Богдан Тодоровић: Свештеник са војним одликовањима!

Један од најпознатијих и најпоштованијих свештеника јасеничког краја био је Богдан Тодоровић, син угледног аџибеговачког домаћина Милосава Тодоровића. Рођен је 1882. године у Старом Аџибеговцу. Основну школу завршио је у свом селу, а четири разреда гимназије и Богословију Свети Сава у Београду. По завршетку школовања (1903.) и одслужења војног рока постављен је за учитеља у хомољском селу Барич где остаје до 1905. године одакле се на лични захтев враћа у родни крај на место учитеља у радовањској школи. Ни овде се није дуго задржао, три године касније, због новог службеног именовања за чиновника, практиканта Духовног суда у Београду, одлази из Радовања. За две године се враћа и рукоположен од стране ондашњег партијарха Димитрија, постаје свештеник друге Крњевачке парохије. 

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019.    

Ратне године свештеника омиљеног у народу носе на нове задатке. По потреби рата именован је за војног свештеника 8. пешадијског пука 3. позива Дунавске дивизије. Пред повлачење војске и народа из Србије сакрио је црквене протоколе, матичне богослужбене књиге и вредне реликвије и тако их сачувао од уништења и похара непријатеља. Са војском прелази у Албанију и у Солуну брине о њиховој души и здрављу. Старао се, тамо у туђини, далеко од отаџбине, о гробовима и споменицима српских палих ратника све до краја рата и повратка у Србију. За њега се рат срећно завршио, вратио се у Крњево да помогне учитељу Стевану Крстићу да обнови школу, окупи ђаке и поново успостави образовни систем у селу. 

Где год да је радио, као учитељ или свештеник, због савесног рада, доброте и других врлина остао је свима у лепој успомени. О његовој вредноћи, самопожртвовању, оданости народу и поштовању Бога остала су усмена казивања, а у летописима и црквеним књигама забележени су званични подаци о доприносу који је дао развоју и напретку села у коме је службовао. Новчано је помагао сиромашне, препорукама обезбеђивао помоћ за школовање вредним и отреситим момцима, а у послератном периоду уз службовање и проповед заузимао се да удовице и сирочад добију ратну одштету и помоћ за живот. 

Најлепши и најплодоноснији период живота прота Богдан Тодоровић провео је у Старом Селу. До 1931. године службовао је у сеоској цркви и предавао веронауку у школи. Школски надзорник, Миливоје Гавриловић, пун хвале за живот и дело аџибеговачког свештеника и вероучитеља, написао је у летопису Смедеревско поморавље да „у цркви служи смерно и побожно Богу и народу угледни свештеник“ Богдан Тодоровић. 

На срећу плањанских парохијана, а на незадовољство својих сељана са којима је од рођења делио добро и зло, прота Тодоровић је премештен 1931. године у Велику Плану. Овде остаје до своје смрти 1951. године и за собом оставља велика дела. Његовом заслугом окончана је градња цркве Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Великој Плани. У тешким ратним годинама сопственим новцем, заједно са прилозима угледних домаћина из породица Ранковић, Миловановић, Петковић, Стојановић и Тодоровић, прота Богдан и парох Христивоје Ђорђевић, омогућили су украшавање зидова и израду живописа цркве. 

У летопису месне цркве уз обиље података о његовом доприносу за очување и напредак вере и градњу новог црквеног здања у Великој Плани, записано је да је био вредан пажње и поштовања верника, омиљен у народу и међу свештенством браничевске епархије. 

„Своју службу вршио је редовно како у цркви тако и у грађанству, школи и војсци. Он је као велики Србин целог свог века неуморно радио за добро свог народа, за слогу и јединство Православне цркве.“

И сада, деценијама после његове смрти, лепа сећања на њега и његово дело чувају се у домовима чије је темеље освештавао, венчавао њихове потомке и крштавао им децу. Богату грађу за будуће генерације чувају чланови најуже породице – унуци и праунуци Радомир, Богдан, Небојша... 

Ни једно свештено лице овог краја нема толико признања и одликовања као отац Богдан. Он је 7. октобра 1933. године одликован правом ношења протске камилавке у знак заслуга за подизање цркве у Радовању. Након три године 16. августа 1936. парох Богдан је у Лозовичкој цркви добио звање протојереја. Као признање раду, оданости вери и напретку цркве у овом делу епархије, 1935. године изабран је у Управни одбор Браничевске епархије, а после пет година вредног рада у свим црквеним форумима и у својој црквеној општини постављен је за архијерејског намесника великоорашког среза. 

Признања су му указана не само од стране црквене, него и од грађанске и војне власти. Добио је бројна одликовања међу којима су најзначајнија: Медаља за храброст, Орден Светог Саве, Југословенска круна, Напрсни крст... Као Солунац добио је Албанску споменицу, а као добар говорник остао у сећањима свих оних житеља који су са њим и уз његову помоћ лакше корачали кроз живот. Обраћања народу писао је сам, била су пуна поштовања, љубави према Богу, вери и свом народу, а најрадије је користио празнике и велике датуме, као што је Видовдан, да каже све оно што му је у срцу и на души. 

Умро је 1951. године и сахрањен по сопственој жељи у породичној гробници на староселском гробљу Ђерам. Није познато да нека улица носи његово име у селу или селима где је службовао, нити да је неко од његових потомака наставио његовим путем. Определили су се за просвету и машинске науке, праунук који носи његово име, док је један од унука, Радомир, најзаслужнији од својих савременика за развој културе и уметности у Великој Плани седамдесетих и осамдесетих година. Заједно са Витом Стефановићем био је покретач Ликовне колоније Покајница и некадашње манифестације „Песниче народа мог“. 

Подаци о омиљеном проти и учитељу, солунском ратнику, хуманисти, човеку који је подстакао градњу неколико цркава у браничевској епархији, поштованом духовнику и угледном домаћину подаци су сабрани у летописима цркава у којима је радио, Браничевском веснику, Смедеревском поморављу и књигама професора историје, Дарка Ивановића, који је забележио текстове о Богдану Тодоровићу у монографијама школа у Старом Селу и Крњеву и књизи о Великој Плани.