"Данас сам добила цвеће!"

субота 12. мај 2018.

Монодрама „Данас сам добила цвеће“ ауторско дело је Миљане Миловић, студенкиње Факултета организационих наука у Београду. Настало је 2016. године, у периоду обележавања недеље борбе против насиља над женама, када је ондашња талентована ученица Гимназије у Великој Плани одлучила да перформансом да допринос борби против насиља.

Од тада је монодраму видело више стотина људи у свим местима општине, околним градовима и општинама, чак и затвореници КПЗ Ћуприја иза решетака углавном због кривичних дела која се односе на злостављање и породично насиље. Миљанина монодрама је саставни део пројекта „Пет до дванаест! Док не буде касно зауставимо насиље!“ у реализацији УГ „Свет речи“ који се у 12 школа четири региона реализује уз подршку Екуменске иницијативе жена Омиша. Изводи је пред средњошколцима и основцима  или се у њеном одсуству приказују инсерти на видео биму. Оставља дубок траг и представља најупечатљивију поруку коју шаље овај пројекат чија су циљна група млади и њихово оснаживање у борби против породичног, вршњачког и свих других облика насиља.

- Монодрамом шаљем поруку публици да се о насиљу не ћути, да се реагује благовремено и пријави насилник како би се спречиле трагичне последице о којима говори жртва насиља кроз песму “Данас сам добила цвеће“. Пожељно је да се у свакој средини говори о насиљу на овај начин како се то ради пројектом „Света речи“, посебно у школама где су млади циљна група с намером да се едукују да на време препознају насиље, реагују и зауставе га – рекла је на извођењу монодраме у Великој Плани ауторка позоришног комада које никога не оставља равнодушним.

- Ако се не реагује на време, када се препознају знаци насиља, последице могу да буду погубне, насиље кулминира у трагедију о којој говори жртва насиља немоћна да свој живот спаси одлуком да оде када увиди да је насиље упркос љубави присутно у њиховој вези. Лакше је да млади у средњошколском периоду формирају став о насилнику него када дубоко зађу у везу из које као у зачараном кругу не могу да изађу. То су године када будућа жртва насиља може да се определи према томе да ли ће трпети или отићи пре него што постане зависна и немоћна да донесе одлуку која је једино исправна у таквој ситуацији – поручила је перформансом и својим ангажовањем на пројекту Миљана Миловић и пренела утиске са наступа у различитим приликама и околностима.

- Углавном сви слично реагују. Затечени су, забринуту, тужни, дубоко дирнути судбином жене која је завршила трагично као многе немоћне жене неспремне да оду на време од насилника. Одлуку одлажу правдајући се да је он уствари добар, да је воли и да ће се променити, неретко себе криве што се ситуација понавља и што изнова трпе насиље – каже Миљана и присећа се да је најупечатљивије и најузбудљивије извођење било пред затвореницима у Ћуприји.

- Истовремено језиво и занимљиво, на известан начин изазовно. Обраћала сам се људима који су починили злодело о коме говорим кроз текст обливена крвљу, измучена батинама од којих страда млада жена чији лик тумачим. Интересовало ме је да ли сам покренула код њих кајање, или неко друго осећање, сећање на сличне сцене из њихових живота када нису били способни да зауставе трагедију. Неки су плакали, гледали погнуте главе, чини ми се са да су до њих допрли јецаји жртве, или је њихова реакција била усмерена ка особљу које ће можда о њима након оваквих реакција размишљати да им је савест прорадила и да би могли да добију неке повластице док су у затвору – прича о овом догађају као о искуству које је учврстило одлуку ауторку монодраме да и на другим местима, широм Србије пошаље поруку да је пријављивање насиља једини начин борбе против насилника.

- Сваки пут на сцени добијем нову идеју како да будем убедљивија, да пробудим свест код људи у публици, уколико трпе насиље, или препознају облике насиља, да се боре, да се укључе у акцију заустављања насиља ако већ не можемо да га спречимо у потпуности. Оснаживање жена у најранијем периоду њиховог живота је прави пут, као што је идеално да се и деца у вртићу и основним школама едукују да препознају насиље и реагују против насилника на прави начин, акцијом, никако повлачењем у себе, трпљењем и осуђивањем сопствених поступака уместо да насилник буде изложен критици и да осети прекор средине због насилног понашања – закључује Миљана чија монодрама се са нестрпљењем очекује на трибинама и изазива велику пажњу и похвале након наступа.

Због обавеза на факултету Миљана није у могућности да на свим трибинама у 12 школа буде присутна, али обећава да ће у наставку пројектних активности, када буде слободна, обићи школе које буду заинтересоване за њен перформанс.

Интересантно је да је Миљана ову монодраму први пут извела у новембру 2016. године, а да се у међувремену повећао број жртава породичног насиља, коментарише значај теме Јелена Златкова, ауторка поројкта „Пет до дванаесет! Док не буде касно зауставимо насиље!“

-  Готово да сваке недеље имамо неки од драстичних примера страдања у породичном насиљу, а старосна граница се све више помера ка дечијем узрасту. Проблем насиља расте сразмерно расту сиромаштва јер је у тесној вези са економском несамосталношћу жена које нису у стању да напусте насилног партнера. Чак и онда када се одваже да се разведу догоде се трагедије као што су убиства жена и деце од стране напуштеног насилника – каже Јелена и додаје да је монодрама резултат дубоких емоција младе гимназијалке која је сама, без ичијег утицаја, одлучила да је напише када је прочитала песму анонимне жртве насиља коју је професорка Златкова донела са једног скупа посвећеног борби против породичног насиља.

- Жртва је млада жена из Босне која се са мање од 30 година више пута обраћала надлежним службама центра за социјални рад и полиције да је заштите. Безуспешно је покушавала да напусти насилног партнера али се изнова враћала немоћна да сама, без еконосмке сигурности отпочне нови живот са дететом. Он је увек успевао да је увери да ће се променити, да је воли и да ће букет цвећа који добије након батина значити  помирење и нови почетак. Тај цвет, та бела ружа која се појављује на плакату за монодраму заправо представља контраст између онога што је њена реалност коју оличава црна боја и црни живот. Бели цвет симболизује невиност жртве, чистоту којој она тежи. С друге стране понашање оног ко јој доноси тај цвет је далеко од онога што је друштвено прихватљиво – рекла је професорка Злакова и подсетила да није довољно о овој теми говорити само када се несрећа догоди, да се женама даје подршка и истиче њихов значај само поводом традиционалних празника посвећених нежнијем полу.

- О женама треба да се стално говори, о овој теми још више и чешће. Дирнута сам чињеницом да је Миљана по завршетку средње школе пожелела да монодраму говори у својој школи, пред млађом генерацијом, њиховим родитељима, да им скрене пажњу на значај теме којом се бави наш пројекат „Пет до дванаесет! Док не буде касно зауставимо насиље!“ Радећи на сузбијању насиља у школама утичемо на ширење насиља у породицама. Вршњачко насиље у највећој мери је резултат породичног насиља, деца која потичу из породица у којима је присутно нешто што наликује  насиљу су често или насилници или склни томе да трпе насиље – истиче ауторка пројекта и подсећа да је недавно у школи приликом откривања дигиталног насиља закључено да су починиоци деца жртве породичног насиља.

- Морамо да радимо на овој друштвено значајној теми са свих аспеката како бисмо све друге проблеме који су успут настали пребродили без тешкоћа и последица које као ожиљци остају за цео живот. Насиље је присутније и опасније него пре три године када смо кампању против насиља водили по насељима општине – говори о значају започетих активности Јелена Златкова и завршава поруком друштву и родитељима.

- Насиље је приситније у нашем окружењу судећи по ситуацијама када нам се обраћају за помоћ деца и родитељи и када се сусрећемо са децом која потичу из породица у којима је присутно насиље. Код њих се као примарни проблем појави нешто друго, а онда се копањем испод површине долази до корена који указују на породично насиље. Мајке се често боје да случај не дође до Центра за социјални рад јер би одавање строго чуване породичне тајне значило разоткривање прљавих ствари о којима најчешће не желе да говоре по цену да оне и деца трпе још више.