Позориште на селу

субота 17. август 2019.

Млади београдски уметници окупљени око групе Hop. La  od 22. јула до  17. августа организовали су у Марковцу испод великог, разгранатог дуда, у дворишту домаћинства Наде Бабић, „Позориште на селу“.  На свакодневно дружење - игру и забаву, долазило је педесетак малишана предшколског и школског узраста из Марковца и околних места. У продукцији уметничке групе Hop.La пројекат „Позориште на селу“ реализован је уз подршку Женског фонда Реконструкција, Министарства културе и информисања Републике Србије, Верославе Петровић и Војиславе Николић.

Са децом су радили редитељка Анђелка Николић и глумци Анита Стојадиновић, Никола Миливојевић и Ђорђе Живадиновић Гргур, у свету уметности познати по запаженим и награђиваним представама или улогама у домаћим серијама и филмовима. Сви су одрасли у овим крајевима; Анита у Марковцу, Ђорђе и Анђелка у Великој Плани, док је Никола стасавао у глумца на сцени крагујевачког позоришта. Везује их много тога заједничког, најјаче љубав према позоришту и жеља да деци и омладини на непосредан начин, кроз игру, вежбе и забаву предоче чари позоришне сцене. За почетак на отвореном, испод коша и дуда сеоског домаћинства крај Цариградског друма, на регионалном путу који повезује Велику Плану са Шумадијом. Отуда на овом месту, током лета, весели смех деце из целе Србије, малишана из иностранства који распуст проводе код својих рођака, деце из Марковца којима је ово лето за памћење зато што им се овакве и сличне ствари дешавају ретко у животу ограниченом малим бројем догађаја у незанимљивом сеоском окружењу.

dddd

- Главни циљ овог пројекта није да ствара младе глумце, није чак ни да ствара малу позоришну публику. Не верујем у ту тезу да је циљ рада са младима да се створи нова позоришна публика. Не постоје млади због позоришта него постоји позориште због људи па и због младих људи. Волим да ове радионице називам развојним радионицама, на њима смо се некако бавили потребама детета данас, које мислим да је негде доста скучено, негде обогаћено, а негде и ускраћено могућностима које доносе модерне техонологије – рекла је по окончању посла редитељка и аутор пројекта Анђелка Николић.

aaaaa

Сцена испод дуда у Марковцу простире се великом површином задњег дела дворишта редитељкине баке и представља идеалан простор за позоришне летње игре. Место је равно и травнато, са цвећем и дрвећем, ограђено тарабом, ушушкано и романтично. Простор, међутим, није био ограничен овом сценом. Полазницима је било доступно целокупно газдинство, са припадајућим помоћним просторијама, оборима, стајама и времешним кошем испод кога је била организована сцена за представе намењене одраслој публици. Постојећи амбијентални реквизити обогаћени разноликим рукотворинама полазника и организатора радионица били су подстицајни да се учесници размахну по дворишту на крилима маште и импровизују до миле воље. Деца су уживала и креативно трошила дане распуста.

У „Позоришту на селу“ најредовнији су били: Анастазија, Аника, Анђелина, Ања, Богдан, Вељко, Викторија, Даница, Давид, Душан, Драгић, Ђорђе, две Елене, Ена, Звездана, Ива, Искра, три Јелене, Јован, Јована, Катарина, две Кристине, Лена, Матија, Матеја, две Марије, Миа, Милан, Милица, Милош, Мина, Михајло, Младен, Неда, Невена, Петра, Реља, Таша, Теодор, Уна и Урош. На завршници пројекта показали су многољудној публици, мамама и татама, широј родбини, знатижељним мештанима, шта су научили, колико су се ослободили за јавни наступ, ко су и шта воле. Представили су своје омиљене предмете, направили мале групне представе откривајући по неку тајну, многобројне таленте и склоности са којима корачају кроз детињство.

eee

Цртежима у галерији испод коша су показали како се осећају, израдом лутака да су вешти, а говорним вежбама да могу све што пожеле.

- На завршници смо имали отворену радионицу и пред публиком одиграли неке сцене које су деца сама осмислила. Трудили смо се од почетка до краја да не доносимо готове приче, не дефинишемо неке ликове у које деца треба да уђу. Хтели смо да се позабавимо тиме шта њих занима, како живе и како се осећају. Да откријемо шта је то што заокупља њихову пажњу, сазнамо шта воле, а шта не воле. Да им пружимо прилику да упознају позориште са разних аспеката – коментарисала је учињено редитељка Анђелка Николић и закључила да је дружење са децом било вишеструко корисно за све учеснике радионица.

- Доста смо се бавили нечим што је пројектовање, цртање лутака и сценографија, затим израда реквизита и постављања сценографије, прилажења нечему што је књига као предмет, као извор нечега, што је можда позориште. Деца можда нису толико блиска једна с другима и нема те спонтане игре као што ми волимо да мислимо да је некад било. Окупили смо једну велику групу деце у Марковцу у намери да се током лета играмо позоришта. Мене је врло обрадовало што се толико деце јавило, што редовно долазе обзиром на то да је летњи распуст – каже покретач пројекта и закључује да је постављени циљ у потпуности реализован.

- Овде смо се накако учили томе шта је група, како се ради у групи, како се поштују други, како се заједно ствара. То су  тако тешки задаци чак и за одрасле. И у позоришту, чак и са одраслим глумцима је тешко доћи до неког доброг заједничког рада где чујеш другога, али имаш могућност да некако искажеш своје мишљење и осећању даш значај. То су неки циљеви за које мислим да су у великој мери остварени. За нас је било значајно да упознамо ову децу и њихове потребе и то како на најбољи начин можемо да их анимирамо, шта је просто њима најзанимљивије тако да се негде надамо да ћемо моћи да наставимо убудуће да радимо са децом из Марковца.

Мало су се чудили људи у селу, нашалила се Анђелка, затечена коментарима мештана како то да их деца слушају иако нису викали на њих. Присетила се почетних страхова због разлике у годинама међу полазницима и са олакшањем закључила да је све протекло у најбољем реду.

-  Разлика од седам година је узраст који смо покрили и обзиром на то да је група велика, нисам била сигурна да ћемо успети да остваримо тај заједнички рад са петогодишњацима и тинејџерима. Они су баш лепо реаговали на правила понашања која су сами поставили. Највише ми се допало управо то што се направио неки систем да је то сад  неко двориште у коме они проводе заједничко време, није школа, просто окупљање њих и нас у летњим поподневима, тако да је то било романтично, у правом смислу те речи, као кад су уметници бежали у природу .

iiiii

И Анита Стојадиновић, глумица родом из Марковца, истиче да је пројекат „Позориште на селу“ имао је за циљ да за месец дана деца из села и околине могу да прођу кроз неке процесе радионица преко којих се приближавају позоришту.

 - Намера нам је била да се полазници радионица упознају са неким елементарним стварима позоришта за децу, луткарског позоришта и позоришта уопше, али да уз то сами направе неке сцене, осмисле своје лутке, неке мале представе и да науче основне елементе свега тога. Учествовало је 46 деце, неки су због летњих одмора били краће. Деца су углавном из Марковца, али су долазила из Велике Плане, Крагујевца, Београда, нека деца из иностранства. Било их је баш пуно – сабира утиске Анита и каже да су малишани са којима су радили маштовити и забавни.

- Доста су слободни у овоме. Дешава се да се нека вежба направи у току самог наступа. Оно што је важно да напоменем је да су они све сами осмишљавали. Ми им дамо задатак, они направе сцену од тога. Ретко смо интервенисали и оно што је најважније у свему томе, нашта смо посебно поносни, они су успели да прикажу своју машту и да се некако споје у једну већу целину – рекла је овом приликом млада глумица и поносно закључила да су деца путем ових радионица оспособљена да пажљивије гледају представе и да су открили на практичан начин шта позориште пружа.

 - Знају да може на различите начине да се пренесе емоција, како се учествује у припремању представе, како се глуми, гледају представе, постаје публика. Битно је да знају да постоји и ова опција јер у мањим срединама то није тако много заступљено, а кад већ имамо прилику да пробудимо њихову свест о томе, добродошло је да са њима радимо на новај начин.  Мени је све ово изузетно значајно. Ја сам из Марковца и знам како је то кад просто немаш где да одеш. Е зато је важно да ова деца имају где да се окупљају – закључила је пуна утисака Анита Стојадиновић и наговестила нове пројекте о којима размишљају у групи Hop. La.

- То тек разматрамо, не бих да откривам сада. Рано је.

„БОГ ДА ПРОСТИ“

На Сцени испод коша у програму за одрасле једно вече је било посвећено поезији, друго вече припало је правом позоришту.  На даскама иоспод коша прекривеним ћилимима и ручно тканим завесама гостовала је Анита Стојадиновић! « Бог да прости” је монодрама настала по мотивима романа „Петријин венац“, Драгослава Михаиловића, уједно и Анитин мастер рад на Факултету драмских уметности у Београду. Ово је прича о једној жени из рударског насеља у Србији, која говори о недаћама које су је снашле у животу и како је она наставила да живи, сама, удаљена од цивилизације, без потомака. Представа је била намењена публици старијој од 12 година и реализована је у оквиру пројекта „Позориште на селу“, у продукцији Хоп.Ла групе. Ово је била прилика да мештани први пут уживо виде девојку која је одрасла у њиховом окружењу. Срећни и затечени позоришном чаролијом која им је даривана у комшијском дворишту  били су задивљени Анитиним умећем и талентом, поносни што је њихова и што је остварила своје снове.

БИОГРАФИЈА РЕДИТЕЉКЕ

qqq Анђелка Николић (1977) дипломирала је на Катедри за позоришну и радио режију Факултета драмских уметности и на Катедри за француски језик Филолошког факултета у Београду.
Режирала је тридесетак представа у позориштима Србије и Словеније, за децу и одрасле, у институционалном оквиру и на независној сцени, и десетак радио драма. Учествовала је на свим важнијим позоришним фестивалима у земљи и региону. 
Њене режије награђене су на Стеријином позорју (Радници умиру певајући),  Фестивалу професионалних позоришта Србије (Негри), Звездаришту и Фестивалу независних продукција (Епске игрице: Зидање Скадра), Вршачкој позоришној јесени (Вучјак). Добитница је Годишње награде Малог позоришта „Душко Радовић“ (Дечак који каже да/дечак који каже не) и  награде Пикиног фестивала у Велењу (Пипи Дуга Чарапа). За представу Шарлота добила је Награду за уметничку храброст на фестивалу ПатосОффирање у Смедереву. Представљала је Словенију на фестивалу „Најбоље са истока“ у Бечу (Ниси заборавила, само се не сећаш више). Преводи са француског и енглеског језика. Чланица је извршног одбора Assitej Центра Србије. Учествовала је у оснивању уметничке групе Hop.lа!, у оквиру које реализује уметничке, истраживачке и активистичке пројекте. Покренула је ONTD(Organisation of Nice Theater Directors) интернационалну и интерконтиненталну организацију позоришних редитеља.