уторак 11. децембар 2018.
Карађорђе Петровић, угледни трговац свињама и припадник хајдучких чета пре него што је у Орашцу изабран за вођу Првог српског устанка и постао родоначелник српске државе, послом и хајдучијом је био везан за јасенички крај, где је злом судбином скончао живот 1817. по повратку из Русије и Грчке. У раној младости боравио је често као гост на народним весељима по селима у околини Вишевца, одакле вуче корене и где је у шумовитом Градишту рођен, по црквеним записима највероватније 1751. године. Детињатво је, пише историчар Дарко Ивановић у монографији о Великој Плани, провео у родитељској кући на обали Раче. Када је одрастао хајдуковао је дуж цариградског друма. У Паланци је борећи се против Турака приступио чети харамбаше Станоја Главаша, где се буди жеља и кују планови о покретању устанка и ослобођењу Срба од турског зулума.
Најбоље у мом крају - Знаменити људи и културно наслеђе Велике Плане - пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2018. годину. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
У борбама са Карађорђевим устаницима, током Првог српског устанка, страдало је шездесетак бораца из ових крајева, а у његовој дружини још раније је био активан Милован Стојадиновић, хајдук из Плане. Народно предање сведочи да је Милован отишао у Орашац са 30 другова, већином Плањана. Прошао је заједно са устаницима најчувеније битке Првог устнка, Мишар, Малајницу, Штубик до Делиграда где је 1813. смртно рањен и ускоро преминуо у родном селу.
По истом извору, Плањани су се у првим устаничким данима прикључили чети Стојка Кривокуће из Аџибеговца и већ крајем фебруара ширили пламен слободе. Забележено је да је Стојко са 1.000 душа прешао Ресаву и ојачао параћинску границу. После првог сукоба са Турцима повукли су се у Грабовачки поток где су по нестанку барута опокељени и у великом броју погубљени.
Када су нахијски представници изабрали за кнеза смедеревске нахије азањског кнеза Ђушу Вулићевића, старијег Вујичиног брата, велики број Плањана је учествовао у ратним акцијама под његовим воћством. Под његовом командом држали су опсаду смедеревске тврђаве, а заједно са Карађорђевом војском борили се код Баточине и Багрдана, а при опсади Београда држали положај на Топчидеском брду.
Ђуша је погинуо у Смедереву 1805, сахрањен у Крњеву, у близини старе цркве. Војску смедеревске нахије преузима Вујица Вулићевић, Ђушин млађи брат. Војевали су у Смедереву и Београду, у биткама на Делиграду и Мишару, за ослобађање Санџака, Брзе Паланке, Неготина, у бојевима на Варваринском пољу, Мишару и код Црне Баре.
Погубне 1813. године устанички поход је заустављен. Становништво ових крајева дало се у бег преко Дунава у јужнобанатска места. Карађорђе напушта Србију и одлази у Аустрију, касније Русију. Годину дана после изгнанства Плањани из збега се враћају у своју постојбину и поново обнављају насеља око Мораве и Јасенице. За Карађорђа је крај устанка, испоставило се, тотални крах.
О погибији вожда Првог српског устанка са свих аспеката је писно у нашој историографији и књижевности. Странице су му посветили најпре Филип Вишњић, па Сима Милутиновић Сарајлија и Петар Петровић Његош, касније Вук Стефановић Караџић у кратким цртама због доушничког режима кнеза Милоша, Константин Ненадовић, па Вкдика Николај, Александар Марков, Иван Студен....
Историчар Дарко Ивановић везује Карађорђево присуство у Великој Плани његовим крштењем у цркви на рачанском гробљу које је обавио аџибеговачки парох Антим. После смрти оца Петра, мајка Марица се са новим мужем Петронијем и целом породицом сели у Тополу. Карађорђе се крајем 18.века богати продајом свиња и стиче славу у народу. На Срететење, у Орашцу, 15. фебруара 1804, на народној скупштини изабран је за вођу устанка. Дисциплина и непобедиви дух, борбеност и родољубље, главни су разлози великим успесима током десетогодишње борбе са Турцима. Забележено је да је Карађорђе био преке нарави, напрасит и плаховит, али праведан и изузетно храбар.
По повратку у Србију покретач српског устанка и оснивач слободне српске државе 1817. године заокупљен идејом да настави започето, поново окупи нард против Турака и донесе раји слободу, упутио се у некадашњи завичај. Са Наумом Крнаром, хетеристом и секретаром, прешао је Дунав код Рама 12. јула и наставио пут Мораве, у пратњи старовлашког кнеза Максима Рашковића. Стигао је до Великог Орашја, прешао скелом уз помоћ скелеџије Парезановића на обалу и преноћио две-три вечери у качари сеоског кмета Стојана Цоке Јовановића. Потомци ове породице у Великом Орашју тврде да је у њиховом власништву неколико предмета који сведоче Карађорђев боравак у овој кући. Ћилибарска муштикла Карађорђева реликвија је у овом дому, а по казивању мештана сачувaна је и софра за којом је вожд обедовао.
Наум и Карађорђе су скривајући идентитет у страху од Милошевих присталица мењали место боравка очекујући да се сусретну са кумом Вујицом и договоре даљи след догађаја који би претходили новом устанку. Из Орашја су отишли у Плану код кмета Стојадина, судећи по презимену, оца чувеног хајдука Милована Стојадиновића са којим је хајдуковао Карађорђе пре почетка буне. Стојадин је успео да повеже вожда са Вујицом Вулићевићем, кнезом смедеревске нахије, организује њихов сусрет на плањанском гробљу у Гложи о чему је Вујица одмах известио Милоша Обреновића.
Након овог сусрета Карађорђе је са Наумом отишао у Радовањски луг, у колибу Драгића Војкића, законачио и чекао састанак са кнезом Милошем. Шта се даље догађало, познато је сваком Србину. Припада историји, део је нечасне борбе за власт, усуд који прати српски род.
„Колиба је била смештена на ливади, на падини брда Распоповица. Ову јаругу, далеко од села, са свих страна окруживала је шума. Вујица је са неколико пандура међу којима је био и Никола Новаковић (непосредни егзектор), стигао неколико сати пре Карађорђа. После вечере кумови су легли да спавају. У зору, 26. јула 1817, Никола Новаковић је искористио тренутак кад је Карађорђе заспао и усмртио га ударцима секире, те му одсекао главу. Затим је изашао из колибе и из пушке убио Наума који се на потоку умивао. Све ствари и главе убијених послали су Милошу у Београд“ – пише у монографији о овом догађају Дарко Ивановић, позивајући се на историјске изворе и књигу Радоша Љушића, „Вожд Карађорђе“.
Иако постоји још неколико верзија о вождовом убиству овај је најприхватљивији и у литератури и драматургији најчешће коришћен. Са описаним следом догађаја слажу се и хроничари и историчари који су у прошлом столећу били окупљни у Великој Плани око округлог стола „У славу великог вожда“ са темом Карађорђе и ...
Гедеон Ернест Маретић, аустријски официр забележио је да је Порта од Милоша, врховног српског кнеза, тражила да ухапси Карађорђа запретивши му губитком главе, што је он и учинио. Карађорђе је ухапшен, доведен у Београд и погубљен и један хитан гласник послат је у Стамбол са главом Црног Ђорђија.
По другом мишљењу Вујица је у Радовањском лугу убио два хајдука, а Тома Вучић Перишић Карађорђа у Азањи. Ова различита мишљења, слажу се историчари, далеко су од историјске истине с обзиром на то да немају упориште у сведочењима учесника о овим догађајима.
Карађорђе је обезглављен сахрањен на сто корака испод Војкићеве колибе. Заједно са њим и Наум. Две године касније посмртни остаци вође Првог српског устанка пренети су у Тополу.
„Српски народ је осудио овај гнусни злочин и схватао га као трагедију. Кришом је палио свеће на Карађорђевом гробу, плашећи се Милошевих пандура. Пошто се Карађорђево присуство у великоплањанском крају осећало у време његове младости и хајдуковања, а и послдњих дана његовог живота, разумљиво је да су наши преци највише осуђивали Милоша и остале убице. То незадовољство плануло је већ 1825. године у Ђаковој буни“ – завршава поглавље о Карађорђу овом констатацијом Дарко Ивановић.
Према истраживањима Миливоја Гавриловића, који је живео између два светска рата и који је успео да готово до детаља реконструше Карађорђево убиство, Милош се силно обрадовао пошиљци из Радовањског луга. У његовом конаку који се налазио преко пута Саборне цркве, на белом тањиру је стајала опрана глава његовог кума, вожда Карађорђа. Тањир с Карађорђевом главом је стајао на високом троношцу, испред њега било је упаљено кандило, а Милош је ноћ провео у молитвама на коленима стално понављајући:
“Опрости, куме Ђорђе! Опрости, господару!”
Након што је одрана кожа с Карађорђеве главе, Милош Обреновић је кожу послало извесном Пери ћурчији да је усоли и испуни памуком и сламом, што је овај и урадио. Кад је све то завршено, београдски везир је главу послао у Цариград.
Наполеон се дивио горостасу с Балкана
На питање ко је највећи војсковођа, Наполеон је одговорио: "Лако је мени бити велики с нашом искусном војском и огромним средствима, али далеко на југу, на Балкану, постоји један војсковођа изникао из простог сељачког народа који је, окупивши око себе своје чобане, успео без оружја и само трешњевим топовима да потресе темеље свемоћног Османлијског царства и да тако ослободи свој поробљени народ. То је Црни Ђорђе и њему припада слава највећег војсковође!"