Иво Андрић из њиховог угла

Омладински волонтерски пројекат „Из мог угла – млади Велике Плане активни у културном животу заједнице“ реализовали су крајем школске године Неформална група „Гимназијалац“ и Секција за књижевност и језик „Свет речи“ уз подршку Ресурс центра „Омладина ЈАЗАСА-а Пожаревац“ у оквиру пројекта „Млади су закон – Браничевски и Подунавски округ“ који финансира Министарство омладине и спорта Републике Србије. Представа је изведена пред бројном публиком у просторијама Библиотеке „Радоје Домановић“.

Сјајна екипа младих и талентованих ученика професорке Јелене Златкове показала је још једном да се, не без разлога, љубав према књижевности и читању вишеструко враћа. У прелепом амбијенту преуређене библиотеке „Радоје Домановић“ млади су публици навикнутој на сличне перформансе у режији и извођењу ђака ове школе, представили сликом, речима и глумом, потпомогнути музиком и филмом, најзначајније тренутке живота и стваралаштва јединог нашег нобеловца.

12333Било је оправдано очекивање да се на својеврсном часу књижевности, уз већ познате биографске податке и значајне тренутке из Андрићевог живота, сазна нешто ново, недовољно познато широј јавности, што ће допринети да се сличним поводом окупе посматрачи око књижевног опуса нове личности која је задужила својим пером и делом човечанство.

Стога, није неоправдано подсетити се и у овом извештају да је мађионичар речи, академик, ерудита и хуманиста, конзуларни чиновник и дипломата, симпатизер „Младе Босне“, политички дисидент са једногодишњим затворским стажом, најомиљенији и најчешће цитиран писац на просторима бивше Југославије. Његове мисли као „знакови поред пута“ истргнуте из есеја, приповедака, романа па и цртица, свака за себе могу се тумачити као искази мудраца у којима је сажета суштина филозофије живота.

У биографији стоји да је писао трезвено и чистим језиком због чега је Одбор за доделу Нобелове награде посебно скренуо пажњу на те вредности и „епску снагу“ речи које управљају његовим делом, поготову романом „На Дрини ћуприја“. Многима несхватљиво, другима потпуно очекивано, Нобелову новчану награду од милион долара поклонио је за развој библиотекараства.

Нasdhasdhasjdа ове и остале вредности вечног и увек присутног Андрића подсетили су учесници перформанса цитатима његових дела, библиографским подацима, филмом са популарним ликовима његових романа и приповедака. Са богатим опусом великог писца  борили су се и успешно изборили: Марија Бановић, Ема Тодоровић, Софија Павловић, Магдалена Ђорђевић, Александар Живојиновић, Јован Милосављевић, Ђорђе Јовановић, Филип Рајић, Лука Шарковић и Милован Павловић. Бивши ђаци, дали су свој допринос сугестијама и саветима, Стефан Сих конкретним радом на снимању видео материјала, дизајнирању постера и флајера, синхронизацији слике и тона током извођења представе. Знаћајну подршку гимназијалци су добили од запослених у Библиотеци „Радоје Домановић“ који су уз обезбеђивање оптималних услова за наступ, допринос дали ангажовањем у реализацији вечерњег програма.

Било је романтично на тренутак се вратити у ђачке клупе, листати Андрићево штиво, пребирати по сећањима шта се догодило са Авдагином Фатом, Ћорканом, Јеленом, женом које нема.

„Понекад чујем посве нејасан разговор, као да пита некога за мој стан. Понекад видим само како поред мога прозора мине њена сенка, витка, нечујна, и опет не окрећем главе нити дижем погледа, толико сам сигуран да је то она и да ће сада ући. Само неописиво и неизрециво уживам у том делићу секунде.

Наравно да после никад не уђе нити је угледају моје очи које је никад нису виделе. Али, ја сам већ навикао да је и не очекујем и да сав утонем у сласт коју даје бескрајни тренутак њеног јављања. А то што се не појављује, што не постоји, то сам прежалио и преболео као болест која се болује само једном у животу... „ Тек реда ради, да напоменемо ово су делови приповетке о жени за којом се жуди и о којој се машта „Јелени, жени које нема“.

А да бисмо потврдили да му је свака реч на месту, реченица обраћање старозаветних мудраца, мисао која може стајати сама за себе, као сентенција, пословица, мудра изрека ... сведоче следеће реченице готово насумице истргнуте из неких прича, романа, есеја, или пак путописа...

 „Ток догађаја у животу не зависи од нас, никако или врло мало, али начин на који ћемо догађаје поднијети зависи у доброј мјери од нас самих, дакле на то треба трошити снагу и обраћати пажњу.“ „Успјех је оно што човјеку врат ломи.“ „Сви смо ми мртви, само се редом сахрањујемо.“ „Није страшно што се стари, слаби и умире, него што за нама долазе и надиру нови, млађи и друкчији. У ствари у томе и јесте смрт. Нико нас не вуче ка гробу, него нас с леђа гурају.“ „Шта вреди имати много и бити нешто, кад човек не може да се ослободи страха од сиротиње, ни нискости у мислима, ни грубости у речима, ни несигурности у поступцима, кад горка и неумитна а невидљива беда прати човека у стопу, а тај лепши, бољи и мирнији живот измиче се као варљиво привиђење.“ „Доброта је у овом свету голо сироче.“ „Није највећа будала онај који не умије да чита, него онај који мисли да је све оно што прочита истина.“ „Страст за истином је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе.“ „Толико је било ствари у животу којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“ „Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа.“ „Људи никад неће престати да траже и желе више и боље од оног што им судбина даје.“ „Тако је људски живот удешен да уз сваки грам добра иду два грама зла, да на овој земљи не може бити доброте без мржње ни величине без зависти, као што нема ни најмањег предмета без сенке.“ „Од страха су људи зли, подли и сурови, али од страха могу бити и дарежљиви, па чак и добри.“ „Сви ми умиремо само једном, а велики људи по два пута: једном кад их нестане са земље, а други пут кад пропадне њихова задужбина.“ „Смрт брише само нестварне величине, а истинске учвршћује и уздиже. “ „Све су Дрине овог света криве; никада се оне неће моћи потпуно исправити, али и никад не смемо престати да их исправљамо.“

asddd

Подсетили су марљиви ђаци, заљубљеници у књижевност и дело Иве Андрића, на тренутак који је сврстао српску књижевност у светску елиту. „За епску снагу којом је обликовао мотиве и судбине из историје своје земље”, 10. децембра 1961. године Иво Андрић је добио Нобелову награду за књижевност. У најужем избору су, поред нашег књижевника, били и енглески писци Лоренс Дарел и Грем Грин, Американац Џон Штајнбек и Италијан Алберто Моравија.

Одлуку о избору лауреата Нобелове награде из области књижевности Иво Андрић је примио телефоном у свом стану у Београду на данашњем Андрићевом венцу.

Окупило се, кажу очевици, много новинара, критичара и поштоваоца књижевника, а Андрић, скроман какав је био, није много говорио.

IA– Нобелову награду сматрам као изузетно признање за целокупну књижевност моје земље – једноставно је рекао.

Говор српског књижевника остао је упамћен за сва времена и касније објављен у оквиру Андрићевих Сабраних дела под насловом “О причи и причању”.

Изузимајуће делове о Шехерзади и мостовима, као опште познати садржај из обраћања нобеловца званицама на додели, пажњу усмеравамо на делове Андрићевог говора који указују на величину његовог духа и лепоту речи којима изражава поштовање земљи и свом народу који се вековима бори да надоканди оно што јој је тешка прошлост ускратила:

“У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.

Моја домовина је заиста “мала земља међу световима”, како је рекао један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог…

Допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.”

-  Млади окупљени у „Свету речи“ показују да великим писцима не треба да се враћамо само у години обележавања великих јубилеја. О томе сведочи чињеница да је од 1999. године до данас ова секција организовала више од 40 књижевних вечери, перформанса инспирисаних животима и делом значајних писаца међу којима су: један Јован Дучић, Марина Цветајева, Милош Црњански, Оскар Вајлд, Данило Киш, Исидора Секулић, Џорџ Орвел, Бора Станковић – каже ауторка бројних пројеката и активности усмерених ка подизању свести о правим вредностима и значају безвремених писаца, професокра књижевности, Јелена Златкова, и упућује похвале и речи захвалности актерима најновијег перформанса.

Jzlatkova

- Наши гимназијалаци су годинама откад постоји секција припремали ауторске текстове који су настајали подстакнути истраживачким читањем дела, експериментисали у форми и покушавали да младе, и не само њих врате књигама и читању у време када смо са свих страна били бомбардовани другим садржајима. Читање треба да постане животна потреба и навика, а да млади могу да буду носиоци промена у свом окружењу сведочи ова група средњошколаца који у време распуста долазе на пробе на којима на креативан начин проводе своје време развијајући соје потенцијале. Кроз покушај новог приступа настави књижевности, чији је циљ развијање љубави према књигама и читању, враћамо се великим писцима који нас у својим делима уче истинским животним вредностима – рекла је по завршетку књижевне вечери професорка Јелена Златкова, изражавајући понос што ради са овако талентованим, вредним и одговорним ученицима.