Решавање конфликата мирним путем!

недеља 15. септембар 2019.

Живкица Ђорђевић, педагог из Пожаревачке гимназије, у оквиру пројекта „Кул је да знаш! Вршњачком медијацијом против насиља“ који реализује УГ „Свет речи“ уз подршку Министарства омладине и спорта, водила је тренинг за вршњачке едукаторе и наставнике супервизоре вршњачке медијације. Искуство са обуке вишеструко је корисно за будуће медијаторе у средњим школама чији је задатак да са својим супервизорима буду посредници у покушају мирног решавања сукоба међу вршњацима. На тренингу су стекли неопходна знања и вештине да би њихова улога миритеља била озбиљно схваћена међу вршњацима. 

-  Деца се обучавају вештинама да могу да управљају конфликтима и да конфликте решавају мирним путем. Основна идеја је да се школа оснажи и постане институција, установа,  у којој влада педагогија мира, где људи на миран начин решавају проблеме конфликта који се јављају. Полазио се од става да је људски живот, посебно у периоду адолесценције, препун стреса, што значи да ми од раног јутра до вечери имамо неку врсту конфликата; било сами са собом или са другим особама, са појединцима и групама. Стално само у неким сукобима, размишљамо који су наши интереси, а који интереси друге стране и на тај начин покушавамо да динамично идемо кроз живот. Кад се ти конфликти оснаже и ојачају спречавају нас да можемо даље да радимо, мислимо и функционишемо, а са друге стране пак, могу да буду извор врло опасних ситуација – рекла је коментаришући значај пројекта Живкица Ђорђевић и нагласила да када конфликт есклаира долази до великог сукоба појединаца где се обострано троши велика енергија, при чему може да дође до физичких повреда, психичког малтретирања и низа проблема који успоравају квалитетан рад особе. 

Овакво стање доведи до ситуација када живот може да буде угрожен, а потенцијалне жртве се могу избећи правилним расуђивањем и смиривањем стања што је било тема радионица на којима су се техникама савладавања беса и превазилажења конфликтних ситуација подучавали истовремено ђаци и њихови професори.

Медијација се често меша са медитацијом – истакла је тренер обуке и појаснила због чега је било неопходно да на самом почетку полазиници радионица разлуче значење појма  медијације.

- Медијација, значи посредовање, бити између, као некакав медиј који преноси неке садржаје, и то је прво што науче, потом се полако оснажују да буду активни у том послу медијације. Позитивно су реаговали и професори и ученици зато што су то вештине које су човеку непоходне за цео живот. Ради се о животној вештини потребној да би се унапредио живот у свом окружењу, својој породици и уопште у средини у којој живимо. То је на известан начин нека алатка, вештина коју примиш, која ти је заувек потребна, тако да људи осећају да им је то значајно. С тим што је то нешто што тражи једну велику аналитику пролажења кроз себе и стога стално мора да се доучава. Никад ниси научен до краја. Стално тражи да се преиспитујеш, анализираш, промишљаш. Није један на један, немате једнозначне одговоре јер је сваки конфликт прича за себе  и свако решавање конфликта је један процес који је специфичан – тумачи са свих аспеката појам медијације педагог са великим искуством и дугогодишњим радом са средњошколцима које је подучавала сличним вештинама, истовремено од њих учила како да им буде ближа да би резултати рада са њима били плодотворнији. 

- На обуци смо  прорађивали радионице беса, где се почиње од тога шта изазива бес код нас и како се развија, до проналажења начина и стратегије како се смирује. Наводили смо моделе понашања и реаговања  у таквој ситуацији. То значи бавити се осећањима у временском периоду од два - три сата, што није уобичајено за нас, тако да је из тих разлога вероватно људима било интересантно да чују баш тај део излагања. Бавили смо се посебно питањима асертивне комуникације  која даје одговоре како да реагујеш у приликама када дође до неспоразума и сукоба и како да премостиш јаз између себе и особе са којом си у сукобу. Ми најчешће у таквим приликама престајемо да комуницирамо, љути смо једни на друге, заћутимо и не желеимо да комуницирамо даље. С разлогом се једног тренутка постави питање како ћу даље – каже педагог и навади чињеницу да смо најчешће у сукобу са особама које су нам драге и важне у животу. 

- Биоло да су то наши родитељи, деца, пријатељи, браћа, сестре, школски другови или професори, генерално, желимо да живимо у миру и складу са другим људима. Све једно је ко је с друге стране, нико ни природно не жели да буде у конфликту. Жели да буде у миру и размишља како ће то да уради. Ми смо на овој обуци учили како да направимо тај мост, прелаз ка особи са којом смо у сукобу и како се у таквим ситуацијама поставити. 

Да је бес увек резултат неке наше повреде коју смо доживели или видели, да нам је нешто  повређено или нас је нешто дотакло нечим што је неко учинио, што смо ми проценили као повреду за нас саме, истакла је Живкица Ђорђевић овом приликом и предочила начине савладавања нежељене емоције са којом се можемо изборити.  

- Ми то вреднујемо као нешто што вређа нашу личност и што нас на неки начин угрожава. Тај бес лагано у нама нараста и достиже одређену кулминацију када би свако од нас требало да преиспита шта му помаже да свој бес смири. Најчешће људима у таквом стању помаже шетња, спавање, некоме плач или разговор са пријатељима. Изузетно је важно да се у таковој прилици удаљи од особе која је изазвала бес и места које је узроковало поплаву емоција и негде се сматра да код већине људи читав процес траје пола сата.  Након тог периода почиње лагано да се смирује. У колико је окружење такво да не распирује бес даље, кад не сугерише начин понашања, не утиче на наше одлуке и не подстиче негативне реакције, природно се смирујемо за једно пола сата и прелази у фазу доношења такозваних рационалних одлука, када разумемо шта треба да урадимо. Све док смо у бесу, наша свест је сужена, а наше одлуке непродуктивне. Иду од вређања других, преко вређања себе, до уништавања себе и уништавања других - каже тренер обуке и закључује да је велика катастрофа ако се бес подиже и распирује.

Комуникација која је направљена за време обуке, атмосфера која је владала током тродневне едукације и фини однос организатора и људи из окружења према учесницима у пројекту чинили су, по речима Живкице Ђорђевић, да тренинг буде успешан и добро реализован.  Време је допунило комплетно позитиван утисак, а извођење неких активности ван сале за рад у хотелу ВИР допринело је да се концепт у потпуности поклопи са планом и све добро одради до краја. 

Схватили су током предавања и усвојили као правило понашања едукатори и ментори  да особа у медијиацији мора да буде потпуно неутрална и да се не ставља на страну ни једне ни друге особе које су у сукобу. Са друге стране оснажени су да раде превентивно и интервентно у својим одељењским заједницама и срединама у којима се налазе. 

- Обучавају се кад виде особре које се свађају, расправљају, говоре повишеним тоном и емитују узнемиреност, да им приђу, да их питају шта се дешава, јер је то тренутак када конфликт може лагано да се смирује. Требало би да се представе да су медијатори, понуде помоћ, да их наведу на могућност да конфликт реше мирним путем. Сваки човек који је у сукобу иначе тежи да смири ситуацију. Научили су да је најбоље све решавати у првој фази, ако се дозволи да конфликт ескалира, потрошиће много снаге сви учесници у сукобу, последице ће бити огромне, што је најлакше уочити на ратовима када се троше велики ресурсе свих страна у сукобу. Чак и они који су много јаки, да не говоримо о онима који су знатно слабији, страдају и подносе жртве. Једног тренутка после велике исцрпљености стање се смирује, а кад се стиша бура гради се из почетка на рушевинама. То су разлози да се практично не дозволе да се конфликт развија. Медијатори имају задатак да сузбију сукоб, направе атмосферу у којој ће почети да се разговара о проблему или макар да се са стране у конфликту удаље да не би падале још теже речи, ударци и повреде – рекла је у прилог медијацији и примени стеченог знања Живкица Ђорђевић.

Када се ради о родитељима за њих би било најбоље да са својом децом причају шта су учили  на оваквим семинарима и да се окрену њима с обзиром на чињеницу да се ради о адолесцентима, средњошколцима који могу да буду њихови едукатори, поручила је педагог и навела могућност да деца долазе из породица у којима трпе насиље и одрастају прихватајући моделе понашања од својих најближих сродника.

- Може бити да су деца дошла из неке породице у којој су навикли да су родитељи агресивни приликом решавања проблема и да су сами конфликтни због тога, а од своје деце могу да чују шта би било пожељно да ураде. Човек у годинама да би нешто мењао мора да буде јако мотивисан за промене. Много је теже радити сличне едукације са одраслима зато што нисмо друштво које је стигло до нивоа који може појединца да стави у позицију да процени да је његов интерес да нешто научи. Код нас то још увек не функционише по том принципу, али млади и  деца још могу да науче и мислим да, ако можемо да чујемо нашу децу која се образују и у школи учествују у оваквим програмима, можемо да унапредимо породичне односе. Стога бих послала поруку родитељима да причају са својом децом, да их саслушају и можда од њих нешто ново науче корисно за живот и бољу комуникацију са другима. 

Људска агресивност није истовремено насиље, сама реч нема негативну конотацију, значи кретати се напред, што је изворно значење овог појма, наглашава Живкица Ђорђевић и инсистира на разумевању појма који карактерише деструктивну агресивност као нешто опасно. 

- Бити агресиван није нешта лоше ако се изворно посматра. То је особа која живи продуктивним животом, има идеја, креће се напред. У самој људској природи је да је динамична, да је у контакту са другим људима, у интеракцији са спољним светом где је сукоб интереса присутан. Да ти конфликти не би прерасли у насиље,  да не наступе нежељене последице контрола и самоконтрола су појаве које каналишу такве односе у пожељном смеру. Верујем да овакви програми и пројекти на којима радимо не могу генерално да измене свет, али свакако уносе неку нову климу у друштво и нуде могућа решења за превазилажење конфликата и сузбијање негативних последица – закључила је разговор на тему значаја медијације и ангажовања „Света речи“ у борби против вршњачког насиља које ескалира и поприма забрињавајуће размере и последице над којима би морало да се запита друштво у ком правцу се креће свет и догађаји око нас. 

-  Ми смо просто гурнути у насиље. Живот свих људи је у неком конфликту. Стално нам се нешто нежељено дешава, није нам нешто дозвољено, нешто нам се покварило, неко нас у нечему спречава. Стално нешто изазива наше фрустрације. Како реаговати и опстати се учи кроз толеранцију на фрустрације. Један леп експеримент са децом, има га на ју тјубу, са менч мелом, је пример како се ради. Мали клинци од око три године имају постављен услов да могу да поједу колач одмах или два уколико могу да се суздрже десетак минута. Милина је гледати како они узимају колач, миришу га, гледају, па га враћају и опет узимају. Ту је суштина учења како да одложите своју тренутну реакцију. Деца се учи стрпљењу, а кроз стрпљење напредује. Родитељи често греше тиме што инсистирају на томе да се реагује одмах – саветује искусни педагог на основу примера како васпитавати децу и учити их стрпљењу и толеранцији. 

А када се ради о разлици у понашању између дечака и девојчица, Живкица Ђорђевић каже да су девојчице данас врло агресивне и да њихове групе некада могу да буду јаче него код дечака. Мушкарци се мање хомогенизују и мање захтевају да се буде покоран, иако имају и они такав систем функционисања у групама, али у мањеој мери. Оно што би било неопходно променити у васпитавању деце односи се између осталог на навике које се стичу у најранијем детињству, а долазе из породице. 

- Мислим да дете треба оснажити да потражи помоћ, да побегне из конфликтних ситуација. Требало би их научити да вриште кад се појави насилник. У западним културама се то учи, код нас још не у тој мери да се постави као правило понашања у кризној ситуацији. Треба децу  оспособити да се бране.