Прошло је тридесет година од смрти гимназијског професора Томислава Милошковића Проје (1937 – 1987) кога генерације гимназијалаца седамдесетих и осамдесетих година памте по ведром духу, ерудицији, духовитим досеткама и боемсом животу. У спомен на човека под чијим утицајем су се за сликарство опредељивали његови најталентованији ђаци и најоданији уметничкој мисији људи са којима је долазио у контакт, крајем децембра отворена је изложба слика и цртежа који представљају његову заоставштину растурену по кућама Плањана сензибилисаних за уметност.
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала 
ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Пред посетиоцима који су у неуобичајено великом броју за овкве прилике одали почаст једном од последњих боема плањанске чаршије, нашла су се платна претежно великих формата, препознатљивог сликарског рукописа, богатог колорита са водећим загасито зеленим и љубичастим тоновима. Портрети и композиције на платну, цртежи тушем и оловкама у боји оживели су сећњања. За једног од оснивача ликовне колоније „Покајница“ која траје близу пола столећа његови пријатељи и школски другови имали су занимљива казивања из којих се могао сачинити мозаик лепих речи, портрет сликара, боема и сањара који није имао среће да му за живота буде приређена прва и једина изложба слика.
Непосредно пред смрт јавности се представио цртежима и тада је настао текст који је после тридесет година од објављивања у новинама „Реч Поморавља“ својеврстан некролог професору, писан у име свих ђака којима је Тома Проја предавао историју уметности и био на известан начин, због поука о моралним вредностима и лепотама порока, педагог живота, модерним речником казано life coach. Ништа се није променило ни после три деценије у сагледвању значаја живота и дела професора Милошковића у односу на посматраче и слушаоце којима се својевремено обраћао сликом и речима.
Професор Проја је био и остао омиљен професор, добричина коме се верује, пророк чије речи нисмо разумели, човек који се поштује и воли истовремено. Враћајући се у прошлост изложбом и текстом који следи оживели смо успомене на уметника који није стигао да уради у животу ни половину онога што је желео и замислио, а што на прави начин наставља да се остварују кроз учешће учесника сликарске колоније чији је идејни оснивач заједно са Витом Стефановићем био Томислав Милошковић Проја.
Текст куцан на „олимпији“ пре тридесет година, слаган у Борбиној штампарији на оловним плочама као сведок прошлог времена доприноси бољем разумевању система вредности које су се неговале при крају столећа чији су симболи препознавања рокен рол, хипи покрет, поп арт, џинс и мини сукња.
...Пред белином сликарског платна без потеза и линије правом уметнику задрхти рука, срце поскочи, а очи добију тамнији сјај док не крене унутрашњи подстицај који диригује оним генијалним покретима пред којима ћемо ми наредних година стајати без дрхтаја и нестрпљења, само задивљени и неми. Тако настаје дело за које уметник никада не зна да ли ће га надживети. Силина у тренутку стварања надјачава ту надљудску тежњу бесмртности због чега је важније стварати, исказати себе, пронаћи боју. Тек пред очима посматрача слика је очишћена од свих страхова, препуштена сопственом опстанку или уништењу.
Изложба занимљивих и ретких цртежа професора у пензији Томислава Милошковића Проје показала је како слика наставља да живи и због чега не оставља равнодушним посматраче. За нас, његове ученике, цртежи скупљени на једном месту нису оно што је он, нису ни део тога. На њима изнурени људи, повијени под тешким бременом мисли, претворени у сиве орлушине и троглаве аждаје, Прометеји без наде, притешњене личности, уморени и ислужени људи. Они ведра лика и непресушне наде у боље, чекају пред натегнутим платном да буду насликани. Једино што мало подсећа на снагу коју уметник и професор носи у себи јесте заустављена младост на сликама, рука јака и одважна, сваког тренутка спремна на покрет, за стварање. Ми који га волимо због ведрине духа и нежног срца, због тога што нас је припремао на живот пун оптимизма, помало смо затечени сивилом боја. Ми не праштамо онима од којих учимо, зато и јесмо строги посматрачи, не гледамо болећиво на плодове стварања, тражимо оне валере о којима нам је причао.
Кажу, уметник се рађа, не ствара га рад, али га живот научи да види сиво пространство или ватромет горко зелене једи. За мог професора кажу да је као и они чија дела живе после њих показивао знаке доброг цртача још док је као дечак слушао приче од деде солунца и сва та преживљавања стављао на папир, живе слике које говоре. Још тада види и размишља другачије од деце око црквене порте у Марковцу. За њега трава понекад има боју тамно љубичастог, а небо зелени одсјај. Овај дар и чврсту вољу да постане уметник појачали су немили догађаји из детињства, тешка повреда кичме са трајним последицама и стрељање оца у логору. Не успева да упише сликарство на Академији. Знање проширује стицањем дипломе на историји уметности, а жеља да ипак постане члан Ликовене академије никад се није остварила. Можда баш зато не личи на друге. Иако воли сочност зелене боје Пола Гогена, његову испуцалу, црвену земљу, заносне жене, надасве Ван Гогову генијалност, савршенство потеза и ликова Рембранта пред чијим портретима треба стајати мирно, никад није направио ни потез да их опонаша. Пред Пабловим сликама увек је био потиштен, нагониле су га на размишљање, застрашивале призорима и подсећале на безнађе живота.
Његово царство фигура којима је посветио цео живот тумачи и ослобађа човекову мисао. Да све буде блиско посматрачу помажу јасне линије и богат колорит. Направио је толико слика да им се не зна броја, а никада ниједну није продао. Поклања их пријатељима и воли да на зидовима оних који га воле висе дела његових руку. А опет, кад их отуђује осећа бол као за изгубљеним дететом.
Многи га ученици памте по првој чашици и првој припаљеној цигарети. Уосталом, уметник и није уметник, боем у души, без чашице и веселог живота, правда се пред собом и другима флоскулом која му је олакшавала тмуран и тегобан живот. Остала су многа јутра за кафанским столом, много недовршених слика и изгубљених идеја. А шта бива кад уметнику понестане дах, када оду идеје, заћути разум и рука немоћно задрхти.
Зна уметник, боем и сањар да треба само прикупити снагу, савладати тренутни страх пред празним платном па да давнашња жеља, сто фигура на једном платну, буде остварена. Жеља да један циклус посвети деди солунцу, други оцу логорашу и трећи револуцији још га није оставила. Његови најближи се надају да ће колко ових дана пусти снови попримити облике стварног. Можда ће у том тражењу боје поново потећи вода на уста кад осети сласт колорита.
“Одавно ми не долази демон да покрене моју руку, да ми дода снагу и пркос. Заборавио је да постојим” – каже уморан од живота, загледан у прошлост.
Мецене уметности покушаће да пошаљу музу сликарства да начас отшкрине врата његових снова, бард ће већ знати да је шчепа. Штафелај и боје дуго су нетакнути. Само да се врати жеља, боја ће лако наћи свој пут.