уторак 05. јун 2018.
Пројекат симболичног назива "ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ! ДОК НЕ БУДЕ КАСНО!" који реализује УГ "Свет речи" из Велике Плане у сарадњи са дванаест школа из десет општина четири региона уже Србији, има за циљ освешћивање становништва о породичном и родно заснованом насиљу. Обухвата осам средњих и четири основне школе. Међу њима су две сеоске – „Академик Радомир Лукић“ у Милошевцу и Основна школа „Вук Караџић“ у Глоговцу која територијално припада Јагодини и покрива подручје неколико сеоских насеља у околини.
Директорка образовне установе, Ружица Малетковић, истичући значај пројекта рекла је окупљеним родитељима, наставницима и ученицима на трибини да су захваљујући пројекту који се реализује у њиховој школи ученици почели озбиљније да схватају значај насилног понашања и показали жењу да помогну жртвама насиља.
- Учешће у пројекту је била још једна у низу акција које се спроводе у нашој школи са циљем подизања свести о заступљености насиља и проналажењу начина да се насиље спречи. Живимо у мирној средини где је насиље сведено на најмању могућу меру, али га ипак има, због чега је неопходно да се код деце и родитеља пробуди свест о присутности проблема и потреби да се насилно понашање спречи како се појава присутна у породици не би преносила као модел понашања међу децом и у новим породицама.
Да насиља нема међу ђацима мале сеоске школе у Глоговцу потврдио је и Горан Миленковић, наставник физике, ментор на пројекту.
- Насиље не постоји, десило се спорадично невеликих размера. Имамо добар Тим за превенцију насиља, знају се кораци шта урадити када се насиље деси и шта ко мора да уради у таквим околностима. Оно што нам је најбитније, имамо јаку подршку директоре школе која подстиче све наше активности усмерене ка заштити и безбедности деце. Отворени смо за сарадњу са родитељима и институцијама, ученици знају коме треба да се обрате, по ходницима имамо паное са јасно истакнутим упутствима – каже наставник Миленковић и мирну ситуацију у школи образлаже начином живота и васпитањем деце која се не разликују у великој мери од градских малишана по духу и темпераменту.
- Вероватно зато што је сеоска средина насиља нема. Наша деца су мирнија и дисциплинованија. Свако сваког зна. Све то доприноси мањој количини насиља. Интернет је прилично спор у селу па и то има везе. Деца долазе из патријалхалних породица, придржавају се строго правила понашања у кући и школи по саветима родитеља. Кад дође дете знамо о каквој се породици ради. То су квалитетне породице – каже наставник физике и као опаску додаје да су у односу на дечаке девојчице последњих година у извесној мери агресивиније, поготово у старијим разредима, што се понекад испољава не само демонстрирањем емотивног насиља него и физичког.
Значај пројекта за ђаке и образовну установу је велики, истиче Драгана Богдановић Јовановић, наставница биологије.
- Деца су ангажована да препознају насиље више него раније. Желе да помогну ако примете да постоји насиље, желе да жртве насиља укључе у тим, помажу им да сарађују и да се још више отворе. Препознају шта је насиље и обраћају већу пажњу на понашање и комуникацију са друговима. Чини ми се да су још свеснији код дигиталног насиља. Тема им је блиска, упоређују ситуације из стварног живота са оним што науче на радионицама – каже Драгана и прави поређење деце у селу са градском средином.
- Мало је деце на селу, разлика битнијих нема, али је другачије у селу. У градској средини је насиље израженије. Нису то страшни облици насиља, све може да се контролише и успевамо у томе у селу и граду. Не измиче контроли неки испад, нити ескалира у насиље или нешто што је опасније. Реагују и млађи и старији када се догоди нешто што није примерено понашање, пријављују педагогу и све се завршава на нивоу школе. Када се ради о породичном насиљу нису се деца из породица у којима сумњамо да постоји насиље одважила да говоре о томе. Стиде се, или се плаше казне родитеља.
Милица Симић, Анђелина Николић и Далибор Радосављевић, едукатори на пројекту, кажу да су након пројекта и реализованих радионица деца другачије почела да размишљају о насиљу и да гледају на понашање својих другова и вршњака.
- Научили смо да гледамо и запажамо детаље на основу понашања наших другова и на основу тога да ли су се повукли у себе, променили понашање закључујемо имају ли неки проблема у школи и кући. Покушали смо на све могуће начине да допремо до њих. После овог пројекта сви смо се променили, пажљивије посматрамо свет око себе и људе у окружењу.
Деца кажу да су родитељи на њиховој страни, подржавају их и мисле да је супер што раде овако корисне ствари.
- Почели смо да размишљамо као одрасли људи, на другачији начин него раније. Спремни смо да сваки пут кад уочимо насиље покушамо да га спречимо. Знамо да треба прекинути ћутање, пријавити родитељима сваку сумњиву ситуацију, наставнику рећи ако нам се у породици дешавају неке чудне ствари, било којој старијој особи која може на неки начин да нам помогне да се то прекине и више не понови – каже Анђела у име својих другова едукатора.
И у ОШ „Академик Радомир Лукић“ деле мишљење да је пројекат значајан за све генерације – децу родитеље, наставнике, посебно штићенике с обзиром на чињеницу да је село деценијама познато у свету као место у коме одрастају деца без родитељског старања.
- Неопходно је да се подигне свест код младих људи о породичном и родно заснованом насиљу које је све више присутно у нашем друштву. Вршњачког насиља нема у нашој средини, боримо се против свих видова насиља тако да смо безбедност ученика довели на веома висок ниво. Спорадични ђачки сукоби не стигну до мене или институција. Мирно је и дисциплиновано иако би се могло очекивати да због деце која одрастају у хранитељским породицама буде неразумевања и сукоба међу њима – истиче директор школе Славиша Исаиловић.
Весна Дудић, педагог у школи каже да деца нису била упозната у довољној мери са насиљем и да су након пројекта схватила да нешто што њима не личи на наисиље може да буде окарактерисано као насилно понашање.
- Мало смо причали, појашњавали појмове и на примерима уочавали разлике. Има доста деце која су преживела као мала насиље. Сада су на породичном смештају и још увек не желе да говоре о томе. Неко се одважио, проговорио, али већина није. Раздвојили смо на радионицама шта је насиље, а шта није, шта значи када родитељи траже од њих да уче, или неке друге стваре да ураде корисне за породицу. Тај почетак им је био интересантан, посебно ситуација када родитељи вичу због оцена – каже педагог и преноси занимљиву ситуацију када деца коментаришу физичко насиље.
- Када сам питала у петом разреду како жене могу да врше насиље рекли су да удари мужа тигањем. Укључивали су се и коментарисали. Са седмим и осмим разредом може лепо да се разговара на ову тему. Хоће да говоре о насиљу, кажу за комшилук, или да су негде видели насиље, али никако се не усуђују да говоре о својој породици. Девојке разликују кад се прича о везама, али још увек сматрају да је неки вид насилног понашања одраз љубави. Прихватају да је уобичајено и нормално толерисати такво понашање – рекла је говорећи о проблему насилног понашања деце и насиља у породици педагод у основној школи у Милошевцу.
Због великог броја деце из Центра било је занимљиво запажање у којој мери су штићеници били спремни да говоре о насиљу у породицама из којих долазе и евентуалном злостављању код хранитеља.
- Показују насилно понашање кад дођу, временом се прилагоде и постају дисциплиновани. Наша школа је отворена. Посебно старија деца, млађи не вуку те репове, они што су измештени из насиља буде два три месеца тешко са њима. После се уклопе, али се већина одлучује да решава проблем тучом, тек после извесног времена пристају на разговор и опуштенији однос са друговима и наставницима. У породицама у којима одрастају требало би да су заштићена, али није баш увек тако. Неко од њих се одважи да говори, други ћуте бојећи се да ће им наћи други смештај или да ће остати гладни. Таквих случајева је било много више ранијих година када су штићеници радили око стоке док деца њихових домаћина спавају. Када и говоре о томе, инсистирају да нико не сазна – коментарише ситуацију Весна Дудић и подсећа да се у селу сви знају и да је тешко сакрити ствари о којима не желе да говоре укућани.
Едукатори Илија Лукић и Марија Симић, успешно су урадили свој део посла. Пратили су препоруке, правили концепте, проверавали колика је свест деце о породичном и родно заснованом насиљу.
- Били су веома заинтересовани за тему. Постављали су питања, наводили примере и говорили шта за њих представља насиље. Тражили смо прво њихово мишљење да бисмо могли да приступимо припреми вежби на радионицама. Зачудило нас је колико су обавештени и шта све знају. Они су упућени у проблематику, оснажени да препознају насиље и спремни да пријаве насиље, пруже подршку жртви и помогну јој да се измести из насилног окружења. Више су биле заинтересоване девојчице и отвореније да говоре о проблемима са којима се сусрећу у везама и породици – каже Илија.