Покајање, праштање и спасење - човек не може да постоји без заједнице с Богом у Христу!

понедељак 21. мај 2018.

У оквиру прославе значајног јубилеја - два века изградње манастира Покајница - Институт за систематско богословље Православног богословског факултета у Београду и Одбор за просвету и културу Епархије браничевске, са благословом епископа браничевског проф. др Игнатија Мидића, организовали су на овом историјском месту једнодневни теолошки научни скуп под називом "Испунило се време и приближило Царство Божје; покајте се и верујте у Јеванђеље. Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, еминентни учесници бавили су се темама покајања, праштања и спасења у савременој култури.

У уводном излагању, говорећи на тему "Света литургија и покајање", епископ пожаревачко-браничевски Игнатије изнео је тврдњу да се покајање данас најчешће схвата као јуридички чин, који није повезан са литургијском заједницом. Оваквом приступу, професор догматике и етике на Православном богословском факултету у Београду, супротставио је други, предањски, кога је назвао онтолошким, који за суштинску одредницу има разумевање покајања као повратка у литургијску заједницу. 

- Покајање које за узрок има свесност човека да је смртан и да не може да постоји без заједнице с Богом у Христу, доводи до тога да његов живот постаје благодарност Богу, односно евхаристије. Јер, све оно што има, па и сам живот, није плод човекове делатности већ љубави Божје и дар Духа Светога. На то указује и централна литургијска молитва која је благодарност човека за све оно што је Бог учинио за нас - од стварања ни из чега до даровања живота вечнога. Ово такође указује на то да је покајање најтешње повезано са литургијом и литургијским начином живота. Покајање посмастрано из онтолошке перспективе представља перманентни начин живота човека, а не само периодични гест, то је непрестана тежња и подвиг за слободном заједницом са Богом и човеком у Христу, будући да је овај начин живота једини лек против смрти, а посебно ако имамо у виду да смрт није један тренутак који се јавља у нашем животу, већ је смрт процес који траје од кад се родимо. Смрт је друга опција нашег живота, и живот није ништа друго до борба против смрти. Живети значи борити се против смрти, али не на било који начин, већ на литургијски начин, који је лек против смрти, на шта указује и свети Игњатије Богоносац - изнео је др Мидић, и наставио:

- Супротност грешности је светост, и циљ хришћанског живота је светост. "Будите свети као што је свет Бог ваш небески", каже Христос. Овде се, наравно, не мисли на светост етичке природе, јер би то значило да је Бог свет зато што безгрешно испуњава све норме и етичке заповести. Мисли се на божански начин постојања као слободне заједнице Оца са Сином и Духом, који начин божанског постојања открива људима. У хришћансктву не постоји индивидуална светост, као плод безгрешног живота, коју претпоставља јуридички приступ, него светост која је плод заједнице човека с Богом у Христу. На ово указује детаљ из Литургије када литург, подижући дарове, говори "Светиње светима", и народ, који одговара "Један је Свет, један Господ..." Ово потврђује и апостол Павле, кад Хришћане (као чланове литургијске заједнице) назива светима, у својим посланицама. И светитељи у Цркви, које ми уписујемо у црквени календар и славимо их, нису светитељи као индивидуе, захваљујући својим сопственим подвизима, већ због заједнице са Богом у Христу, тј. због чланства у Цркви. Светитељи су и сами својим животом сведочили ову истину, и зато су они све оно што се тиче светости приписивали Богу а не себи и својим силама.

Данас, православни човек, иако подлеже многим искушењима као и отуђењу од православног погледа на свет и литургијски етос, иако је грешан, иако се често не исповеда, он није престао да буде Хришћанин и члан Цркве, зато што се није одрекао очекивања будућег доласка Христовог и Царства Божјег, и није изгубио свест да му је у томе једино спасење.

- Учешћем у Литургији, православни верник, макар за ово кратко време, показује своју континуирану припадност своме предању и изражава свој православни идентитет. У овоме је његово стално покајање и исповест. Кроз напуштање света и долазак на Литургију, макар то било само у недељни дан и на празник, он изражава покајање и тиме што се не мири са својим властитим животом који свакодневно води, а који није у складу са литургијским етосом. Овим гестом он исчекује другачији свет и другачији начин живота. На овај начин, православни су увек у кризи опредељења за свет који јесте и свет који долази. Учешћем у Светој Литургији. човек учествује у будућем веку, будућем Царству Божјем, чиме потврђује и своју веру у долазак Царства Божјег, и да свет неће вечно бити овакав какав је сад - прожет смрћу, неправдом и сваком другом врстом беде и трагедије, и бар на кратко предокуша истински, Божји свет, каквим га је Бог и замислио приликом стварања ни из чега. Овај предокус будућег истинског живота Хришћани су позвани да пренесу и на свакодневни живот, преносећи тако свету благу вест, позивајући га да и он буде учесник будућег Царства Божјег.

- Грех и грешност се поистовећују са смрћу. Сви смо грешни зато што смо смртни. Смрт, и страх од смрти су узрок и грешности и у етичком смислу. Безгрешност и светост је могућа само кроз коначно укидање смрти. То је могуће само у Господу. Покајање је остварење заједнице с Богом у Христу и оно се пројављује учешћем у Литургији, са којом су непосредно повезане и све Тајне нашег спасења, па и тајна покајања - закључио је проф. др Игнатије Мидић.

Вишеслојну анализу концепта праштања, проф. др Богољуб Шијаковић насловио је "Ка једној философији праштања".

- Праштање нипошто није заборав, већ самим тим што је праштање један конституишући однос. Тамо где нема покајања и где има заборава не постоји однос праштања. Опростити - да ли то значи лишити се надмоћи или моралне предности над неким? Или то значи показати надмоћ над неким тако што смо у стању да му опростимо, чиме показујемо да над њим имамо моралну предност? Праштати - то свакако значи поступати према некоме боље него што он то заслужује. Због тога што одбацујемо грех али не и грешника - гласи одговор подвижничког искуства. Да ли онда признајемо потпуни персоналитет другога ако од њега одвајамо грех и његове последице? Тешко да се то може до краја схватити ако не схватимо да је Бог Бог праштања. С чисто људског и правног становишта опраштање се не може оправдати. У природи ствари лежи потреба да се надокнади штета. Међутим, Бог није толико Бог правде, колико је Бог милости. Из угла правде тешко је оправдати опраштање. Много је лакше да правду схватимо као неку врсту освете, упркос темељној погрешци која се састоји у томе што би неко могао да заслужи освету, а да онај који се свети не заслужује оно због чега се свети, па према томе освета није правда. Праштање је супротност освети, и само жртва има право и надлежност да прашта.

У свом излагању, професор Шијаковић запитао се да ли у социјалном и културном контексту како данас говоримо о кривици и покајању уопште има смисла тематизовати грех, кривицу, покајање и праштање јер живимо у времену ишчезавања греха и кривице, времену симулације покајања и праштања.

- Да ли је уопште могуће произвести неки обавезујући контекст за постављање етичких питања, или је морал постао један чин провинцијализма. Хеленска спрега између етике и политике одавно је развргнута и наводно превазиђена. Данас је на снази етика насиља, и по томе се свет развијене инструменталне рационалности не разликује битно од праисконског света сурове силе - казао је доктор филозофије, да би се у додатном појашњењу социолошке димензије покајања осврнуо на актуелну политичку слику "на овим просторима".

- У текућем политичком животу имамо девастацију, инфлацију, обесмишљавање покајања и извињавања. Неколико година могли смо да приметимо како су се у овом нашем тзв. региону политичари листом једни другима извињавали, то је такорећи био саставни део протокола. Нити они знају за шта се извињавају, због чега, шта то у ствари значи. Ако бисмо из текуће политичке праксе "праштања и извињавања" извели једну реалну слику човека - то би било поражавајуће. А заправо, ове егзистенцијалне форме у политичком контексту могу нам дати веома важну слику човека - рекао је професор Шијаковић.

Покајањем, кроз призму Јеванђеља по Марку, бавио се проф. др Предраг Драгутиновић, са катедре Свето Писмо Новог Завета ПБФ у Београду. Он је истакао да, за разлику од Луке, и делом од Матеја, Еванђеље по Марку наративно не тематизује покајање као конститутивни елемент приче о Исусу Христу.

- После кратког навода да је Јован Крститељ позивао на покајање (1,4: Појави се Јован крстећи и проповедајући крштење покајања за опроштење грехова) и програмског текста у 1,15 (И говорећи: Испунило се Царство Божје; покајте се и верујте у јеванђеље), још само једном се помиње покајање, наиме да су апостоли проповедали народу да се покаје (6,12: И отишавши проповедаху да се покају), иако им то није експлицитно наложено у Христовом говору послања ученика (6, 7-11). Ипак, ово су три кључна места, иако у Еванђељу по Марку нема ниједне приче о покајању, нити извештаја о покајаним особама, нити пак ближег одређења шта то значи покајати се, што нас позива на ближе читање овог Еванђеља у циљу изналажења претпостављеног садржаја акта покајања који није експлицитно присутан у тексту. Егзегеза (тумачење) програмског текста Мк 1,15 је кључна за сагледавање ове проблематике - закључио је професор Драгутиновић.

Уз констатацију да тема порекла зла недостаје богословским текстовима нашег времена и да многи начини размишљања о злу, као и аспекти узрока зла су преузети из тзв. јелинског и манихејског учења, доктор богословских наука протођакон Предраг Петровић, изнео је на скупу две опсервације божанственог Дионисија Ареопагита о узроку постојања зла.

- Дионисијев спис "О божанским именима" отвара многа питања о узроцима или пореклу или начелима зла. Његова односна разматрања ове теме отварају и данас пред нама вишедимензионалне и вишезначне перспективе не само нашег реалног живота у Цркви, већ и реалног постојања творевине око нас - истакао је доцент на Катедри за догматику београдског ПБФ-а за предмет Увод у богословље.

Учење у покајању у латинској патристичкој традицији централним појмом не само своје већ и целокупне западне духовности учинио је Свети Григорије Двојеслов. Према проф. др Радету Кисићу са Катедре за догматику за предмет Екуменско богословље ПБФ-а, за папу Григорија покајање није теорија, он о томе говори најнепосредније, у контексту учења о преобраћењу.

- Значај који Свети Григорије приписује покајању базира се на сложености самог појма compunctio, односно на његовом разумевању овог појма, који не обухвата само свест о сопственој грешности, него и покајање које проистиче из чежње за Царством небеским, тј. compunctio amoris. Покајање из страха и покајање из љубави душе према небеској домовини. Описујући духовни напредак папа пише да човек из страха од вечних мука најпре оплакује сопствену грешност, да би, напредујући у љубави према небеским радостима, почео да оплакује раздвојеност од небеске заједнице. Ова друга димензија покајања постаје у Григоријевом учењу покретач егзистенцијалног заокрета ка вечном и небеском, који као и само покајање није неко делимично или повремено стање, већ је трајни егзистенцијални став који човека континуирано приближује Богу - изнео је професор Кисић, уз констатацију да папино схватање покајања није изгубило на актуелности.

На тему покајања у канонском предању Цркве своје ставове изнео је јереј доц. др Зоран Деврња.

- Сам улазак у Цркву крштењем подразумева искуство покајања као предуслов примања Свете тајне погружења и оцерковљења. Поред тога, дубоко свесна човекове слабости и његове склоности да не види увек јасно егзистенцијалне исходе свог поступања, Црква је увек била отворена да прими натраг сваког свог члана који се, било личним преступима, било колективним подухватима, удаљио и одвојио од ње. Канонско предање својим правилима покушава да нормира и каналише праксу покајања и да на најподеснији начин врати отуђене чланове у духовни амбијент Цркве. Тако су се издиференцирали канони који се баве покајном дисциплином палих клирика, повратком у Цркву оних који су се својом вољом обрели или су рођени и крштени у каквој јеретичкој, расколничкој или парасинагогалној заједници, као и оних који су се одрекли вере - изнео је између осталог др Деврња, доцент на Катедри за канонско право београдског Православног богословског факултета, констатујући да се пред савремену генерацију теолога и каноничара поставља питање када у процесу покајања и повратка Цркви треба пратити критеријуме које нормирају канони, а у којој мери је тај процес одређен самом литургијском праксом, актуелном црквеном свешћу и пастирском интуицијом свештеника.

Протојереј-ставрофор проф. др Владимир Вукашиновић у свом раду је анализирао теолошке претпоставке и садржај новог светотајинског етоса који је преосмислио и преуредио предањско разумевање односа покајања и евхаристије код православних Срба у 18. веку, док је осврт на историјски, телетургијски и богословски аспект Свете тајне исповести и покајања у светлу литургијске обнове као незаустављивог процеса у православној Цркви направио доцент др Славољуб Убипариповић.

У својој студији, насловљеној "Вера као димензија животне среће у религијском менталитету савременог човека", протојерер-ставрофор Зоран Крстић, ванредни професор на београдском ПБФ-у разматрао је висок проценат веровања у реинкарнацију код студентске популације (добијен емпиријским истраживањем), а као карактеристику модерног менталитета у коме је животна срећа приоритетна, с једне стране, а с друге, као показатељ нестабилности вере традиционалних хришћана код којих углавном одсуствује покајање као један од кључних услова за улазак у Цркву.

- Савременом човеку је толико мио овај живот и овај свет, јер последњих деценија он пружа макар изглед да постаје добар, макар у материјалном смислу, и негде почиње да се ствара убеђење, чак и мит, да је то људски живот. Данашњи човек најчешће инструментализује религију - она треба да буде у служби његове среће у животу. У оваквим приликама, реинкарнација је идеално средство у виђењу да човек умире, али да се непрестано враћа у овај свет, који му је тако мио, па ако у једном животу не оствари живот какав жели, успеће у неком другом - казао је професор Крстић, износећи мишљење да је несхватљиво да и међу младима који су религиозни преко 40 процената њих верује у реинкарнацију.

- Религија и религијски садржаји су добри уколико подупиру осећање испуњености и задовољства. Ту нема места покајању. Стога и теза, да традиционални верници у већем или мањем проценту су непокајани чланови традиционалних цркава, што представља велики пастирски проблем и назначује кључни теолошки и егзистенцијални проблем садашње Цркве. Без јасног увида шта је покајање ми не можемо да решимо наше црквене дилеме - закључио је он.

Ђакон доц. др Здравко Јовановић у свом излагању за циљ је поставио разматрање могућности да се о библијском појму "преумљење" и културолошком "постмодерни заокрет" размишља као о конвергентним појмовима као и о начинима артикулације њиховог приближавања у савременој богословској мисли.

- Постоје мишљења да и постмодернизам полако напушта историјску сцену. Од времена осамдесетих и деведесетих година, када је постмодерна теорија била у најјачем замаху, догодиле су се неке тектонске промене које отварају врата теолошкој мисли, која добија нову шансу да уђе у један интензиван дијалог са савременом културом, каквог у последња три века није било. Свесни смо политичке кризе у међународним односима, велике кризе изазване тероризмом који добија застрашујуће размере, а узрочник једног таквог феномена је занемаривање религиозних потреба извесног броја људи, без обзира о којој да је религији реч, и спремност тих људи да своје право по том питању бране и по цену да своје сопствено постојање доведу у питање, али и постојање других. Неколико тешких економских криза су такође допринеле промени размишљања савременог човека у вези са његовим односом према материји, тако да се ту отвара простор за такав однос према свету који ће подразумевати умереност и самоконтролу. Од дијалога теологије и науке много тога ће зависити - нагласио је др Јовановић.

Свету Тајну Покајања као посебног благодатног дара онтолошког јединства и човекољубља Божјег разматрао је професор др Дражен Перић

- Истинске вере нема без покајања, али ни правог покајања без праве вере. Права вера претпоставља познање свога несавршенства, своје слабости и греховности, али она и иницира излажење из свега тога, излажење из отуђености, самозатворености, самодовољности, и улажење у отвореност личних односа и светог заједништва са Богом и целокупном творевином Божјом. Сврха покајања није да васпостави некакву индивидуалну врлину или да буде некакво добро дело само за себе, нити да васпостави неку психолошку самодовољност. Покајање представља сигуран али и неопходан пут који води ка спасењу, а оно се остварује у Цркви - кроз човеков перманентни проблем, дилему, борбу и подвиг како досегнути, применити и посведочити, а самим тим сачувати и живети онај светокрштењски и светолитургијски начин живота. У Цркви сви морамо бити покајници, имати покајнички дух смирења, смиреноумља и пре свега љубави према Богу и ближњем и читавој творевини.       

Покајање не може бити само себи циљ. Попут Крштења, чина очишћења од греха, којим се улази у Цркву, тако и Тајна Покајања представља једини и неопходни пут ка враћању Цркви.

- У православној Цркви треба да постоји свест и сазнање да се коначно разрешење од грехова, опроштај и избављење од смрти остварује не приликом исповести, већ искључиво на божанственој Евхаристији причешћивањем Тела и Крви Господа Исуса Христа које се даје вернима на отпуштење грехова, јер само исповедање грехова и покајање за сагрешења код верних неће имати дјество уколико не вечерају Свету вечеру - закључио је професор Перић са Катедре за етику за предмет Хришћанска антропологија.

О есхатолошкој димензији покајања говорио је јереј доц. др Александар Ђаковац.

-  Покајање се често схвата као првенствено психолошки чин жаљења због учињених или неучињених дела, изговорених или неизговорених речи или чак помисли. Оно се данас доживљава као чин приватне аскетске праксе који нема много везе са евхаристијском заједницом. Та веза је наизглед сачувана преко покајања које се у форми исповести сматра предусловом за пуно учествовање у евхаристијском сабрању. То, међутим само указује на девијацију схватања саме Евхаристије, која се такође доживљава као део индивидуалне аскетске праксе која представља једно од средстава за достизање трансценденталног. У предању Цркве, покајање има једну другу, много значајнију, есхатолошку димензију. Упућеност бића ка будућности као коначној истини света која је неодвојива од тајне Оваплоћења и присуства Оваплоћеног Логоса у историји као евхаристијске заједнице, пружа основ за исправно разумевање покајања као онтолошки утемељену творевину у личносној заједници са Творцем - навео је др Ђаковац, доцент на катедри за Догматику за предмете Онтологија и етика, Теологија првенства и Догматика 1, који је есхатолошку димензију покајања "појаснио" на примеру Кападокијских Отаца, Corpus Macarianum-a, и Св. Максима Исповедника.

Крећући се у оквиру одређеном кључним космолошко-антрополошким идејама Св. Григорија Ниског и Св. Максима Исповедника, јереј асистент др Вукашин Милићевић у свом разматрању полази од претпоставке да је стварност ограничена простором и временом немислива мимо перспективе Пада.

- Простор и време у контексту њиховог богословља није ништа друго до име за нашу дистанцу у односу на Бога који је узрок нашега бића. Према Св. Максиму, човек је створен да буде "радионица" сједињења свега. Јасно је да је Човек о коме он говори Христос. Уколико је покајање повратак нашем изворном бићу, коначно се испоставља да је покајање наш повратак Човеку који постоји у Христу. Повратак овде морамо разумети као нешто што ће заправо бити, а не што се већ збило. Дакле, повратак у наше изворно је наш улазак у Евсхатолошку тајну потпуног сједињења створеног и нествореног у Христу. Та Тајна има свој функционални оквир и простор у Тајни божанствене Литургије.

Излагање др Милићевића се тицало и критике ретрибутивног концепта покајања, разматрање проблематике зла кроз призму есхатолошке стварности.

Последње у низу излагања на овом изузетно посећеном скупу који је уприличен дан уочи манастирске славе Покајнице - летњег Светог Николе, имао је протођакон доц. др Златко Матић, а тицало се Свете тајне исповести и покајања у Римокатоличкој Цркви - од Тридентског до Другог ватиканског концила. Уз краћи осврт на историјски развој званичног магистеријума Католичке Цркве о сакраменту исповести, аутор је акценат ставио на ставове у савременим римокатоличким документима, насталим после Другог ватиканског концила (1962. године).

Ишчитавање извора наводи на закључак о сапостојању два приступа теми исповести и покајања код западних хришћана - једном старом, схоластичком, индивидуалистичком, и новом, библијском и канонијском. Овиме, тврди аутор, упоредна сакраментологија долази на сличне позиције као и друге области упоредне теологије, пре свих упоредна еклисиологија: коегзистенција двеју онтологија у римокатоличком богословљу.

- Желим да покажем како је исповест показатељ не само великих утицаја римокатоличке мисли на православну свест, на литургијску и пастирску праксу, него и то колико та Света Тајна пројављује својеврсну коегзистенцију до дан данас двеју антологија и у западној мисији. Остаје отворено питање којим путем ће кренути католичка мисао, не само у односу на сакраментологију него и у контексту читавог богословља и црквеног живота уопште. Мислим да од одговора на ово питање директно зависи и исход дијалога наших двеју Цркава - рекао је др Матић.

- Западна мисао Тајни живота и спасења приступа са позиције онтологије индивидуе, дакле од бића које постоји по себи. Све што чинимо, чинимо не бисмо ли то биће поправили, не поставља се питање опстајања или постојања бића. У најгорем случају постоји могућност поправке бића нешто касније, кад за то дође време. Свих седам сакрамената имају то етичко и естетско побољшање индивидуе - закључио је доцент за предмет Догматика са упоредним богословљем 2.