Средњошколци будући миротворци!

недеља 15. септембар 2019.

Шта морају да знају о медијацији током процеса мирног решавања сукоба међу вршњацима средњошколци седам школа из шест околних општина научили су на обуци коју је за њих организовало Удружење грађана „Свет речи“ у реализацији Центра за креативну педагогију  и финансијску подршку Министарства омладине и спорта. Тренинг је трајао три дана у хотелу ВИР, учествовало је 28 ученика и седам професора, супервизора вршњачке медијације. Након стечених знања и вештина млади миротоврци формираће су својим школама тимове за медијацију и сва стечена знања преносити вршњацима и новим генерацијама ђака у школама из којих долазе. 

Тимове су чинили представници средњих школа из Пожаревца, Кучева, Деспотовца, Великог Градишта, Смедеревске Паланке и Велике Плане.  Тренинг је водила Живкица Ђорђевић, педагог из Пожаревца. Ђаци су били пажљиви и успешни, добили су сертификате и осокољени да провре стечено знање активним учешћем у мировној мисији у конфликтима међу вршњацима, вратили се у своје средине. Стекли су нове пријатеље међу полазницима тренинга, забавили се и дружили размењујући мишљења и идеје за нове пројекте. Задовољни преносе утиске и сумирају резултате рада. 

Милица Михајловић је прошла ову обуку у првој години у Пожаревачкој гимназији, знала је о чему се ради, али је пожелела да поново пређе исти пут како би била у прилици да савлада нове вештине и сазна нешто ново. 

- Овде учимо како да будемо посредници неког конфликта, али само када је могуће посредовање. Циљ је да не заузимамо ничију страну, већ да наводимо стране да заједнички дођу до решења. Мислим да околина доста утиче на понашање деце и на тај начин доприноси,  можда и несвесно, да се развије склоност ка насиљу. Насилно понашање најчешће потиче из породице у којој се насиље преноси са родитеља на децу. Све може да се реши разговором, тако да ми се чини да у неким срединама нема довољно отпора према насиљу и да би озбиљнијим приступом проблему од стране институција могло да се побољша стање у друштву које је генерално посматрано кривац за овакве појаве – каже Милица и сама спремна да да допринос спречавању насиља међу вршњацима.

Њена другарица из исте школе, Анђелина Благојевић, је први пут на обуци. Ништа није знала о медијацији, а одлази оснажена да преузме улогу вршњачког медијатора.  

- Подучавају нас да само смиримо ситуацију, да никоме не сугеришемо да је у праву, него да их измиримо и дођемо до компромиса. Препоручимо им да се договоре, успоставе сарадњу, јер је циљ да се све реши ненасилним путем с обзиром на то да насиље не може ником ништо добро да донесе. Требало би избегавати сукобе у највећој могућој мери, а ми ћемо са овог тренинга отићи  научени да реагујемо у ситуацијама када је то могуће – прича Анђелина сугестивно и без застоја, као да одговара за оцену. Сматра да је и породица одговорна за понашање вршњака и да би требало више пажње родитељи да посвећују својој деци. 

-  У породици морају да нас науче правилима понашања, посебно да не чинимо неком неправду или га злостављамо, вређамо, омаловажавамо и понижавамо чиме му наносимо бол и патњу. Када до конфликта дође, шта год да је супрутна страна урадила, сукоб може да се реши на миран начин док још није конфликт ескалирао. Чудно је да у тренутку сукоба има посматрача који гледају са страни и не покушавају да помогуну у разрешавању конфликта, бар на тај начин да га спрече. Колико год је крив неко што врши насиље, криви су и они који посматрају и не чине ништа да избегне сукоб ширих размера. 

Ана Марија Живановић из Пожаревачке  гимназије, прошла је обуку прошле године и поново дошла ове са жељом да унапреди знање. 

- Мислим да је јако корисно зато што усавршавамо вештине за пут решавања конфликата разговором и да ништа добро не може да проистекне из насиља, због чега мислим да је разговор најбољи пут да се сукоб реши. Код нас је готово свакод дана нека врста насиља присутна на било ком месту; у школи, породици, дому. То је данас већи проблем него некада, али не треба бежати од њега, морамо да нађемо решење – каже Ана Марија и тврди да медијација подучава да се све може речима решавати без примене насиља и потврђује да је насиље упркос овој чињеници појава која поприма забрињавајуће размере.

-  Физичко насиље се виђа у нашој школи врло често, док је вербално и психичко присутно свакодневно. Вређање, омаловажавање, понижавање, оговарање – читав низ радњи које се могу подвести под појам насиља. 

За Милу Јоцић која се први пут среће са овом материјом  било је занимљиво и корисно слушати шта се постиже медијацијом и на који начин је могуће каналисати бес. 

- Мислим да је корисно да сви знају методе спречавања сукоба, применљиво је све што смо научили. Можда ћу моћи после едукације да приђем решавању проблема без страха од неуспеха.  Наћи ћу начин да их наведем да дођу до компромиса без употребе силе, или било ког насиља. Ако се насиље дешава у школи неко од ученика пријављује тиму случај, онда следи покушај решавања проблема и сагледавање целокупне ситуације са узроцима и последицама – анализира стање у својој средини  Мила и каже да оно што се догоди ван школе, остаје између сукобљених страна и завршава се углавном тучом и повредама.

Алекса Јефтић је ђак првак Гимназије у Великом Градишту. За њега су овакве обуке новина, али су интересантне и корисне. 

- Реално мислим да се сви срећемо са насиљем од кад знамо за себе. Виђамо то често скоро сваки дан. Сматрам да је ова обука корисна, зато што помаже деци да знају како да се снађу у одређеној ситуацији, подучава их како да реагују и како да се носе са тим проблемом. Ако видимо да је нека особа узнемирена, склони смо да помислико да је нека врста насиља у питању и неко болно искуство. Вербално насиље некада може више да заболи него физичко што зависи од тога да ли је особа физички чвршћа или не. Мишљења су подељена по питању пола насилника. Ја сматрам да је подједнако заступљено. Девојчице су насилније у вербалној комуникацији, дечаци чешће примењују силу и снагу. 

Милица Радосављевић из Пожаревачке гимназије сматрам да овакве едукације  могу да помогну у свакодневном животу приликом решавања конфликата без обзира на то да ли за сопствене потребе или у намери да се помогне неком другом.

- Насиља је све више. Сматрам да је присутније вербално у нашем окружењу и да није ништа мање болно у односу на физичко. Надам се да ћемо се оснажити и бити у ситуацији да утичемо на смањење свих облика насиља. Да спречимо насилно понашање, или бар да каналишемо негативне емоције и усмеримо их на разговор. Никада нисам доживела насиље, али сам била присутна и зачуђена на шта је све човек спреман зарад неког свог циља и личне добити. Насилни  манипулишу људима, носе своје маске због чега их је тешко разоткрити пре него што проблем ескалира. 

Андреи Токовоћ је тема интересантна и стовремено болна јер је и сама прошла кроз видове вршњачког насиља у првој години када је била крхка и неснађена довољно да се брани и избегне конфликт. 

- Било је вербално насиље које је оставило велики траг на мени зато што сма била јако млада и нисам знала да се понашам у тим ситуацијама. Нико ме није научио како да се одбраним. Била је већа група ученика против мене. Када је све прошло некима сам опростила, неке игноришем и данас. У контакту смо у пролазу. Постојао је велики страх, повукла сам се из свађе, нисам знала како да нађем други излаз. Могла сам само да окривим саму себе за то што ми се догађа. Сада сам јача и не погађају ме такви испаду других – тврди Андреа оснажена и обучена да помаже другима. 

Душан Марјановић из Деспотовца  истиче да је на обуци научио како да помогне и посредује у конфликту. Позива се на мудрост и искуство старијих и потврђује да је блага реч делотворнија од свађе и да је најбоље све у корену сасећи него лечити узнапредовалу болест.  

- Стално смо изложени неком насиљу, како физичком тако и вербалном. Све то сагледавамо путем медија, интернета и филмова. Чак су и игрице пуне насиља. Видимо на много примера насилан приступ према вршњацима, што наравно није добро. Едуковани смо у довољној мери о вршњачкој медијацији која има за циљ ублажавање и смиривање тензија зараћених страна. Наша обавеза је да реагујемо, али да будемо неутрални у свему томе, да спречимо да не дође до неког озбиљног конфликта. Програм је значајан због приступа који нас усмерава на пут мирног решења сукоба.  Сви смо ми људи, ма колико имали проблема и какве ставове заступали, морамо да се понесемо одговорно и храбро када је то потребно у животу и да тежимо томе да влада равноправност и толеранција међу нама – рекао је Душан спреман да у својој школи започне низ активности у оквиру даље реализације пројекта „Кул је да знаш!“ на којима ће се и остали средњошколци Деспотовца упознати са принципима ненасилног решавања конфликата. 

Огњен Николић из Кучева је указао на значај сузбијања насиља међу вршњацим да не би дошло до последица које у последње време попримају све драстичније облике. Уз примедбу да се међу вршњацима најчешће говори о физичком и вербалном насиљу, навео је потребу да се пажња усмери и на сексуално злоставање које у највећој мери трпе малолетне особе немоћне да се супротставе насилнику. Сексуално насиље присутно је и међу средњошколцима у ситуацијама када неко од партнера злоупотреби поверење друге особе снимањем експлицитних сцена које објављује на друштвеним мрежама или њима врши уцену да би остварио корист.

- Са моје тачке гледишта требало би  да се дубоко замислимо над овом појавом, потражимо заштиту од институција и извршимо притисак на јавно мњење да законодавна тела уведу строжије казне за овакве преступе. Медијација је релативно нов појам за моје вршњаке. Схватили смо шта пружа и шта је наша обавеза, а због учесталих преступа у школама и насилног понашања дечака и девојчица, требало би свако дете да буде упознато на овај начин шта медијација значи и како може да се примењује – пренео је своја запажања Огњен.

Његов друг, Вук Вукојевић, један је од ретких едукатора ове групе који се директно сусрео са насиљем што је било пресудно да буде део тима своје школе. 

- Био сам директни учесник и сматрам да би све било другачије да сам знао ово што сам на едукацији научио. Било је неколико ситуација када нисам сам себе могао да контролишем, направио сам нека дела која нису била коректна ни за моје године ни за људе у околини. Једног данас сам добро размислио о свему што радим и што ми се догађа и запитао се како могу да спречим себе и друге да се то не дешава – рекао је овом приликом и открио да се насиље догодило због љубоморе која је изазвала бурне реакције и довела до физичког обрачуна са другом.

- Нисмо премлади да решавамо проблеме у драматичном периоду одрастања. Ово је преломни животни период када се у потпуности могу сагледати последице чињења неког дела или недела. Требало би да се почне са едукацијом младих још раније, међу основцима, да би се подигла свест о томе чему води насиље, колико дуго остају печати и трауме, ког интензитета је патња и какве последице има по психу жртве која и сама у једном тренутку може да постане насилник. Ако их на време подучимо свему томе, деца ће сутра бити бољи људи. На тај начин спречавамо да се дешавају овако злокобне ствари о којима безмало читамо и слушамо сваки дан – порука је овог младог човека који оснажен на едукацији има потребу да промишља дубоко и да се одважи да решава проблеме шире друштвене заједнице.