понедељак 31. децембар 2018.
Цела 2018. била је посвећена Првом светском рату. Снимани су филмови,писане књиге и чланци у новинама, презентован документарни материјал, одржавани симпозијуми и академије у славу српских ратника, краља Петра, генерала и војвода. Чини се довољно да сваком бар по нешто остане урезано у памћење. Нико ништа, или тек по нешто у траговима о нашим успесима и жртвама.
Најбоље у мом крају - Знаменити људи и културно наслеђе Велике Плане - пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2018. годину. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Листајући књиге и старе записе тражећи податке о знаменитим људима нашег краја у хроници „Моравска свитања“ Боривоја Перића наилазмо на белешку о Првом светском рату са списком 22 војника који су из рата изашли са највишим одликовањем – Карађорђевом звездом.
Заслужили су, каже аутор, да њихова имена буду забележена:
Из Велике Плане
1. Деспотовић Драгољуб 
2. Здравковић Радосав
3. Маринковић Душан
4. Стојковић Јован
5. Томовић Грујица
6. Петковић Д. Божидар
1. Живановић ТанасијеИз Лозовика:
2. Јаковљевић Ђ. Живота
Из Крњева:
1. Шулејић Милосав
2. Лекић Велимир
Из Старог Села
1. Русалић Живан
3. Јаковљевић Д. Владимир 2. Јовановић Милета
Из Новог Села
1. Мартиновић Лука
Из Марковца:
1. Крсмановић Милутин
2. Миленковић М. Милан
Из Мале Плане
Пауновић Т. Петар
Из Радовања:
1. Максимовић Михаило
2. Милентијевић Живота – носилац две звезде
Из Милошевца
1. Рајковић Светозар
2. Ђорић Стеван
3. Араповић Милутин
„Још се није сасушила крв на Куманову, Битољу и Брегалници, нити су избледели црни барјаци на капијама изгинулих ратника , а селима су у цик зоре, 29. јула 1914. поново одјекнула злокобна црквена звона. Аустроугарска је објавила рат Србији. Домовина је опет звала своје синове. Опет су села цвећем, песмом и сузама испраћала своје најмилије. Овог пута отишли су сви мушкарци који су могли пушку да носе. Око 10.000 моравских ратника. Остале су само жене, деца и старци“ – пише Перић и хронолошки бележи след догађаја. Славна Церска битка, тешке борбе на Мачковом камену и Црном врху. Следе пад Београда, Шапца и Ваљева, па још једна историјска победа наше војске на Сувобору и Колубари.
„А онда је дошла кобна 1915. Са севера и запада навалили Немци и Аустро – Угри, са истока Бугари. Помоћи ниодкуда. Обећана помоћ Енглеске и Француске долином Вардара не стиже, шаљу се очајничке депеше амбасадору у Петровград али ни Руси нису могли да помогну. Спрема се Октобарска револуција.
Србија напреже последње атоме снаге, брани се свака стопа земље. Одступа се према југу. Са војском креће и велики део народа. Друмови су закрчени воловским запрегама. Србија преживљава тешке дане“ – бележи хроничар и документује учешће бораца са наших простора.
У Великоорашким селима су били положаји српске војске на којима је пружан краткотрајни отпор. У Милошевцу, Крњеву на Савановцу, Радовању на Караули, у Марковцу.
У Милошевцу су погинула четири коњаника Моравске дивизије, сахрањени су у црквеном дворишту. На Савановцу су погинула 24 српска војника, почивају на гробљу у Каменици. На Радовањском гробљу упокојена су 26 војиника, у Марковцу 41. У збегу према Јадранском мору нашло се 7.000 људи из Великоорашког среза. Било је међу њима и старих људи, деце, ђака, младих регрута, ратника и добровољаца. Није се вратило 3.679.
Многи су у рату добили официрске чинове и разна одликовања, неки су рањени и прошли као инвалиди у Лазаревићевој приповетци „Све ће то народ позлатити“.
И тако неколико пута из почетка: нови сукоби, нови ратови, нове жртве. На Балкану никад се не зна кад ће лонац прокључати.