mpo228 link

daftar / login

slot online

promo / bonus

casino online

berita terpopuler

sportsbook

arcade games

"Ја сам онај што научи мрак да сија!"

Најсветлији лик српске историје, деспот Стефан Лазаревић (1377—1427), син кнеза Лазара и кнегиње Милице, ратник и војсковођа, витез змајевог реда, покретач Ресавске школе, устроитељ закона, књижевник, преводилац и мисилац, судибински је везан за наш крај. Иако деценијска спорења око његовог гробног места нису довела до коначног одговора где је сахрањен – у Манасији или Копорину, једно је сигурно, ктитор манастира Копорин урезао се за сва времена у срца Плањана. Сестринство и верници који с радошћу и надом примају  благодети првог српског витеза уверени су да над њима бди његова звезда и да баш он доноси мир и спокој свакоме ко затражи помоћ на овом светом месту.

.....................................

„Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.   

...................................................................................................

Копорин је без спорења најзначајнији културно-историјски споменик српске средњевековне државе у јасеничком крају. Чак је и познати немачки путописац и археолог Феликс Каниц крајем 19. века записао да се оснивање чудотворне црквице приписује Стефану Високом и да је потврда тој тврдњи фреска на којој деспот у руци држи модел цркве.

У монографији „Велика Плана I“ историчар Дарко Ивановић пише да је „по  Летопису Велике Плане, народ мислио да је деспот Ђурађ подигао Копорин. Ово схватање је коначно елиминисано када је др Славољуб Живановић (1983. године), после антрополошког и палеопатолошког прегледа костију, нађених у гробници испод ктиторске фреске, потврдио да су скелетни остаци припадали одраслој мушкој особи, старој око 50 година, високој око 175 цм, која је балсамована и имала неколико трагова рањавања. Све су ове чињенице ишле у прилог мишљењу да су ове кости припадале деспоту Стефану, једном од  највиших људи његовог времена.“

Нису без разлога савременици и каснији биографи говорили да најбоље од најбољег и најлепше од најлепшег сабира у себи Стефан Високи, како су га, с правом називали. Био је велики државник, вешт у политичким играма, сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа, изузетно и свестрано образован, велики песник, уз све то веома леп, висок и снажан човек — прави српски витез.

Где год да је ишао, Будим, Рим, у Констанцу, где год  да се нашао, деспот Стефан је, по казивању његових биографа, био изнад свих и пред свима најсветлији  и више се од других видео као месец међу звездама, и по томе из далека свако га је могао опазити.

„Он беше изузетан још као млад; и био је васпитаван од благочастивих и из дана у дан показиваше се да ће у свему бити обдарен: у говору, и у делу, чиме се истицао. Као што кажу за Александра Филипова да када је отац негде ратовао, тужан говораше својим вршњацима: "Отац мој све врлине извршава, а ја нећу имати шта." Тако и овај, као дете, гледајући на цркву (коју је отац подигао), говораше: "Већу и лепшу ја ћу подићи." О ратовима слично; и друге речи сличне пророштву (говораше); просто у свакој вештини, било (она) божанске или човечанске премудрости - чега год се дотакао, убрзо се показивао бољи од својих учитеља.“ (Константин Филозоф)

Деспот Стефан Лазаревић син је и наследник круне светог српског кнеза Лазара Хребељановића и кнегиње Милице, по мајчиној линији потомак Вуканове лозе Немањића.  На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски деспот је постао 1402. године, а 1405. оженио је Јелену, ћерку  Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса.

После Косовског боја, признавши врховну власт султана Бајазита I, Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395), код Никопоља (1396), у босанском походу (1399)  и у бици код Ангоре (1402). Овенчан ратним успесима по повратку из Цариграда добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског.

За заслуге у ратном походу краљ Сигисмунд (Жигмунд)  деспоту је даровао многобројна добра по Угарској. Припојио је деспотовини  сремске градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу и Сланкамен, а у Банатској жупанији дариван му је Нови Бечеј и бечкеречки (Зрењанин) спахилук. Овај поклон подразумевао је и поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске.

За само неколико година, обнављајући земљу, градећи палате, цркве и школе, реформишући војску и законе о рударству и трговини, подићи ће млади српски деспот своју државу у статус економски најстабилнијих земаља тадашње Европе. Мудро располагање богатим рудницима у Новом Брду и Сребреници, разумни уговори са утицајним дубровачким трговцима, дипломатска вештина у односима са Угарима и Венецијом, али и са јако ослабљеном Византијом и Бајазитовим наследницима, омогућиће Стефану Лазаревићу да без проливања крви поново територијално прошири Србију од Дунава до Јадранског мора.

Почетком 1404. године Стефану је предат Београд и у њему се од 1405. године, по први пут, налази престоница Србије. За време његове владавине Београд је доживео највећу  обнову и најинтензивнији развој у средњем веку. Број становника Београда се нагло повећавао и град је убрзо постао једно од главних средишта трговинске размене између Централне Европе и Балкана. У самом граду је подигнут читав низ објеката неопходних за његово нормално функционисање од цркава, преко пекара и воденица, до пристаништа, царинарница и тргова. Стефан је, као велики заштитник културе и уметности, на свом двору у Београду окупљао учене људе из Србије и околних земаља, на тај начин он је постао средиште српског културног и књижевног живота.

Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.

Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.

Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац. Отуда влада вековна недоумица да ли је поштовани и вољени деспот српски сахрањен можда у манастиру Тресје, који се уз Манасију и Копорин појављује као могуће последње његово коначиште.

Оба манастира, Манасија и Копорин су његове задужбине. „Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.“ (Извор: Митрополија црногорско-приморска). Ми, из ових крајева, посебно из Велике Плане и околине, верујемо у тврдње да је деспот наш тиме што је сахрањен у нашем Копорину, а његовој задужбини.

Значајније од тога где су похрањени његови земни остаци је чињеница да су иза деспота остала велика дела. У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу која постаје европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин изградио је у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема.  На стотине верника недељом и празницима посети ову велику светињу за коју мати Нина, монахиња сестринства, каже да исцељује и духовно храни; помаже нероткињама, показује пут залуталом стаду, подиже посрнуле.

„Натпис на мраморном косовском стубу“ из 1404. и „Слово љубве“ са ренесансним мотивима из 1409, два поетска записа која су надживела време, плод су талента Стефана Лазаревића песника и мислиоца. Први је посвећен трагично страдалом оцу Лазару, а други, по свему судећи млађем брату Вуку, има десет строфа  чија почетна слова дају акростих: Слово љубве. Стефан је, између осталог, заслужан и за Закон о руднику Ново Брдо (1412). 

Располагао је огромном библиотеком у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава постала је стециште сликара, писаца, песника, приповедача и умних људи средњовековне Европе.

Као мало ко у оно време читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао  латинским језиком. Свом биографу Константину Философу је наложио да изради граматику српског језика познатију као „Сказаније о писмених“ (Повест о словима), а сам преводи дела са грчког и латинског на старословенски. Ондашње интелектуалне кругове упознавао је и са алхемијом и медицином, савременим европским романом и музиком.

Животопис деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је биографија писана, у кругу књижевних људи око деспота Стефана била позната не само Платонова и Аристотелова филозофска дела  него и Плутархов Живот Александров.

Константин Философ  деспота Стефана у својој књизи о правопису упоређује са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа „Четири књиге о царевима“ у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски". Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању". (Извор: Митрополија црногорско-приморска).

У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву" (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење  и други манастири били су прави расадници уметности и књижевности; представљали су висока културна средишта из којих су поново засијали православље и просвета. Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије.

Славни син славних родитеља, цара Лазара и царице Милице, деспот Стефан Лазаревић није био само велики државник, вешт у политичким играма него и сјајан дипломата, храбар и успешан војсковођа, изузетно и свестрано образован.  

Успео је да Србији за време своје владавине подари непроцењиво важно доба мира и напретка. Захваљујући његовим тековинама хришћански српски дух успео је да преживи  вишевековну тешку бобру која је уследила столећима касније кроз ропство и губитак државе у оквиру Отоманског царства.

Српски витез, деспот Стефан Лазаревић, славу је стицао у биткама, стога је и у причама постајао омиљен и поштован у народу. Основно правило које је поштовао било је — победити са што мање рањених и погинулих. То је потврђивао на бојном пољу и у чувеној бици ког Ангоре. У њој су деспотови ратници били придружени војсци султана Бајазита, који се супротставио снажном и немилосрдном татарском војсковођи Тамерлану. Упркос томе што је Бајазит ту битку изгубио, деспот Стефан је изашао као победник.  Успева да преокрене у своју корист изгубљену битку са својим српским црним оклопницима. Десетковао је татарску војску и са минималним губицима овенчан славом и дивљењем свог противника Тамерлана вратио се кући. Поражени султан Бајазит, на чијој се страни борио деспот, заробљен умире у заробљеништву. То је истовремено значило Оливерину слободу, која се после султанове смрти враћа кући. (Извор:Српско руско удружење Православна породица)

Као државник, деспот Стефан Лазаревић је посебну пажњу посветио војсци. У немањићкој традицији врши реформу војске, укинуо је феудалне, плаћеничке одреде и увео регуларну, стајаћу војску. Војне обавезе нико није био ослобођен.

У његовој биографији забележено је да је имао попут римских иператора своју школу борилачких вештина. Због тога је био необично цењен у западним земљама због чега су властелини из Европе хитали у Србију да би их у витезове промовисао сам деспот. „ Ја сам онај што научи мрак да сија“ писало је на мачу деспота Стефана Лазаревића

Велика је част била да неког властелина деспот Стефан рукоположи за витеза, али и племенита обавеза да се нови витез понаша према узвишеним правилима деспотове школе. Били су условљени  да увек чувају људске животе, негују хришћанске вредности и неуморно се боре против зла.

„Овај (деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: „Мени деспот даде витешки чин.”(Константин Филозоф)

Деспот Стефан Лазаревић био је припадник чувеног европског Витешког реда „Змаја“, који је установио 1408. године угарски краљ Жигмунд Луксембуршки. Двадесет четири најбоља европска витеза били су чланови Првог реда ордена „Змаја“, а први међу једнакима, први међу најбољима, био је Стефан. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу змаја који репом држи врат, а на склопљеним крилима носи крст. Право да неко носи такав знак било је, и остало, симбол највећег могућег господства.

На пољу архитектуре, Стефан је наставио развој Моравског стила, који је започео у доба кнеза Лазара градњом Раванице и Лазарице. Попут свог оца и Немањића, својих предака по мајци, био је веома  дарежљив према монасима и манастирима. Његова главна задужбина био је манастир Ресава, данас познатији као Манасија. У Београду је подигао цркве посвећене светим Три Јерарха и светом Николи, које су се вероватно налазиле око данашње Скадарлије. Пошто му се престоница готово четврт века налазила у Београду, локална предања му приписују да је подигао већину данашњих манастира и манастирских остатака у београдском крају. Такав је некадашњи манастир посвећен Ваведењу у Винчи, затим манастири на Космају Тресије, па Кастаљан и Павловац, као и Никоље на Руднику, али и сеоска црква у Марковачким Црквинама на Космају, поред споменика који сведочи о његовој смрти.

Стефана Лазаревића је канонизовала Српска православна црква, као Светог Стефана деспота Српског, на петстогодишњицу његове смрти 19. јула 1927. године. Ћивот у манастиру Копорин, за који се сматра да садржи његове мошти, отвара се два пута током године: 1. и 15. августа, на дан његове смрти и на дан манастирске славе.

Сестринство манастира Копорин, Плањани кажу код Велике Плане, Паланчани код Смедеревске Паланке, задужбине сина кнеза Лазара, тврди да је више од сто брачних парова добило децу после молитве над моштима светог деспота. За многе се и не зна, а у својој бележници мати Нина, пуна љубави и поштовања према светитељу који их чува и бди над њима, укњижила је 152. 

Лука Мичета у књизи Деспот Стефан Лазаревић, биографији првог Београђанина, сажео је све карактерне особине и сва дела сина кнеза Лазара у две одреднице, називајући га владаром несвакидашњег дара и великих способности. „Остало му је у наследство пропало српско царство, на чијим је рушевинама створио моћну деспотовину. Као владара красила га је мудрост, а као војсковођу храброст и витештво. Српска држава је после Косовске битке трајала још седамдесет година управо заслугом и умећем деспота Стефана”.

Песник, градитељ, поборник књижевности и уметности, витез, ратник, заштитник хришћанства, Стефан Лазаревић учествовао је у више битака него иједан његов претходник на српском трону. „Колико су државнички успеси били плод његовог политичког умећа и снаге великог витеза, толико су његови књижевни домети били резултат његовог дара, префињености и високе, немањићке културе. То му је обезбедило да у српској историји буде овековечен као храбар али и мудар владалац, за кога је Милош Н. Ђурић рекао да се највише приближио идеалу владара-филозофа.“ (Лука Мичета)