Коста Манојловић: Етномузиколог са Оксфорда!

Значајно месту међу знаменитим људима нашег краја припада свакако етномузикологу – Кости Манојловићу. Рођен је у Крњеву 4. децембра 1890. године. Одрастао је у родитељској кући са још шесторо браће и сестара. После завршене основне школе наставио је школовање у Богословији Св. Саве у Београду (1901), где му је професор био Стеван Стојановић Мокрањац, касније Милоје Милојевић, Даница Крстић и Стеван Христић.

НАЈБОЉЕ У МОМ КРАЈУ- ЗНАМЕНИТИ ЉУДИ И КУЛТУРНО НАСЛЕЂЕ ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ -
нови пројекат портала Планамедиа.

Учење и рад уз Мокрањца усмерили су читав његов будући професионални рад. Уз њега је учио како се тумачи свако ново дело и колико је важно да се пажња поклони тумачењу текста и правилном изговору сваке речи приликом певања. Касније Манојловић пише: "То је баштина коју сам од њега примио од самог почетка мог интересовања за музику".

Певајући у хору и помажући Мокрањцу Манојловић је у Богословији стекао и значајна диригентска искуства. У Београду је одлазио и на пробе Првог београдског певачког друштва, а у Српској музичкој школи је код Стевана Мокрањца похађао часове науке о хармонији. Већ тада се интересовао за композиторски рад - писао је прве сплетове песама и поједине песме из Литургије. Код Христића је допунио знања и касније, гледајући у њему нову генерацију композитора "која долази да смени старије", одважио се да смелије уђе у "неисцрпно врело музике".

За музички дар Косте Манојловића, како пише  Даница Петровић директор Музиколошког института САНУ и професор на Музичкој академији у Новом Саду, много разумевања је имао тадашњи ректор београдске Богословије Стева Веселиновић, брат књижевника Јанка Веселиновића. Ректор је Светом архијереском сабору Српске православне цркве предложио да Манојловићу одобри стипендију за студије музике у Москви. Тако се Коста Манојловић већ марта 1912. године обрео у Русији. Како није одмах могао да положи тежак пријемни испит на Конзерваторијуму у Москви, затражио је сагласност да студије музике настави у Минхену.

Већ после два месеца из Москве одлази у Минхен, где приватно учи хармонију и припрема се за пријемни испит на Музичкој академији. Испит је положио у јесен 1912. године и тако започео студије музике у Минхену. Изузетно је брзо напредовао у хорском певању зато што је имао значајна искуства у раду са Мокрањцем. Објава првог Балканског рата значила је међутим, повратак свих стипендиста у земљу. Ипак, Манојловић се већ почетком 1913. године враћа у Минхен, да би поново, због бугарске објаве рата Србији, летњи распуст провео у Србији, а у јесен се вратио на студије. Његове композиције за мушки хор из тог времена ("Убојни поклич" и "Призрене стари") слика су емотивног реаговања младог човека на драматична збивања у животу свог народа. Касније ће ови хорови са још две композиције чинити циклус Из Шумадијских гора, пише Даница Петровић.

На Музичкој академији у Минхену Манојловић је похађао наставу хармоније и контрапункта, а предавања из музикологије је слушао на Филозофском факултету. У то време је компоновао песме за глас и клавир, као и световне и духовне композиције за мушки, женски и мешовити хор.

Вести о атентату у Сарајеву биле су знак за брзи повратак у Србију. Војни распоред је Манојловића одвео у Крагујевац где је као ратни болничар одмах основао хор. Компоновао је непрестано и док је радио као болничар и док је боловао од пегавог тифуса. Наступило је повлачење преко Призрена, Струге, Елбасана и Валоне, а потом опет рад у болници, и болест, трбушни тифус. Са војском је потом стигао до Крфа. По доласку на Крф одмах је основао Српски војнички хор, а у недостатку партитура многе композиције је реконструисао по сећању.

У пролеће 1917. године Манојловић је разрешен војних обавеза и упућен на довршавање студија у Оксфорд. Одатле је понео трајно интересовање за историју музике и проучавање српске музичке прошлости. Током студија у Енглеској, Манојловић је интензивно компоновао, а композиције су му штампане у Паризу, Лондону и Бечу. Дипломирао је 1919. године са кантатом на текст 136. Псалма — "На рекама вавилонским".

У Београду се овај, за оно време ретко школовани музичар чекао са нестрпљењем. Одмах по повратку (1919) постављен је за диригента Првог београдског певачког друштва, а предавао је на Музичкој школи и на Богословском факултету. Био је и дугогодишњи секретар новоосноване Београдске филхармоније (1923).

Свакако један од најзначајнијих Манојловићевих подухвата било је основање Музичке академије (1937) у Београду у сарадњи са Стеваном Христићем и Петром Стојановићем.

Што се стваралаштва тиче, Коста Манојловић се у највећој мери посветио хоровима, а такође се бавио и етномузикологијом. Објавио је неколико дела посвећених музици свих крајева Србије и већег дела Југославије. Писао је за разне листове, часописе и енциклопедијска издања. Његово име поред улица у неколико градова Србије носи и Музичка школа у Земуну.

Памти се као први ректор (1937-39) Београдске музичке академије и професор ове високе школе до 1946. године, када је, иако тек у 56. години живота, по вољи, односно мрзовољи нових власти, декретом пензионисан. У новооснованом Музиколошком институту САНУ академик Петар Коњовић га је поставио за спољног сарадника (1949), али на жалост није било среће да на том месту дуже остане, умро је већ новембра исте године.

Коста Манојловић се својим учитељима и предходницима одужио сабирајући и објављујући њихова дела. Будућим генерацијама, пре свега историчара музике, музиколога и етномузиколога, отворио је нове видике и упутио их на неопходна истраживања српске музичке прошлости и музичке ризнице читавог Балкана. Своје композиције, текстове и многобројне драгоцене записе народних песама (око 2000) није стигао да објави, оставио их је бризи и савести млађих колега и потомака.