Света Лукић је у другој половини прошлог века био незаобилазна личност у југословенском духовном простору – цењени естетичар, критичар, прозни писац… Ко се сећа овог човека који није припадао ниједној партији, ниједној странци, ни једном покрету зна да је био радо виђен пуне три и по деценије на трибинама и у часописима широм Југославије. Говорио је о писању, о руској поезији, уметности Октобра, моћи и немоћи уметничке критике на нашим просторима...
Велики људи – Плањани са својим печатом у времену“ - пројекат листа МОРАВА ПРЕС и портала ПЛАНАМЕДИА подржан на Конкурсу за суфинансирање пројеката производње медијских садржаја за штампане медије и сервисе новинских агенција у 2019. години Министарства културе и информисања Републике Србије. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
Рођен је у Београду 18. октобра 1931. године, умро у истом граду 31. јануара 1997. Није наш по рођењу, али корене вуче и црпе снагу из ових крајева. Његова мајка, госпођа Дивна Лукић, својевремено судија Врховног суда, из куће је Радуловића у Милошевцу, где Света проводи детињство и добар део младости.
У књижевности Света Лукић се јавио 1952. године са једном песмом у „Сведочанствима“. Био је више од три и по деценије личност радо виђена на трибинама и у часописима широм ондашње велике државе. Објавио је текстове, коментаре, приче и есеје у Ревији, НИН-у, Видицима, Новој мисли, Књижевности, Делу … Најчешће огледе из критике уметности (естетике) и филозофије, али и приказе књига, критике на књиге Растка Петровића, Зорана Мишића, Стевана Раичковића, Оскара Давича, Душана Матића, Милана Богдановића, Зорана Гавриловића, Гаје Петровића…
Прва његова књига прозних текстова појавила се у издању „Нолита“ 1957. године – есејистичка проза „Разлози“, „о факторима који одређују личност једног нашег савременог младића“. Убрзо потом је завршио писање „књиге прозе о интелектуалцима у рату и револуцији“ и свог првог романа Гласови од пруге до воде (радни наслов).
Када је поднео молбу за пријем у Удружење писаца Србије, новембра 1957. године, написао је о себи ове податке: „Рођен сам 18. октобра 1931. године у Београду. Отац пок. Љутица, судија – погинуо у заробљеништву 1944. године. Мајка Дивна – сада секретар Врховног суда НРС. Провео детињство у Београду. Крај основне школе, два разреда гимназије за време окупације и још два до 1947 – Смедерево. Поново Београд. Матура 1950. године у Београдској мушкој гимназији. Апсолвирао сам јуна 1956. на филозофској групи Филозофског факултета. Члан сам омладинске организације од почетак 1945. Данас сам члан Савеза студената и Социјалистичког савеза. Био 1951. године на прузи Бањалука – Доборој.“
Био је, колико се зна, један од првих Срба који је у Пољској разговарао, егал, са славним филозофским писцем Лешеком Колаковским, па са исто тако великим писцем Кажимјежом Брандисом, био пријатељ са светским режисером Анджејом Вајдом, који је по Светином сценарију снимио филм „Сибирска леди Магбет“. У Москви је водио дуги разговор са Виктором Шкловским, великим критичарем и писцем монографије о Толстоју и Достојевском, теоретичарем књижевности на светском гласу. Са путовања по Кини сакупио белешке и запажања о овој чудноватој земљи далеког истока. У „Мадери“ је имао свој место где га је чекало друштво – глумац Љуба Тадић, пре свих, али и сликар Стојан Ћелић, нуклеарни физичар Драган Поповић… Као велики обожавалац кафана написао је књигу о тој својој љубави и разлозима зашто су оваква места део културног живота Београда и осталих места у којима се одвија живот на сличан начин. Када је 1989. године Света Лукић обележио тридесет и пет година књижевног рада у Конаку кнегиње Љубице представљени су његови романи, пет књига „Суноврати“ (нова верзија романа „Слом 1941“), „Ратне игре , „Фреска на мансарди“, „Водени цветови“ и „Разлози“. Дела су објавили удружени издавачи „Просвета“, сарајевска „Свјетлост“, „Књижевне новине“ и Српска књижевна задруга.
Света Лукић је, пише тада Предраг Палавестра, „у критици био више заинтересован за појаве и кретање идеје него за књиге и критичке оцене – на ствари гледао grosso modo, у целини, а не кроз појединачна дела, како то раде дневни критичари… Света Лукић је у послератној култури орао велику њиву и оставио неколико дубоких и упоредних бразда“.
При крају живота, присећа се 2015. године новинар Радован Поповић, Света Лукић пише у културном додатку „Политике“ кратке есеје. У једноме (Суморни извештаји) вели да је „већ месецима депримиран, депресиван, утучен као и добар део моје околине…“ У другом есеју, пак, открива једну своју муку. Он и супруга су сина Рељу, виолончелисту, испратили у свет, у Италију, јер дечко је видео да се у земљи гине узалудно“. Света је у својој последњој књизи „Звезде на небу социјализма“ (1996) написао: „То је моје последње Здраво децо и жено моја..“ Још деведесетих година његов блиски пријатељ Жика Павловић, угледни филмски режисер и писац, у свом дневнику је записао после једне посете Свети Лукићу: „… Неки умор се уселио у њега, умор и горчина… туробна равнодушност, која је сменила живу радозналост духа.“ У ствари, дојадио му је живот „у гомили лажи“.
„Ето, мало подсећања на један изузетан а заборављени стваралачки дух у српској књижевности – Свету Лукића, који се вазда издвајао из гомиле песника, романсијера, критичара… Пребукирана удружења и друштва писаца се и не сећају – ко то би Света Лукић” – закључује Радован Поповић.
Света Лукић је био активни учесник у догађајима који су се везивали за друштвене промене, први штрајк на Филозофском факултету 1953, спорна "Просветина" издања; пратио нове трендове у књижевности и филозофији, али никада се није ангажовао у политичком смислу, за њега је најважнији био интерес заједнице којој припада. Књиге су му превођене на енглески, италијански, пољски, мађарски, румунски, словачки. У Телевизији Београд огледао се у различитим жанровима, писао је за Редакцију програма из културе, научну, образовну... а познате су његове ТВ драме: После одмора, 1965; Календар Јована Орловића, 1968; На дан пожара, 1969; Последње совуљаге и први петли, 1983; Врење, 1986; серија Слом, 1979. За свој књижевни рад добио је Нинову награду за публицистику, "Димитрије Туцовић, за књижевну критику "Милан Богдановић" и "Ђорђе Јовановић", награду сарајевске "Свјетлости" и РТБ-а.