Најбољи српски песници: Велимир Живојиновић Масука

понедељак 03. децембар 2018.

Истакнуто место међу најбоље српске песнике и ауторе најлепше српске поезије по мишљењу бројних критичара и његових савремениха свакако припада Велимиру Живојиновићу Масуки. У  биографији књижевника, позоришног критичара, редитеља, преводиоца ... записано је да су му корени у овим крајевима, на друмском путу између Велике Плане и Смедеревске Паланке, око Буковичке ћуприје у кући Масукића, због чега је неизбежно говорити о њему као једном од највиђенијих и најзнаменитијих Плањана.  

Најбоље у мом крају - Знаменити људи и културно наслеђе Велике Плане - пројекат портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу Општинске управе општине Велика Плана за суфинансирање пројеката за остваривање јавног интереса из области јавног информисања за 2018. годину.  Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не  изражавају ставове органа који је доделио средства. 

По биографским подацима рођен је 3. децембра 1886. године у Великој Плани. Годину дана по рођењу умрла му је мајка, а са десет година остао је и без оца, кога су убили политички противници, ондашњи радикали. Основну школу је завршио у Великој Плани, школовање наставио у Смедереву и Другој мушкој гимназију у Београду.  Универзитет у Београду уписао је 1907. године, где је пред почетак Великог рата завршио студије германистике, 1914. Од 1909. до 1912. боравио је на студијама германистике и естетике у Лајпцигу. 

Са српском војском Масука се 1915. повлачи преко Пећи, Рожаја и Подгорице до Сан Ђованија. Опорављајући се од тежег  запаљења плућа након повратка из Сан Ђованија 1916. бива заробљен и одведен у логор Болдогасоњ, где остаје до јесени 1918. године. Умро је у Београду 24. августа 1974. године.

Иако је нама познат као човек чије име носи позориште и Центар за културу, његова делатност је од вишеструког значаја за српску књижевност, уметност и културу уопште. Био је српски песник, приповедач, драматург, књижевни и позоришни критичар, ништа мање значајан и као преводилац. Велики део своје активности посветио је позоришту, па је наизменично био драматург, редитељ и управник позоришта у Београду, Скопљу и Нишу, неко врене и редитељ у Паланачком градском позоришту.  Радио је као сарадник и критичар дневног листа „Епоха", а новембра 1919. са песником Симом Пандуровићем покренуо је књижевни часопис „Мисао". У часопису „Мисао" објављивао је позоришне критике. Од 1925. до 1934. године посветио се књижевном, преводилачком и уредничком раду. Преводио је са енглеског и немачког језика.

У аутобиографским записима о својој везаности за театар и љубави према позоришној уметности Масука каже: „Позориште је било моја слабост још од раних средњошколских дана.: од трећег разреда гимназије па до доласка на универзитет, ја сам на овај или онај начин учествовао у разним ђачким или студентским дилетантским групама, а све време сам се без престанка врзмао око позоришта и као стални посетилац треће галерије и као ревностан учесник на листи чувеног Рисантијевића, шефа позоришне групе статиста коју су претежно чинили ђаци... Једне шкодине године, негде око 1900. обављао сам, поред посећивања школе и професионални суфлерски посао у трупи познатог Мике Стојковића, а затим у трупи коју је водила жена новинара Шијачког, глумица Мира. Па ме интересовање за позориште није напуштало ни касније, на мојим студијама у Лајпцигу, одакле потиче мој први објављен позоришни приказ. По повратку у Београд, у лето 1912. године, почињем сарадњу у дневним листовима у којима водим рубрику позоришне критике као стални рецензент све до окупације 1915. а у интернацији у Болдогасоњу радим безмало две пуне сезоне као једини редитељ у доста добро организованом заробљеничком позоришту. Па кад сам с јесени 1919, на позив тадашњег управника Милана Грола, напустио наставнички позив и прешао на рад у београдско Народно позориште, ја сам наставио посао којим сам одавно и дуго био заокупљен.“

Својим делом и ангажовањем у позоришту у значајној мери задужио је ужи завичај, Доњу Јасеницу – Смедеревску Паланку и Велику Плану. О томе говори др Зорана Т. Јовановића, у тексту писаном за Споменар поводом седамдесет година постојања и рада позоришта „Масука“.

Како су изгледале пробе на  паланачким позоришним даскама које је водио Масука у Паланачком позоришту, испричао је за књигу, „Отргнуто од заборава” архитекта Радослав Крстић:

„Када сам  ја дошао у позориште, пробе комада су већ биле поодмакле и глумци су углавном знали текст. Рад чика Веље Масуке заинтересовао ме је од првог тренутка, не из радозналости да сазнам садржину комада, већ због његовог начина рада као редитеља. Слушајући Масукина изговарања текста уз његова повремена објашњења карактера личности у комаду, пратећи пробу од почетка до краја, ја сам практично на неки начин „одгледао” целу представу. Чика Вељина прецизност у тумачењу  лика и начина на који треба да се одигра, оставили су на мене снажан утисак и позориште је добило новог члана. Од тог дана и ја сам почео да се бавим глумом.”

Своја сећања о Масуки, глумац Тома Митровић изражава сличним казивањем. „Када сам пре четрдесет и нешто више година дошао у позориште слушао сам приче о Масуки које су изговаране с поштовањем. Од тада, па до данас ништа се није променило. Масукин дух и даље лебди позоришном двораном  у Паланци недозвољавајући комшијама, Великој Плани и Паланци да раскину дугогодишње позоришно дружење. Хвала му у име оба града који с правом могу рећи да је Масука њихов; рођен је у Општини Велика Плана, али родна кућа му је на пола пута од Паланке.“

Масукино најзначајније књижевно ствалаштво  садржано је у делима: збирка песама "Ведре и тамне ноћи" (1922), драме "Станица" и "Човек снује..." (1927), песничка збирка "Одблесци у ноћи" (1928) и збирка критика "Из књижевности и позоришта" (1928). Књига стихова објављена је 1934, а  збирка прича „По трагу“ годину дана касније. Књига есеја „Утисци и разматрања“ у издању СКЗ изашла је 1940. Живојиновићев недовршен историјски роман „Карађорђев повратак“ објавио је београдски „Вајат“ 1986, који је, сасвим природно, пропратио поговором његов син, књижевни критичар и преводилац Бранимир Живојиновић.

Име Велимира Живојиновића Massukе снажно је повезано са свим видовима представљања немачке књижевности у часопису „Мисао“, бележи Владимир П. Рогановић. „Он преводи, доследно спроводи уређивачку концепцију часописа на чије је стварање значајно утицао, пише критичке чланке износећи ставове и суд аргументовано и отворено; прати књижевне и позоришне актуелности и пише приказе и белешке излажући разложно, логично и искрено. У његовој су личности обједињени преводилац, критичар, песник и уредник. Притом Маssuka ниједној од прве три улоге није дозвољавао да превлада над уредничком. Специфичност и вишеслојност његове улоге, узимајући у обзир све видове кроз које је материјализована, даје Живојиновићу посебно место и најзначајнију улогу у представљању немачке књижевности у часопису „Мисао“.

Преводи Гетеове поезије, одломци из Фауста и биографије, као и белешке о преводима и издањима његових књига у Србији и Европи, те сразмерно бројне и научно вредне књижевноисторијске и књижевнотеоријске студије, есеји и други прилози који су тумачили Гетеова дела и његов широки обухват различитих области људског сазнања, обележили су читав пут „Мисли“. Тај пут започео је 1921. године Живојиновићевим препевом песме Мињон и трајао је до 1933, када је Алојз Шмаус донео уводни чланак о обележавању стогодишњице Гетеове смрти на нашим просторима, заокруживши тако један корпус који, више и потпуније од било ког другог, сведочи о рецепцији немачке књижевности у нас посредством часописа „Мисао“, истиче Рогановић.

О Велимиру Живојиновићу Масуки у делу „Историја српскога позоришта“, аутор, Боривоје Стојковић истиче да је један од наших најзнаменитијих Плањана, писац неоспорно знатне стваралачке снаге и обимне књижевне и позоришне ерудиције. „Он је даровит песник лепе осећајности, књижевни критичар са најчешће утанчаним критичким мерилима. У позоришту његова делатност је била ванредно корисна: био је ерудитивни позоришни рецензент, који добро запажа, осећа и зна шта хоће, понашајући се притоме најчешће као редитељ, затим солидан преводилац позоришних комада и изворни драматичар.“

Колико је Масука био веран свом родном крају сведоче записи његовог дугогодишњег сарадника и пријатеља, Слободана А Јовановића.

„Говорио ми је о чардаку родитељске куће са кога је пуцао видик на Јасеницу. Уз каву и цигарету, у потпуној самоћи, он се ту најбоље осећао. Био је срастао са средином из које је поникао, не правећи од тога никакву патетику. Када смо пред крај његова живота, огорчени што га заслужна признања не сустижу, одлучили да му доделимо преводилачку награду, Живојиновић, веран својој природи и животном ставу, није дошао на свечаност, али је упутио писмо које заслужује опширније тумачење, и у коме се, као основни лајтмотив, налази његова жеља да се половина додељене му награде упути Фонду за регулацију слива Мораве уколико такав фонд уопште постоји.“

Данас, Центар за културу у Великој Плани носи његово име, једна улица у Ђураковцу сведочи о његовом постојању и везаности за овај крај и понекад, на неком такмичењу рецитатора неко од гимназијалаца или глумаца се одвaжи да говори Масукину поезију. Многи пак не знају ко је Масука и због чега ово име носи установа културе у граду у ком је рођен најбољи познавалац Гетеовог и Шепспировог дела.

НА ШЕТАЛИШТУ

Закружио је лист у тихом лету 

и такао се груди мојих, жут: 

ко да не беше места на том свету 

другог за његов бол и његов пут.


И ко да мени задње жеље своје 

предаде болник на самрти, тих; 

мисли се тихо замрачише моје 

и сенка паде ћутања на њих.


Какав ми даде аманет? Што мени? 

Ко ми га посла? Рад чега? Шта знам! 

Кад ново лишће светом зазелени, 

аманет, можда, проклијаће сам.


Закружио је лист у тихом лету 

и такао се груди мојих, жут. 

Сусрели смо се једном на том свету, 

а везао се заувек наш пут.

КО ЗНА!

Да л' живим ил' сам прошао?

У један сутон сам дошао,

и сву ноћ, ево, бдим.

И слушам: — (Је ли то Бог

на ухо мени шануо,

ил', давно мртав сним?)

"У радост срца твог

ја нисам срећу кануо."

Знам: мутан сјај је свануо

на челу дана мог.

И други није дошао.

Да л' живим ил' сам прошао?

ВЕЛИМИР ЖИВОЈИНОВИЋ МАСУКА (Велика Плана, 04.12.1886 — Београд, 24.08.1974)

АНЕГДОТЕ

У истом период док је Масука боравио у Нишу и радио као управник позоришта и редитељ, у ансамблу је био Велимир Живојиновић Бата, тада без надимка по коме је био познат целог живота. Како је пошта за обојицу стизала на исто име и првила забуну међу њима, нарочито она на енглеском и немачком језику, Масука је предложио Бати да уз своје име стави надимак који је касније био саставнин део његовог имена.