Академик Радомир Лукић: Понос Милошевца!

Немогуће је започети листу најумнијих и најзнаменитијих глава рођених у Србији, а да се међу првих десет не спомене академик Радомир Д. Лукић. Тим пре је оправдано започети његовим именом списак знаменитих Плањана који су за живота, делањем, стваралаштвом и харизмом оставили неизбрисив траг у српској историји и култури. Његов живот био је омеђен ратовима, витешким борбама српског војника, можда баш зато је водио тихи рат са студентима борећи се да задрже у себи вредности које су рођењем добили – доброту, вредноћу и поштење, моралне вредности које човека одвајају од других бића.

 

НАЈБОЉЕ У МОМ КРАЈУ- ЗНАМЕНИТИ ЉУДИ И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ -
нови пројекат портала Планамедиа. 

Родио се у Милошевцу 1914.године, умро 1999. године у Београду, а сахрањен, по сопственој жељи у родном Милошевцу коме  се враћао на крају свих путовања. Дипломирао је десетком на Правном факултету Универзитета у Београду 1937. године, на који је, по сопственом казивању, долазио само на испите због мањка новца. Две године касније (1939.године), докторирао је на париској Сорбони одбранивши дисертацију „Обавезна снага правне норме-проблем објективног права“. Изненадио је чланове комисије кад се на одбрани доктората појавио у шумадијској народној ношњи и опанцима. Још више је задивио и зачудио испитиваче кад им је поставио неуобичајено питање: „Да ли желите да браним рад на француском или енглеском језику“.

Дуго се, бележе биографи, веома дуго, у научним круговима Сорбоне коментарисала његова бриљантна одбрана. Пред почетак рата,1940. године, избором у доцентско звање на Правном факултету у Београду започиње универзитетску каријеру где је стекао и највеће научно и универзитетско звање. Предавао је теорију државе и права, филозофију права, општу социологију и методологију правних наука. Био предавач у Греноблу, Паризу, Ници, Варшави, Москви и Келну. У САНУ је од 1961. као дописни члан, редовни члан од 1970. Његова Сабрана дела (1995) обухватају 11 томова (4.600 страница).

Био је изузетно популаран као предавач. Обожавали су га студенти и културна елита Београда. На његова предавања долазили су многобројни студенти са других факултета у жељи да упознају многопоштованог и премного хваљеног професора права и социологије чија су предавања била зачињена духовитостима и досеткама, бојена личним ставом, усмерена ка свеопштем знању и доброти. Жив и динамичан говор у метафорама и поређењима, са обиљем примера из свакодневног живота, предавања је чинио магнетно привлачним. Међу студентима свих генерација, оног времена и деценијама касније, препричавале су се и преносиле многе његове досетке, а без анегдота немогуће је говорити о њему.

C:\Users\kov\Desktop\AKADEMIK.png

Студент из Милошевца полагао је више пута безуспешно код професора Лукића „теорију државе и права“. Затечен незнањем професор добронамерно упита студента: „Зашто не научите предмет који вам ја предајем? Зашто то не научите бар из комшијских разлога?“ Правдајући се студент рече да је стално учио и то испод шљиве која се граничи са професоровим шљивиком. Професор му на то сасвим мирно одговори: „Попните се на шљиву можда вам то помогне да положите испит.“

Прича се да је један студент права седео у Ташмајданском парку и покушавао да понови лекције из Увода у право. Пришао му је старији човек и питао га да ли је слободно да седне. С обзиром на то да је имао још много тога да понови, студент се није много обазирао на човека до себе. Међутим, господин је имао жарку жељу да поразговара са студентом иако је видео да је окупиран учењем.  Како не би испао непристојан према „доконом пензионеру“, како му се чинило на први поглед, студент ипак невољно пристаде на конверзацију. Разговор се зауставља на књизи коју чита и на томе да ли му је тежак испит, кад студент поче да се жали и на предмет и на профеосра који је књигу написао. Професор Лукић се сажали па се понуди да помогне и да студента преслиша материју, пошто је и он некада био студент па и сам „зна које су то муке“. На крају преслишавања, „пензионер“ готово задовољно прекида студента констатацијом: „Хвала Вам, колега, то ће бити довољно. Дајте ми индекс. Ја сам проф. Лукић.“

Ипак, много чешће је професор испитивао у амфитеатру. А студенти су неретко врло лоше одговарали. У току таквог једног одговарања улази кафе–куварица да узме поруџбину од Лукића. „Једну кафу и један нарамак сена“, каже професор показујући на студента. „Нека кафа буде слађа“, рече студент не трепнувши. Професор Лукић се слатко насмејао и дао му шестицу.

Урбана легенда је постала још једна слична прича. Студент опет врло лоше одговара и потпуно заслужено треба да падне испит. Професор љут због незнања, каже студенту да ће му дати шестицу ако одговори колико сијалица има у амфитеатру. Студент, збуњен, погледа у плафон, преброји и одговори: „седам!“. „Није, колега“, отвара професор фиоку свога стола и из ње вади још једну сијалицу – „има их осам“. У следећем року студент је био нешто бољи, а професор га је запамтио са претходног испита. „Колега“, упита га на крају Лукић, „реците ми сада колико има сијалица“. „Девет!“. „Како девет?“, погледа професор у плафон и преброја оних седам сијалица и извади своју осму. „Девет, професоре“, рече студент и извади из своје торбе још једну. Шестицу је овог пута заслужио и одобровољио професора.

Огромне су заслуге професора Радомира Лукића не само за правну науку него и за за српску социологију и етику. Након Другог светског рата, када су догматски марксизам и званична политика одбацили социологију као „буржоаску науку“, покушавајући да је замене „историјским материјализмом“ и марксизмом, Лукић је одлучно заступао становиште да се социологија мора увести као обавезан предмет на све правне факултете у земљи и буде равномерно заступљена у средњим стручним и општеобразовним школама.

Био је велики социолог и велики човек, за кога је речено: „Радомир Лукић је несумњиво наш најблиставији ум друге половине 20. века и, истовремено, један од најсуптилнијих духовних величина наше културе и стваралаштва“. (Светислав М. Јарић)

У знак признања за све што је учинио за заснивање и афирмацију социологије као науке и струке код нас, награда за животно дело Српског социолошког друштва, која се додељује једном годишње, носи назив по академику Радомиру Лукићу.

На Правном факултету у Београду додељују се стипендије из фондације "Радомир Д. Лукић", а  највећи амфитеатар у овој установи (популарна петица) носи његово име. Основна школа у родном Милошевцу после његове смрти добила је име Академик Радомир Лукић. Родна кућа у Милошевцу претворена је у легат професора Лукића, а у библиотеци се чувају списи и књиге које је оставио свом народу и својим земљацима.

Наставак следи...