недеља 31. март 2019.
Говоримо ли, можда, неоправдано много о посту? Извлачимо ли га из црквеног живота, атомизујући га и заокружујући га, говорећи о њему као о реалности која је можда сама себи довољна и сама себи сврха? Била би то највећа грешка, потпуни промашај нашег приступа посту, јер нас Црква не учи тако и не учи томе - казао је протођакон доц. др Златко Матић на духовној трибини одржаној у великоплањанском парохијском дому, говорећи управо на тему подвига (поста) као пута ка литургијском јединству.
- Пост није себи циљ већ једно помоћно средство којим се долази до циља, а то је да једна индивидуа прерасте у личност, и да неки религиозни поглед прерасте у црквени поглед на свет, на живот, на Бога, на човека, на себе самог. Задатак је да се овај статус, који обично представљамо себи као да смо религиозне особе, верници по дефиницији, испита, преиспита. У том смислу, сваки подвиг, а пре свега пост, добра је прилика за преиспитивање свог сопственог црквеног статуса. Да се упитамо шта је са оним крштенским заветом, шта је са оним на шта смо се обавезали крштењем, или, касније, свесним уласком у Цркву и жељом да будемо делови тог светог Христовог тела које зовемо Црквом. Јесмо ли се одржали на површини, да ли тонемо, докле смо упали, и зато, с те тачке гледишта, можемо говорити о посту, или генерално, о подвигу - рекао је доцент на Православном богословском факултету Београдског универзитета.
Пост је саставни део свих религија. У свим религиозним или филозофским системима пост се предлаже припадницима тих система, индивидуама, да би олакшао неку везу, њихову, са богом или са божанствима, или да се аскезом, подвигом, одрицањем, учини човек већи, лепши и бољи.
- Занимљиво је да Јевреји нису имали развијену теорију о посту. Само Јеванђеље нам говори о томе да се наш Господ не придржава баш строго тих постова, чак је врло оштар према онима који се непрекидно позивају на пост и непрекидно величају пост, и назива их фарисејима који су се претворили у лицемере зато што су се превише држали те букве, слова, а не духа, односно онога што је пост требало да представља. Посебно данас је потребно све више и све чешће подвлачити тезу да је то тако у религијама, али да то не сме бити тако у хришћанству! Хришћанство није религија, јер све чежње религије да се успостави однос са Богом су осмишљене, узвишене, уздигнуте захваљујући томе што је Бог постао човек. Нема више никакве деобе, Син Божји је постао човек, један од нас. Дакле, хришћанство је више од било какве идеје религије. Хришћанство је Црква, а не религија! С друге стране, постоји прича да све религије се заснивају на много фактора: човек живи док живи, умре, бесмртна душа одлази у боље вртове, и, сад је једини задатак да се током живота на одређени морални начин припреми не би ли тад душа заузела бољу позицију у неким вишим световима, сферама. То није учење хришћанства, јер хришћани никада нису делили душу од тела, тело од душе, ми смо увек говорили о комплетној личности и надамо се животу и васкресењу комплетне људске личности, овакви какви смо, само наравно преображени - изнео је пред присутнима на духовној трибини у Великој Плани др Матић, и наставио:
- Због свега тога, данас имамо велику одговорност да се одрекнемо тога да Цркву претварамо у религију. Инсистирање на посту, подвигу по себи, ради себе, ради свог чишћења, ради своје душе, ради своје аскезе, ради свог уздизања, вуче религији, не Цркви, не заједници, него индивидуалном напору да ја будем лепши, бољи… Али, какве то везе има са Христом који је дошао да нас спасе од смрти, а не од тога што смо ружнији или лошији! Потребно је да на место религије поново ставимо веру. Свакодневно чудо, како каже грчки прота Михаил Кардамакис, “чудо вере свакодневне”. Не да тражимо чуда и чудеса. Тамо где је маловерје, тамо где нема вере, тамо тражимо чуда. Тамо где је вера чиста, јака и слободна, чуда нису потребна!
Осврнувши се на књигу “Православна духовност”, протођакон је навео да у штиву на неких 300 и нешто страница, поменути прота Кардамакис непрекидно позива на узрастање, на подвиг, на то да постанемо прави чланови Цркве, а тек две странице посвећује теми поста. И то зато што сматра да се пост као један облик подвига, али телесног, код свих нас већински православних народа свео пре свега на причу о храни - коју храну, кад и колико узимати - што је све споредно. Прво и основно питање је зашто постимо, који је циљ поста кад већ он није себи циљ, а онда треба разговарати о томе када, како, у којој заједници постити, и колико.
- Пост у коме се налазимо, који је мајка свих постова, најважнији, са којим се ништа друго не може мерити, Велики, Васкршњи пост, формирао се временом. У почетку је трајао 40 сати, сад смо дошли до 40 дана, плус седам дана Страсне ли Страдалне седмице. Господ Исус Христос је рекао да неће постити док је он са ученицима, и од тренутка кад њима Женик буде одузет до тренутка када га поново виде они ће постити, и зато је овај пост трајао од Великог Четвртка увече до јутарњих петлова Васкрса, Недеље Васкрсења. Тако су кренули апостоли, тако је кренула Црква. Временом, због различитих утицаја дужина се повећавала, број постова се повећавао, начин поста се мењао. Начин је релативан, променљив, ствар договора, али чињеница да треба постити - о њој се не дискутује! Ми постимо зато што је Женик, Господ Христос, одузет од нас. Кад нам се Он врати, нећемо постити. Кад нам дође Господ и укине смрт, у Царству Божјем поста неће бити. Као што је и познато, Господ Царство Божје увек упоређује са трпезом - теле угојено, свадба, предивни елементи радости и весеља, а пост указује на нешто друго: пост јако, чврсто, силно подсећа на то да Господ није са нама, тј. да смрт још увек влада. Човек се лако ушушка у неки живот који тече својим нормалним током па заборави да нешто недостаје. Онда дође пост, како среда и петак током целе године, тако и ови велики постови који се поклапају са четири годишња доба који нас подсећају не да нешто није у реду, него да ништа није у реду! Да смрт и даље влада и да је неопходно да се Господ што пре врати. Да се подсећамо да не смемо из главе избацити рано хришћански позив: “Дођи, Господе!”. Ми, што из социополитичких разлога, уклапања са државом, уклапања постова са светом, мало смо скрајнули тај позив, и зато, пост нас дубоко враћа у колосек непрекидног, жељног исчекивања да нам Господ што пре дође. Стање исчекивања је увек тужно, неизвесно, хоћемо ли га дочекати, када и како, и све то указује да пост има једну дубину, а читав подвиг има сегменте који указују на то како се пост претаче у друге врсте подвига.
Ми смо Црква, а не религија. Ми смо заједница која не чека смрт, никакав привремени суд, деобу душе и тела, никаква митарства, чистилишта.
- Ми смо жива зеједница, свесна да је наше стање исчекивање живота у изобиљу, вечнога живота који се никада више неће прекинути. Подсетник да наше пало, пролазно, смртно стање, у коме ћемо бити све док нам Господ не дође, све док се Месија не врати. Читаво наше богослужење на то указује, непрекидно нас подсећа на наше пало стање, и данашња недеља, трећа, Крстопоклона, кроз изношење Крста на неки начин нам указује на исту истину: Крст је наше мерило, све док нам Господ не дође, а истовремено и наша нада, па негде на половини поста износимо Крст и подсећамо се, јесте, тешко је, то је наша мука, али тај Крст, и тај Велики Петак указује на зору новог дана, на Васкрсење, и, настављамо - рекао је др Златко Матић.
У првим вековима, пост се формирао заједно са идејом о крштењу нових чланова.
- Катихуменат, односно процес припреме чланова за крштење подразумевао је и то да они који се спремају за крштење јесу спремни и да се одрекну нечега. За почетак мало хране, јер, како ће се човек пред "бању новог рођења" одрећи себе комплетног и свих својих егоистичких жеља, ако не може да се одрекне мало хране, четрдесетак дана. Међутим, када смо престали да имамо катихуменат, кад смо почели да се крштавамо као мали, као бебе, онда се појавио други сегмент: преиспитавање сопствених крштенских завета. Ту настаје питање шта је са оним човеком крштења, шта је са оним који је Христу обећао да се њему клања и да ће само њему служити. Ако смо довољно искрени, зар не примећујемо да се из дана у дан чешће клањамо различитим лажним идолима овога света и века. Рани хришћани су врло јасно знали, јасно веровали у то да је реч дата на крштењу једном за свагда дата. "Христу се клањам као Цару и Богу"! Зато, када су их изводили пред римске цареве да се њима поклоне као царевима и боговима, они су говорили: “Не могу то да радим зато што сам обећао Једноме коме ћу се клањати као Цару и Богу”, и мученички су страдали. Тај сегмент, да смо наследници ових хришћана, морамо чувати и непрекидно га преиспитивати, и у посту и у мрсу - нагласио је др Матић, додајући да су данас лакши периоди поста јер кроз богослужења и неке посебне молитве чешће се стављамо пред питање: Ко сам и где сам?
Међутим, како је указао еминентни предавач, овде постоји једна посебна опасност: Да се то преиспитивање не претвори у неко психолошко загледање у себе, у сопствено биће, у суђење себи самоме.
- То је друга крајност пред коју нас пост може ставити ако га схватимо у религијском а не у црквеном начину, јер Црква нас учи да је други мој судија, да је други, ближњи, брат, човек уз мене - мој судија, да нема интроспекције, загледања у себе, као шта раде Западни хришћани, почев од Августина до данашњих дана, нема загледања у савест, па онда неко мучење, размишљање… Други је моје огледало. Којим очима њега гледам, тим очима гледам Бога, али онда тим очима и Бог мене гледа. Други је мерило мога бића. А како то? Јер крштењем улазимо у једну заједницу, питамо ту заједницу хоће ли да нас прими и она кроз уста свештеника или епископа одговара: “Хоћу. Хоћемо да будеш део нашег тела”. То одмах показује и да је одговорност обострана, да ми улазимо у једну заједницу, у конкретан дијалог са конкретним личностима и чекамо одговор на питање јесмо ли и даље део те заједнице. То је преиспитивање свога стања у Цркви, свога места у Цркви. Љубав према другоме и љубав другога према мени чине и једног и другог становником Царства, односно Цркве. Лако се упадне у гордост испосништва, лако се дође до осећаја надмоћи над другим хришћанима. Зато никад не заборавимо најважнији статус поста: питање живота, живота и смрти. Како можемо да се свађамо кад знамо да мач смрти непрекидно виси над свима. Кад би смрт бирала само зле или само ружне, или само једне а не друге, онда бисмо могли да кажемо да треба бити добар, треба се чувати, и то је то. Али, смрт подједнако коси све, и зато је Христос подједнако потребан свима, и онда пост указује колико смо слаби, ништавни, и око чега се онда свађамо ако смо већ кренули да падамо!?
Пост храном је само један вид подвига: са првобитним смислом уласка у заједницу, или останка у заједници као што је сад. Увек је питање места појединца у заједници.
- Пост помаже да се огољено појавим пред огледалом и да видим да ли ја у њему видим Христа. Бог је постао човек. Нисмо религија, нисмо скуп индивидуа које постоје једна поред друге, него је то заједница слободних личности, а то што је слободно носи терет и трагедију и трагичност сукоба и односа, али, другог пута нема. Од кад је Бог постао човек, до Бога се не може другачије доћи него кроз човека. Зато је Црква заједница. Црква није скуп догмата, знања, количина информација које смо покупили… Ми добро знамо какви смо. Можда је само предност наша у односу на друге то што смо свеснији свог палог стања, своје смртности и грешности. Само то. Али ако смо заиста искрено свесни тога, онда нема спасења без другога, онда није други елемент који се ту налази па ја могу да радим шта хоћу, успостављам односе, па ћемо видети како ће бити. Не. Црква је једно велико ткање, сви смо у том процесу. Зна то кад-кад да се распара, да се рашије, али устајемо и идемо даље у исти процес ткања, не би ли Господ препознао то наше ткање као своје тело. И кад год преиспитамо то жељено стање и садашње стање, једини одговор је покајање, подвиг, пост, молитва…
Последњи, финални ударац који Црква задаје религији, религијском, индивидуалном, индивидуалистичком приступу спасења јесте постојање ради другога, а с тим у вези и пост ради другога. Апострофирајући на значај овога, др Матић се осврнуо на поучну књигу "Пастир" из другог века, у којој Свети апостол Јерма даје упутства шта значи хришћански постити и који је прави смисао и сврха поста код хришћана. У том ранохришћанском спису, прекоривши онога који је дан провео постећи – ништа неједући, Бог установљује и наређује : „Онога дана када будеш постио, не узимај ништа осим хлеба и воде, а онда израчунај вредност хране коју би тог дана појео, и одвојивши на страну подај удовици, сирочету или ономе коме је то потребно! Тако ћеш остати понизан, а онај коме си помогао молиће Господа за тебе”.
- То значи да се нећеш погордити, а истовремено ћеш своје биће и своје спасење поверити другоме, јер ће сада тај молити за тебе и бити твој заступник пред Господом. Кроз ово је препозната потреба да други буде заступник, а не да сам себи будеш спаситељ. Истински пост је у овом: Одагнај жалост ближњега. Опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама или свађама, нисте у посту, без обзира на то шта једете, како каже Свети Василије Велики, један од највећих теолога у историји Цркве. Највећи теолози, проматрајући највеће тајне, тајне Свете Тројице, долазе до закључка да Бог Отац, Бог Син, Бог Свети Дух, постоје не по себи и за себе, него кроз друге, Отац кроз својство Сина и Духа, Син кроз Оца и Духа а Дух кроз Оца и Сина. Из те најдубље теологије они извлаче закључке од којих зависи наше спасење. Ако сте у свађама нисте у посту без обзира шта једете. Лав Велики, римски епископ из петог века је рекао: “Немојмо мислити да смо се ослободили себе самих тако што смо се задовољно одрекли хране. Ништа не вреди то што смо ослабили своју телесну снагу ако и даље хранимо окорелост душе. Трње из срца ћемо извадити ако се одвратимо од неслоге, праштајући једни другима, заборављајући освете и све увреде”. Свети Јевсевије Александријски каже: “Бесплодан је пост који нема за циљ заједницу са другима”. Директније не може! Можете не јести и не пити, а попреко погледате ближњег, узалуд сте постили. Можете ходати по облацима, помислите да сте ви носилац свог спасења, пали сте дубље од оног првог - нагласио је доктор Матић и наставио:
- Пост (подвиг) је пут ка литургијској заједници, пут ка јединству, пут ка ономе што је Јован Крститељ урадио као први и показао као пример кад је рекао “Ја треба да се смањујем, а Он, други, Христос да узраста, да се узвисује". То је једини пут хришћанина: Чашћу чините један другога већим од себе. Ја да се смањујем, и не бојим се да ћу се изгубити, јер ћу се наћи вишеструко, кроз све ближње који ме воле, и вишеструко ће моје биће, моја личност, да се пројави него што би се пројавила да сам се затворио у себе и чувао ту бедну индивидуу, која, на крају, завршава у смрти. Пост указује колико смо ништа и нико без Христа, а то значи колико смо ништа и нико без ближњег, јер, наш Христос је постао Црква, заједница многих, пројављује се кроз ближњег, и пост има за циљ само то: да у ближњем препознамо Христа и прихватимо га као свог Спаситеља - закључио је протођакон доц. др Златко Матић на духовној трибини у Великој Плани.