уторак 19. јун 2018.
Пројекат "ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ! ДОК НЕ БУДЕ КАСНО!" који реализује УГ "Свет речи" из Велике Плане у сарадњи са дванаест школа из десет општина у Србији, има за циљ освешћивање становништва о породичном и родно заснованом насиљу. „Овај проблем је веома заступљен па је Паланачка гимназија радо прихватила сарадњу са УГ "Свет речи" на подизању свести грађана и начину реаговања када се сусретну са различитин облицима насиља, све присутнијем у свим срединама неретко са трагичним последицама” - рекао је Жарко Караџић, ментор на пројекту.
Пројекат је конципиран тако што су ментори и ученици, вршњачки едукатори , из свих десет општина укључених у пројекат прво прошли једнодневну обуку, а онда су у својим општинама реализовали по десет радионица у школама, где су се трудили да што више приближе овај проблем младима и њиховим родитељима са намером да их подстакну на борбу против породичног и родно заснованог насиља. Двоје ментора из Паланачке гимназије, професор информатике Жарко Караџић и професорка српског Ивана Лукић су уз петоро вршњачких едукатора одржали десет радионица са ученицима Гимназије и у неколико паланачких основних школа.
После низа радионица које су обухватиле више од стотину ђака, уследила је трибина у Свечаној сали Паланачке гимназије где се о овом проблему разговарало са људима из различитих институција које се у послу сусрећу са проблемом насиља у породици. На крају школске године, 19. јуна, пројекат је завршен акцијом дељења балона и флајера у главној улици Смедеревске Паланке, што је изазвало велику пажњу пролазника који су о овом проблему поразговрали са гимназијалцима док су им уручивали балон са поруком "Зауставимо насиље". Пројекат је подржан од Екуменске иницијативе жена из Омиша. Ово је био само један од много пројеката које већ годинама Паланачка гимназија реализује са УГ"Свет речи" из Велике Плане.
Ивана Лукић, професорка српског језика и књижевности у Паланачкој гимназији, ментор на пројекту, истакла је овим поводом да су се удруженим снагама ангажовали едукатори, ментори, професори и родитељи да циљ пројекта буде реализован.
- Радили смо радионице које би пробудиле свест код ученика о насиљу уопште, посебно породичном и родно заснованом. Подстицали смо их да препознају жртве насиља и подучавали на који начин насиље може да се спречи и како да се помогне жртви. Имали смо осам вршњачких едукатора који су се смењивали по потреби и били ангажовани на свим планираним активностима. Урадили смо десет радионица где су они успели да мотивишу ученике са којима су разговарали и трудили се да на што бољи начин прикажу овај проблем и пробуде свест код основаца и средњошколаца да је ћутање и прикривање насиља најгора опција коју изаберу уколико је проблем присутан – каже професорка Ивана и напомиње да су ученици били довољно добро обавештени о томе да насиље постоји и да су жртве насиља особе које не трпе само физичко него и емотивно насиље и да у таквим породицама насиље може да се преноси на децу као опште прихваћени модел понашања.
- Ученици су били прилично упућени у то још раније радећи на сличним пројектима и из медија приликом објава трагичних догађаја који су резултирали као последица породичног насиља. Ова тема их је додатно подстакла да продубе сазнања и почну другачије да посматрају средину у којој живе. На радионицама смо организовали игрице како би више мотивисали децу да говоре о проблему уколико имају сазнања да постоји насиље у њиховој близини. Показали су висок степен зрелости који нисмо очекивали поготову код основаца и многи од њих признали су да су или били жртве насиљ, или познају неког ко трпи насиље. Таквим ставом су показали да се разумеју и да су спремни да помогну колико је то у њиховој моћи – пренела је своја искуства у раду са ученицима ментор на пројекту Ивана Лукић и послала поруку да широм отворених очију посматрамо околину и будемо спремни да реагујемо уколико препознамо насиље.
- Неопходно је да будемо свесни да што пре реагујемо у случају насиља жртва може да буде спашена. Ако прећутимо постајемо саучесници и на неки начин подржавамо оно што се дешава. Деци смо причали да је најбитније да се што пре регује, остављали им бројеве телефона да се јаве и истицали да је најважнијеје да знају да се некоме јаве и да не жмуре на насиље које је око нас. Девојке су боље разумеле јер смо причали да су жене најчешће жртве насиља, емпатисале су са њима и њиховим животним причама, а младићи су, надам се, научили да, кад одрасту не буду насилници.
Вршњачки едукатори су озбиљно и у овој школи схватили свој задатак. Били су креативни и маштовити, на разне начине приближавали проблем вршњацима и млађим генерацијама.
- Трудимо се да нам верују. Научили смо да делујемо кроз ове радионице и схватили да је и за нас корисно ново искуство. У стању смо да препознамо насиље и да помогнемо ако затреба, реагујемо на време на начин како би требало. Нисам у стању да помогнем у свакој ситуацији, али превентивно, разговором могу да делујем. Ово ангажовање ми помаже да надограђујем знање и да постанем бољи човек него што јесам. Пружила бих подршку ко трпи насиље и потрудила бих се да помогнем, будем подршка, што је у таквој ситуацији најважније – каже Софија Станковић, едукаторка на пројекту, уз коментар да девојке више трпе насиље него што саме показују насилно понашање, нарочито у везама, док младићи нису свесни у потпуности проблема који могу да настану уколико су љубоморни и захтевни у партнерским односима.
- Девојке су спремне да трпе зато што су емотивније, брзо забораве насилно понашање подводећи забране, понеки шамар и љубоморно понашање под доказе љубави и жеље да покажу у којој мери поседују девојку са којом се забављају. Порука свих нас на пројекту је да нико никада не треба да трпи, да не ћути и да насиље пријави.
И за Јована Стојановића, вршњачког едукатора на пројекту, врло је интересантна тема.
- Занима ме од самог почетка реализације пројекта. Увек се нешто надограђује, све више долазимо до закључка да је то проблем који треба решавати, који морамо решити што пре. Кад говоримо о насиљу увек кажу знам ја неког, или неком се то догодило, срамота их је да признају да се нешто слично догађа њима или у њиховој породици. Отворе се кад говоре под маском, лакше је кад је неко други предмет разговора. Јесмо способни да препознамо насиље иако нема шеме и понављања. Сваки случај је различит и свако дете реагује другачије. Трудимо се да препознамо и помогнемо. Децу упућујемо да има лека, али им кажемо да не ћуте, да говоре и потраже заштиту. Важно је да се изађе из љуштуре. Ако чекамо да други решавају проблем нећемо покренути ништа – поручио је својим вршњацима и свим жртвама насиља едукатор Јован Стојановић.
Скупу је присуствовала и Гордана Цветковић, предесница удружења жена „Фемина“ и овом приликом пренела искуства тима у контакту са жртвама насиља.
- Радимо на превенцији породичног насиља више од деценије. Заједно са школама реализовали смо неке пројекте који имају за циљ превентивно деловање у борби против насиља. Говоримо стално о превенцији, имамо СОС телефон, ангажована је адвокатица која пише бесплатне тужбе женама које су преживеле насиље. Трудимо се да оснажимо жене, пружимо им подршку, говоримо да нико не треба да трпи насиље, убеђујемо их да је увек развести се боље решење него трпети насилника. Насиље у породици не трпи само жена, посредно трпе и деца. Због тога се трудимо да оснажимо и децу, а не само њихове мајке. Инсистирамо на нултој толеранцији на насиље. Сада су по новом закону дужни и грађани да реагују уколико имају сазнања о насиљу. Ако нису пријавили насилника чине прекршај и могу да одговарају – рекла је председница „Фемине“.
У прилог теми Виолета Џиновић, представница Центра за социјални рад, водитељ случаја у служби за децу и омладину, истакла је да материјални статус није одлучујући фактор приликом одлуке да се остане са насилником.
- Имали смо пример жена образованих и запослених, материјално збринутих које су наставиле да трпе. Статистика каже да жртве док не изађу из насиља у просеку седам пута пријављују насиље и враћају се насилнику. Изговор је љубав, генерацијски модел које жене покупе из својих примарних породица и преносе на своје секундарне сматрајући да на неки начин заслужују оно што им се догађа, да не могу боље и не вреде више. Кад би неко успео да промени њихову психу насиље би се смањило – каже социјална радница и истиче да су сви били скептични приликом промене закона везано за измештање насилника из породице.
- Постављало се питање како ће се снаћи насилник. Испоставило се да није толико било проблематнично да се ова хитна мера спроведе. Углавном су је поштовали и одлазили код пријатеља, рођака или родитеља. Дакле, кад закон нешто каже мора да се поштује.