Нулта толеранција на насиље!

уторак 08. мај 2018.

У препуној свечаној сали Пожаревачке гимназије, организована је трибина "ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ! ДОК НЕ БУДЕ КАСНО! ЗАУСТАВИМО НАСИЉЕ!". Трибине су саставни део новог перојекта УГ „Свет речи“ који се реализује уз подршку Екуменске иницијативе жена у партнерству са 12 школа Подунавског, Браничевског, Поморавског и Шумадијског округа. На скупу су говорили: Данијела Жуковски - директорка Пожаревацке гимназије, Живкица Ђорђевић – педагошкиња установе, Јелена Златкова - ауторка и координаторка пројекта и Андрија Пантић, волонтер на пројекту који је емотивно и сугестивно образложио своју мотивацију да се прикључи пројекту и борби против насиља.

Трибини су, осим чланова Ђачког парламента, вршњачких едукатора и ученика, присуствовали професори, представници релевантних институција и организација цивилног друштва. Са овог скупа послата је порука да ће професори и ученици Пожаревачке гимназије наставити борбу против вршњачког, породичног и свих облика насиља, трудити се да дају допринос зацртаном циљу који обавезује све чланове колектива и ђаке да се поштује принцип нулте толеранције на насиље. Главни задатак свих учесника у пројекту је да се ученици оснаже да препознају насиље, буду едуковани да не постану насилници и да не трпе злоставање.

- Сваки пројекат који ојачава наше ученике да се боре против понашања које угрожава њихово достојанство, њихово здравље и уопште њих саме, свакако је значајан и ми смо школа која ће увек подржати овакве активности – рекла је директорка школе Данијела Жуковска.

- Оно што нам се дуго чинило да не постоји а да је сада у експанзији, мислим да је било нешто што је прикривено и што ми ослобођени предрасуда полако откривамо, управо зато што су ђаци оснажени. И не само ђаци. Људи у нашој средини способни су да открију шта им се дешава, оснажују се да се боре и да кажу не, да раде на себи да насиље зауставе. Мислим да је задатак школе да се, кад год је у прилици, укључи у овакве пројекте. Посебно је значајно што су деца била у прилици да виде монодраму која им је помогла да створе јаснију слику шта је насиље и да је нешто што се нама чини прилагођавање некоме заправо трпљење које не треба да постоји – истакла је директорка и нагласила да у њиховој школи насиља нема.

- Али то не значи да можда у породицама нема, или да се на неком другом месту наши ученици неће сусрести са насиљем због чега је добро оснажити ђаке да буду подршка другима или помогну себи и најближима уколико се једног дана у животу сусретну са насилницима. Било насиља или не, ми као образовна установа, и ми као заједница морамо да учинимо све да младе људе оснажимо, продубимо им свест да неке појаве и ситуације за које нису свесни да јесу насиље препознају и науче да се боре против њих – каже директорка Пожаревачке гимназије шаљући поруку друштву, заједници, родитељима и свим релевантним чиниоцима који се брину о деци и младима да учине све што је у њиховој моћи како би се насиље зауставило.

- Нисам у позицији да говорим да ли је друштво урадило све да се спречи насиље; знам да су образовне установе уложиле велике напоре почевши од вртића до средњих школа и факултета да га не буде. С обзиром на квалитет онога што се може видети у јавности, што се пружа младима свакодневно кроз медије нисам сигурна да смо учинили максимум и нисам сигурна да смо као друштво осветлили оне најбоље примере и најбоље вредности које заправо заједница коју је човек створио има. Требало би оснажити појединце који имају свест о томе да се  гласније и јаче боре за заједницу без насиља. Како то у оквиру система решити је питање за неке више инстанце. Свакако би мало више требало порадити на томе да се добија више информација и поука ван школе, ван институција, код куће, у породицама, на улици, на јавним местима. Тако удружени можемо више да учинимо за будућност оних који су нам најважнији у животу – закљућила је Данијела Жуковски у свом коментару о значају теме и потреби да се превентивно ради на јачању свих капацитета у борби против насиља.

И за Живкицу Ђорђевић, педагошкињу Пожаревачке гимназије борба против насиља је тема која изазива велику пажњу зато што стварност показује  да је насиље прилично изражено у друштву и на местима где га доскора није било.

- Насиље није нова појава, било га је одувек, али очигледно да јаснији говор о томе показује колико заиста насиља има, и да постаје видљиво оно што је до сада можда скривано. Зато нам предстоји обавеза да обучавамо младе како да се заштите када је насиље у питању. Ово су први кораци где се не промовише јавност насиља, него се охрабрују јавно сви да о томе говоре. Сигурно да су следећи кораци ти да науче како да се заштите жртве и насилници упозоре на последице дела која чине – рекла је педагошкиња и истакла шта све школа мора да уради да би деца била заштитећа и безбедна.

- Школа има тим за заштиту деце од насиља, злостављања и занемаривања. Ова трибина тече као део наших пројектних активности, један сегмент планираних садржаја и ми смо то уврстили у наш превентивни рад Тима за борбу против насиља, злостављања и занемаривања младих и ученика. Овог пута смо на трибину позвали представнике свих одељењских заједница, чланове парламента и вршњачке медијаторе. Желимо да их још једном оснажимо да буду ти који ће после тога урадити радионицу у својим одељењима и просто радити на препознавању проблема и његовом евидентирању, тражењу решења за проблеме који постоје – каже Живкица и додаје да је идеја да се проблем учини видљивим у сваком одељењу и да се одмах реагује.

Вршњачку медијацију у овој школи сваке године прође група од  двадесетак ученика тако да је у сваком одељењу најмање двоје ђака способно да се бави овим проблемом. Укупно 50 – 60 медијатора прође обуку и на неки начин су позвани да препознају насиље у одељењу и да га колико је могуће зауставе.

- Овај програм радимо од 2005. године и мислимо да имамо резултат и да умемо да решимо насилне проблеме. Тешко је веровати, али не знам колико година уназад нисмо изрекли ни једну меру због насилничког понашања. Дешава се насиље, али се дешава и брза интервениција у виду медијације да се то препозна, заустави, контролише, да се ради са тим ђацима који су или били изазвани да нешто ураде, или сами су изазивачи. Просто се не ћути. Школа је прогласила нулти ниво толеранције на насиље, не желимо да се уопште насиље било које врсте толерише – истиче педагошкиња Живкица Ђорђевић уз коментар да су  ученици животно заинтересовани за ову тему.

Када се ради о породичном насиљу, Живкица сматра да ова врста проблема изазива велике емоције и велику количину храбрости да се о њему проговори у јавности.- Тема је прво осетљива, задире у нешто што је врло лично, посебно када се ради о породичном насиљу, надовезује се електронско које чешће иде између најближих другова, другарица и пријатеља. Због осетљивости теме мора да јој се прилази обазриво и стучно. Зато радимо много на превенцији и шаљемо поруке да се насиље не толерише и не прихвата ни од стране професора према ђацима нити обрнуто. Они су сви оснажени и знају да регују.

- С једне стране жртва има потребу да говори, неком се пожали да је отац насилник, евентуално мајка, брат или сестра можда, што никоме није лако да уради. Мора да се врати поново у ту породицу, боји се казне и суочавања са најближима. Тим питањима се прилази веома опрезно, изузетно пажљиво. Покушава се да се заиста види шта се ту дешава и да се деца и родитељи оснаже да успоставе добре односе. Претпостављам да ни један родитељ који врши насиље над дететом не ради то из лоших намера. Они сматрају, како кажу, да је то њихова педагогија, да тако васпитавају, да су и они добијали батине, да су то модели који се преносе с генерације на генерацију.  Тешко је да сада мењате неком живот и модел понашања који је имао. Покушавамо да не идемо на још већи раздор међу родитељима и децом, него идемо на њихово зближавање. Моје искуство показује да се на томе ради дуго али није немогуће да се реши проблем – закључује разговор о овј теми специјалиста школске педагогије уз констатацију да и друштво мора да да свој допринос.

- Систем мора да препозна проблем па да онда нешто мења. Нама је тешко да на то утичемо. Радили смо на још једном пројекту, на међусекторској сарадњи када полиција није хтела да потпише протокол. Сви су потписали они су нашли сто начина да избегну да сарађују на овај начин. Тренутно много не верујем у системско решење.

О значају теме и потреби да се интензивно превентивно ради у школи и породици на јачању свести да се насиље не толерише, психолог у настави Марија Миливојевић истакла је да се иде ка томе да у програму изборних предмета више места добије борба против вршњачког и сваког другог облика насиља.

- Код нас и даље не постоји јасна свест око тога шта је насиље, а посебно постоји тренд физичког кажњавања деце. Некада се не повлачи јасна граница шта је дозвољено у породици, примарној у којој је дете рођено, а каснији оног што се дешава у породици коју неко заснује. Ако узмете у обзир моделе који се преносе као породично наслеђе јако је битно да се ради на томе да насиље не даје резултате у васпитању. Свака генерација мора изнова да чује то. Последњих година доста пажње је кроз наставу посвећено овој теми, али се сусрећемо са новим облицима насиља. Није више у центру збивања физичко насиље, колико је присутно виртуелно насиље, као горући проблем.

Средњошколци су веома заинтересовани за тему, истиче школски психолог, али не разликују ову појаву. За њих је и даље агресија и насиље само физичко, то је онај крајњи стадијум иако пре тога постоји пуно корака, пасивна и вербална агресивност, менталнио и  вербално злостављање, поступци који могу да доведу на крају до оног најгорег. Битно је да се ученицима појасни које су све врсте насиља могуће да би знали да их разликују, да се негде превенира да не би искалирало у физичком смислу на крају.

- Постоје стереотипи да су девојке у већој мери вербално насилне, а дечаци иду ка супротном смеру физичког насиља. Заиста у нашој средини тога има у најмањој могућој мери. Казнене мере зависе од случаја до случаја, у законском смислу школа је јасно дефинисала шта и на који начин кажњава, али се више иде ка томе да се ради на превенцији. Сваке године прваци пролазе успешне начине решавања конфликта, медијацију у комфликтима и много се више ради на превенцији него на казненим мерама – рекла је Марија Миливојевић суморајући своја искуства рада са децом и третмана ове теме у Пожаревачкој гимназији.

Да је и за ученике ова тема занимљива и инспиративна, потврдили су Стефан Лазаревић, Милица Живуловић, Андреа Радовановић и Вук Љубисављевић. Кажу да из медија сазнају о најдрастичнијим облицима насиља, а да се у школи најчешће на одмору сусрећу са вршњачким насиљем у блажим облицима. Решавају их разговором на разредном часу или са стручним тимом који се бори против насиља у школи. И сами ђаци тврде да су девојчице насилније када се ради о вербалном и интернет насиљу, вређањем, провоцирањем, галамом и виком, док дечаци показују потребу за физичким разрачунавањем и решавањем проблема грубим методама. Сагласни су да је добра школа и да нема драстичних примера насилног понашања, а да су притом они способни и оснажени да препознају насиље и да регују како би се конфликтна ситуација решила мирним путем.

Након монодраме „Данас сам добила цвеће“ коју је извела и осмислила Миљана Миловић, студент Факулктета организационих наука у Београду, бивша ученица Гимназије у Великој Плани, која је настала на основу промишљања о овој теми након прочитане песме жртве насиља из Босне уследила су питања и разговор као резултат реакција на значај теме и последице које настају патњом и трпљењем у нездравом насилничком партнерском односу. На присутне у препуној сали овај сегмент трибине изазвао је већу пажњу него било која прича, предавање и поука о насиљу и борби против насиља.

- Песма која се чује на крају монодраме,  „Драги оче“, је текст италијанског песника Ероса Алезија који је извршио самоубиство са 27 година, у душевој болници као завискик од наркотика. У том писму он сагледава свој живот и разлоге зашто је отишао тамо где јесте, зашто су психоактивне супстанце постале саставни део његовог живота, представио све сцене насиља које је гледао током свог одрастања, а којима није успео да се супротстави – додала је, као информацију која додатно потврђује значај теме ауторка пројекта, Јелена Златкова, и изразила наду да ће трибина и овај пројекат учинити да се насиље заустави и млади оснаже да се супротставе свим облицима насиља.

- Ако смо до некле успели да код вас пробудимо потребу да размишљате о овој теми, проблему који је све присутнији у друштву, да се оснажите да проговорите о злостављању, помогнете себи и другима, ми смо онда на правом путу.

Своје искуство жртве породичног насиља пред ученицима Пожаревачке гимназије испричао је без устезања, стида и срама ученик Гиманзије у Великој Плани. Прича је била изненађење, али је скакако пример храбрости, одважности и оснажености да се о проблему отворено проговори. Вероватно и подстрек другима у сличној ситуацији да не трпе и ћуте.