање познат податак, што његова публика са одушевљењем прихвата као поклон за поштоваоце ове врсте новинарског жанра. 

Жива је енциклопедија, збирка разноврсних података, зборник разнородних, својих и туђих радова из којих повлачи податке за нове приче и емисије са којима улази у наше домове и остаје за стално тамо где је једном задобио пажњу домаћина. А све што зна и напише може да саопшти у немачко – енглеско – француској и италијанској  верзији. Како вам драго. 

Лако пише и о ономе што носи из нашег краја, ентитетима који су се трајно урезали у сећање, заузели место у души и срцу локал патриота и ту бораве вечно, јаве се с времена  на време док промишља о ликовима и догађајима светске историје као предмету интересовања за нову документарну причу. 

Приче које су се угњездиле уз портрет Бошка Љубинковића, сведоче о ликовима и месту о коме говоримо, људима који су део прошлости и садашњост овог, нашег, краја, Велике Плане и околине коју волимо и коју ће свако од нас увек носити у срцу као део себе уколико смо макар и део живота провели у њој. Баш тако, са лакоћом, као да чаврља, пребирајући по сећањима комуниуцира са читаоицима Бошко Љубинковић.

ЛАНКОВА КАФАНА

Та давнашња лета педесетих и шездесетих била су некако и дужа и топлија него ова данас... а чини ми се нигде толико као у Старом Селу, и то у августу, за Преображење...

Тада се свуда и једино путовало возом. Воз је био све. Било је и неког дивљења, готово страхопоштовања, према тим црним, шиштећим грдосијама које су нас годинама, трпељиво и послушно, вукле у друге крајеве, међу драге људе...

И данас памтим тај увек исти пут који је водио од станице... Пут посут моравским песком који је шкрипао под точковима бицикла... и добро познате тарабе и куће ушушкане у бескрајно лењом и жутом августовском дану.

А онда, пред очима одједном искрсну једноставни, четвртасти стубови Ланкове кафане... сигуран знак да смо коначно стигли. 

А у кафани необашњиво пријатна хладовина и карактеристичан мирис који више нигде не могу да нађем. 

За келнерајем (тако се некада звао шанк) увек присутан Ланко, огромна људескара који вечито нешто брунда. А у том спокојном и миришљавом полумраку обавезне домине на сваком столу... и, наравно, карирани столњак. Ех, да, и ратлук уз кафу, разуме се... Па сифони са содом за шприцер... И увек по неко познато лице. 

Кад сте стигли, сине?

Јеси дошао мало код чике на Преображење?

Хоћеш једну кокту, сине? Дођи седи мало код чика – Ђеме.

Чика – Ђема румен, округли образи... увек црвен нос, као код Деда - Мраза.

Ланко, дај једну кокту за Мићиног синовца!

И мој чика је волео да седи код Ланка. 

Иди, сине, зови чику на ручак. 

А где, стрина?

Сигурно је код Ланка.

А ти стринини ручкови... Печена ћурка и огромна лубенца из Брда, добро расхлађена у ћерму. А после, зна се, на Мораву, на купање. И то код дрота... Или се успентрам на чикин точак (нико није говорио бицикл) па виленим по сокацима Горњег краја... а под точковима тако фино шушти моравски песак.

Песка по сокацима нема више... сада је асфалт. А нема ни бицикала... Као да једно без другог нису могли. 

Нема ни много тога другог... Ни мог другара Добрице Мартиновића... Ни Драгоша, који ме је возио на гувернали док још нисам научио сам да терам точак. После је завршио као поморски кадет у Сплиту (много му је лепо стајала бела униформа)... 

Нема ни вечито руменог чика Ђеме... 

А нема више ни Ланкове кафане... 

Срушена је ћутке, помирена са судбином у новом времену у коме, ето, за њу изгледа није било места.

И нико није стао да је заштити... Заборавили су људи колико им је дуго смерно служила...

Заједно са њом нестало је и нешто много веће и значајније од једне старе, оронуле механе... Старо Село више није оно исто. 

Одем и сад некад, кад могу... И очи ми несвесно траже познате обрисе једноставних, четвртастих стубова и поређане бицикле испред њих. Боже, шта бих дао да само још једном уђем у онај сеновити, миришљави хлад... као некад, у она бескрајно дуга, лења и топла лета педесетих и шездесетих ... 

ЗА ЖИВЕ И ЗА МРТВЕ 

Тамо где се моравска питомина лагано претапа у шумадијске брежуљке и где друм просеца море кукуруза лежи једна доља, добро скривена у шуми. Није то нека велика шума... Великих шума овде одавно више нема. Па ипак, шума је... и наша је, па нам је некако срцу драга. Е ту, кад путник-намерник почне да се спушта стрмим шумским путем, пред очима му одједном сине готово библијски призор - Копорин. Ушушкан у дну доље, попут бисера у дну шкољке, древни српски манастир дрема свој вековни санак. Није то неко импозантно, бљештаво здање... али је старо и има душу. Осим тога наше је, па нам је души мило. 

Боже, а какав је то само спокој и мир... Као да се човек обрео у неком кутку ван времена, где само тихо шуморе минули векови. Кад би само ти скромни камени зидови умели да причају... Чега ли су се само нагледали за сва та силна столећа откако ту смерно и доброћудно ћуте. Ћути и деспот у свом ћивоту... 

"Спустите руку слободно на ћивот, господине... И пожелите нешто." 

Ех, да пожелим... Гледам то ситно, у црно забрађено, готово детиње лице... и не знам зашто, наједном пред собом видим лик старамајке из далеког детињства. И као да на трен поново осећам давнашњи мирис погаче... црквеног колача... славске свеће... Ех, детињи дани спокојни и мириси далеки... Гледам то кротко, мајушно лице калуђерице... И стас - и ситна, усахла фигурица у црном, попут играчке... Док хода као да лебди. А очи, живе и паметне... час старице час радозналог детета. Чини ми се, сви наши корени су у њима. 

"Ставите руку на ћивот, господине... слободно..." 

Спуштам руку на хладно стакло... То је мој деспот... наш деспот. Напољу је сунце... и зеленило. Палимо свеће... за живе... и за мртве... Хоће ли зидови копорински упамтити и овај блистави сунчани дан и наше лагане шушкаве кораке... Хоће ли их памтити и онда кад све постане заборав? Ћутимо, док се пролећни ветрић поиграва са лишћем густе зелене крошње. И дишемо некако свечано, дубоко... Овде и не може другачије. Гракну птица са једног од шумовитих ћувика... док се ми већ полако хватамо стазе што води према капији. А одатле, знам, чека нас пут узбрдо... исти онај којим смо се и спустили у овај ванвременски, васељенски кутак на земљи. За нама ћутке гледају зидови копорински... Још мало и нестаће нам потпуно са видика, јер, све више и више, шума краде наше кораке.