Тирке - фудбалска легенда за сва времена!

недеља 23. децембар 2018.

На првом светском фудбалском првенству у Уругвају репрезентација Југославије због политичких закулисних игара састављена искључиво од играча из Србије забележила је историјски успех освајањем трећег места. Захваљујући филму и тв серији Драгана Бјелогрлића  „Монтевидео, Бог те видео“ ови успеси су васкрсли и ликови постали култне личности о којима се скоро све зна у региону.

Најбоље у мом крају - Знаменити људи и културно наслеђе Велике Плане - пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2018. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства.

Фудбалска легенда Александар Тирнанић Тирке, кога у култном филму „Монтевидео“ Драгана Бјелогрлића  игра Милош Биковић, један је од омиљенијих ликова. Судећи по сликама из младости, и личе један на другог. Одакле би могао да буде Тирке, кад се презива Тирнанић, него из нашег Крњева, воле да се похвале Крњевци. Сви Тирнанићи вуку корене из овог места.

Рођен је многољудној породици Тирнанића у Крњеву, 15. јула 1910.године. Док је био мали, његови родитељи се због посла селе у Београд. Нада у бољи живот у великом граду није дуго трајала.  Убрзо после селидбе, тек што су се скућили на Чубури, његов отац страда 1914. године као војник Краљевине Југославије. Његово тешко детињство улепшавале су једино утакмице фудбала са децом из краја на десној обали Саве. Управо ту почиње да се остварује његов сан. Тренер СК "Југославија", Раденко Митровић, први пут кад га је видео на пољани шта ради са лоптом, уочио је његов изузетан таленат и позвао га да игра за подмладак. Одмах му је било јасно да пред собом има будуће легендарно десно крило. Тирке, боем у души, фудбалер изутетног талента, брзо учи и напредује,  прелази у "БСК", где је провео целу своју фудбалску каријеру, одигравши преко 500 утакмица. Са клубом је освојио пет првенстава Југославије.

Прву и последњу утакмицу за репрезентацију Југославије одиграо је против Румуније - прву 1929, а последњу 1940. године . Највећи његов успех је био  на светском првенству у Уругвају, 1930. године, када је за наш тим дао гол као најмлађи стрелац, са непуних 20 година. Укупно је за национални тим одиграо 50 утакмица и дао 12 голова.

Пре рата, Тирнанић се дружио са студентима револуционарних склоности. Није био члан, али се знало да је симпатизер револуционарног радничког покрета. Познавао је Кочу Поповића, Иву Лолу Рибара, а дружио се и са Веселином Маслешом. Носио је поверљива писма КПЈ у Париз. Дискретан, никад није питао шта је, али је знао да је нешто важно и поверљиво. Био је један од најпопуларнијих спортиста који је заједно са чувеним Милутином Ивковићем – Милутинцем подржао акцију напредних људи да се бојкотују Олимпијске игре 1936. у Хитлеровом Берлину.

После Другог светског рата и даље је остао у свету фудбала, али као селектор, савезни капитен и стручни саветник. Прву утакмицу после рата наша репрезентација је играла против Чехословачке у Прагу и победила. Екипу је, наравно, саставио и водио Александар Тирнанић. Тренирао је југословенски тим и одвео на два сватска првенства: 1954. и 1958. године, а када је 1960. године југословенска екипа освојила друго место на Европском првенству и прво на Олимпијским играма био је у селекторској комисији.Пензију је дочекао у Фудбалском савезу Југославије, где је био изузетно поштован због улоге у историји нашег фудбала.

Александар Тирнанић Тирке је био селектор великог сензибилитета. Умео је да процени не само појединачне квалитете играча, него и да од њих направи најбољи могући спој, екипу која би била непобедива. Иако је био ауторитет и строг, играчи су га волели и поштовали.  Вечити боем и шаљивџија, са својим нераздвојним другом и саиграчем Мошом Марјановићем био је стални гост београдских кафана.Био је један од најпопуларнијих спортиста у земљи и једна од првих правих фудбалера звезда. Моша Марјановић и Александар Тирнанић постали су први играчи који су после светског првенства у Уругвају од свог клуба почели да примају плату.

Старији Београђани можда се и сада сећају овог весељака из неке од престоничких кафана где је, заједно са Мошом, лумповао до зоре.

– Пре рата је мало ко водио рачуна о томе шта играчи раде у слободним часовима. Моша и ја смо сваке вечери излазили, седели по кафанама, забављали се. Никоме није падало на памет да нас критикује, још мање да сматра како неспортски живимо. Такво је било време. И схватање. Ми смо, као и остали, тренирали редовно, трчали на утакмицама, борили се, Често одлучивали и победника, па је било чак и симпатично живети јавни живот. Моша је био популарнији од мене – причао је Тирке о својим и Мошиним боемским данима.

По данашњим стандардима би био осуђиван од стране јавности због банчења и нездравог живота, али онда је било друго време. Играло се срцем. Заувек су запамћене његове речи :

“Таленат је у ногама, а фудбалска интелигенција у глави. Морамо сачувати играчима слободу духа и смисао за импровизацију и игру, дати им слободу да самостално решавају ситуације на терену. Морамо неговати агресивну игру, нисмо за дефанзивно лоптање, то није у менталитету српског народа.”

Тирке је био козер широких схватања, увек ведрог духа. Чувена је његова изјава да су “фудбал пре рата играли сиромашни а гледали богати, док сада играју богати а гледају сиромашни”.

Осећао је душу нашег народа и њу је пренео и на фудбал. Међутим, ову тенденцију нико није наставио, па ни Миљан Миљанић, коме је Тирке био узор. Није имао наследника на професионалном плану, а ни мушког потомка који би наследио његове способности. Ћерка Горица није наставила очевим стопама, није се ни очекивало од женског детета да се бави фудбалом, свакако не професионално. Обзиром на то да је још у пеленама напустио своје родно село Крњево, ништа га емотивно, породично, а ни профсионално, није везивало да се поново врати у завичај. Танке родбинске везе одавно су биле покидане. Због тога је било тешко истраживати по његовој прошлости и забележити у Крњеву нешто ново о њему што у филму и књизи није казано.

Са Тиркетом се, на жалост, завршава златни век српског фудбала. Такве домете и победе тешко да ће и један наш тим икада успети да досегне.Доживео је дубоку старост. Умро је у Београду 1992. у 82 години живота. Данас, једна улица у Београду носи његово име.

по тексту Слађане Казаковић