Књига може да буде најбољи пријатељ!

четвртак 03. мај 2018.

Гимназија у Великој Плани наставља прошле године започет занимљив програм промоције својих успешних ђака. Листа је дугачка, време кратко да сви искористе свој школски час или два да се подсете не тако давно прошлих ђачких дана и садашњим гимназијалцима пошаљу поруку како се постаје добар човек и успешан у свом позиву. Катедру за представљање имао је Милош Ивановић, доктор историјских наука, запослен на Историјском институту у Београду.

Један од аутора серијала на националном јавном сервису „Српски јунаци средњег века“ одржао је, по позиву професорке српског језика, Јелене Златкове, предавање гимназијалцима на тему „Српска средњевековна књижевност“, указао им на значај сачуваних књижевних форми за историјска истраживања и подсетио их колико је важно да раде на себи, читају, образују се и шире видике како би могли да се током средњошколског стицања знања припреме добро за избор будућег занимања.  

- Задовољство ми је да сам после десет година поново у Гимназији, да се обраћам гимназијалцима и подсетим се са колико сам очекивања и сам седео у овим клупама.  Вежу ме лепе успомене за ову школу и професоре – рекао је у свом обраћању др Ивановић и захвалио се понаособ свим својим професорима и разредној за лепа сећања на средину у којој је стицао знање и донео одлуку да за своје животно опредељење одабере историју.  

- Увек је добро видети своје старе професоре, срећа је да су ту и оно што бих поручио садашњим и будућим ђацима је да су у добрим рукама, и да заиста имају професоре од којих могу пуно да науче. Имате добру прилику да нешто научите, сутрадан кад одете на студије, имаћете добру основу за ваш даљи развој јер немате чега да се стидите у том погледу, можете у неку руку да будете и поносни на то што сте део ове Гимназије.

Милошу Ивановићу су током школовања, касније у научном раду у највећој мери пажњу заокупљале теме везане за српску историју средњег века. На једном предавању у библиотеци „Радоје Домановић“ говорио је о историјским истраживањима везаним за јасенички крај и наше место у њему.

- Планирам да, колико се може, проширим та истраживања и наравно наш крај расветлим са свих аспеката. Постао је важан током 15. века, опет тај век је до сада био главно поље мојих истраживања. Од тада се неминовно поклапамо, надам се да ће и у наредном периоду бити прилике да се та истраживања прошире са више страна, како са стране историчара, тако и са стране археологије, да заједно дамо неке нове одговоре о прошлости овог краја – рекао је млади научник и открио да му највећи део слободног времена окупирају истраживања овог раздобља српске историје.

- Тренутно сам посвећен истраживању односа владара и властеле у српској средњевековној држави. То је главна тема мојих истраживања сада и надам се да ћу ускоро моћи да прионем на посао да моју докторску дисертацију „Властела државе српских деспота“ приредим као књигу која  се опет тиче властеле у тој првој половини 15. века – каже др Ивановић и враћа се на период када је у школској клупи размишљао да ли да се приклони књижевности или историји. Одабрао је ово друго из неколико разлога. Зато што на катедри за историју нема граматике, која је досадна и сувопарна, нема узбуђења и момената изненађења, али првенствено зато што је ипак била у том одлучујућем периоду већа љубав за историјским чињеницама, него за књижевним делима.

- Мислим да сам дилему зашто историја разрешио у трећој години; просто сам закључио да оно што највише волим, о чему волим да читам и сазнам више и да се образујем ми је на првом месту. Када сам схватио да ја без тога не могу, ту је сва дилема нестала зашто историја.

Из сопственог искуства, без дилеме да ли је довољно велики ауторитет да му верују средњошколци, образложио је зашто је важно да се већ у овом периоду определе за читање. Њему је  књига била верни пратилац још из основне школе када је ишао корак испред генерације и читао оно што његови другови нису ни знали да постоји на рафовима градске библиотеке.

- Схватите да колико год били окружени другим технологијама, могућностима да до информације дођете бржим и краћим путем, књига може најчешће бити најбољи пријатељ. То сам ја схватио у неком моменту крајем основне школе, неко ће можда мало касније. Сазнање да свет књижевности и историје може бити чаробан, интригантан, интересантан, да њему приступите и да вас неће разочарати довољан је разлог да се још више дружите са књигама.

На предавању о средњевековној српској књижевности из угла историчара Милош се најпре позабавио хагиографијама или житијама светаца у којима се писац оног времена бави историјским личностима које су хришћанске цркве канонизовале. Овај књижевни жанр коришћен за величање ондашњих владара и црквених великодостојника за историчаре је значајан и као историјски извор иако излагања аутора везана за живот светаца усмерена на чудесне моћи главног лика нису историјски основана. Подсетио је овом приликом историчар Ивановић да већ са стварањем државе Немањића и радом просветитеља Саве можемо говорити о оригиналној српској књижевности. Завршио је излагање напоменама да и повеље, белешке и записи, похвале, као и натписи на објектима, уз епитафе на стећцима, средњевековним надгробним споменицима, могу се сматрати посебним књижевним формама.

 А да би предавање било занимљиво, да држи пажњу ђацима, предавач је рекао да се придржава правила које је преузео од свог професора.

- Дијалошка форма је боља за предавање, тако су нас учили овде у школи и на факултету, него неко предавање ex cathedra. То што шетам лево десно, није случајно, штос сам покупио од мог професора са факултета, и заиста мислим да је корисно јер кад ваше очи прате лево десно, мања је вероватноћа да вам буде досадно предавање, надам се.

И  чини се по занимљивим питањима и пажњи која је указана предавачу, да је наступ бившег ђака пред садашњим гимназијалцима био изузетно занимљив и инспиративан.

Као што српска средњевековна књижевност почиње речима и делом  Светог Саве, предавање је кренуло од подсећања на Житије Светог Симеона из пера Светог Саве, касније и Стефана Првовенчаног.

- Средњевековни писци не пишу за популарност, ни за тираж, они не желе да буду оригинални. То је једна важна особина средњевековне књижевности. Дакле, не постоји тежња ка оригиналности, шта више, сматра се да је добро имати узоре и цитирати из Библије, то је оно што вас можда када читате одвлачи од књижевности и чини вам се сувопарно. Библијских и религијских цитата код нас има највише у средњевековним житијама. То је форма која је нама најчешће позната јер стицајем околности ништа није, или условно речено, мало је сачувано од световне књижевности. Углавном је сачувана она књижевност која је имала дубок религијски карактер и сврху. Управо је то поента када говоримо о житијама, на тај начин схватате њивов настанак и њихову сврху – истакнуто је у уводном излагању, као напомена о чему ће се даље у највећој мери говорити.

- Добро вам је познато да је ова књижевност посвећена животима светитеља. Житија су почела да настају када је хришћанство било прогоњена религија. Од четвртог века и времена Константина Великог када хришћанство више није било забрањена религија, заправо постало је једина дозвољена религија, ствар се поприлично изменила. Нико више не страда од царске римске власти као мученик за веру. Јер, ако се то допушта, није било ризика, страда се једино у мисијама када се ширило хришћанство на територији онога што су они називали паганским владарима. Добија се други вид живота светитеља који је подвижник у пустињи, ко се ту суочава са некаквим унутрашњим борбама и другим врстама искушења – предочио је аудиторијуму значај овог књижевног облика и напоменуо да стицајем околности средњевековну књижевност познајемо тек од краја 12. и почетка 13. века када су сачувана прва и најстарија житија, дела која су настала по угледу на византијске облике ове врсте књижевности из ранијег периода.

Предавање се на известан начин уклопило са серијалом о Немањићима који је изазвао полемике међу гледаоцима и историчарима. Милош каже да је уобичајено за овакве пројекте филмске и ТВ индустрије да су историјске личности описане према доказима који постоје као документи значајни за историчаре, али и да има романсираних делова биографије. За ђаке је сплетом ових околности праћење предавања било олакшано, а нека сазнања допуњена.

Житије Светог Симеона написао је монах Сава одмах после смрти свог оца, осам година касније Стефан Немањић, сачинио је друго житије, такође посвећено Светом Симеону. И то је још  једна необичност која говори о нетежњи за оригиналношћу. Потребно је испричати причу са сврхом да се забележе чињенеце о животу личности од највишег угледа у том периоду. Зато се о њима пише – то су они који би требало да дају прави пример правог хришћанског живота и да покажу пут који би требало да следи један хришћанин - указао је на значај теме бивши ђак Гимназије у Великој Плани, др историјских наука Милош Ивановић, и предавање уобличио излагањем следећих података и чињеница:

"Кажемо хагиографије, не користимо израз биографије јер нас биографија асоцира на нешто што је праћење животног пута од рођења до смрти у детаљима и фазама. То није идеја средњевековних житија и средњевековни писци житија нису историчари. Зато ми често о нашим владарима и црквеним великодостојницима не знамо тачно ни када су рођени. Они то не записују, другачији је појам времена. То хришћанско време је, графички приказано, права црта са смером ка спасењу. Уопштено посматрано то је идеал хришћанског живота, за разлику од неких античких историчара и филозофа који су сматрали да је време циклично док у средњем веку та права линија води другом доласку Исуса Христа због чега се томе све подређује.

Кад је реч о српским житијама њихова специфичност је та што су главни јунаци били на челу државе или српске цркве. С обзором на то да су то били водећи људи оног времена било је немогуће износити  неке класичне биографске детаље и говорити о догађајима који су тада из наше перспелктиве јако значајни. Све се уклапа у шему такозваног идеалног живота. Све је то зависило од личности, било је немогуће на исти начин представити Светог Саву и Стефана Немању, зато имате необичне детаље у тим житијама. Сврха је у сваком случају иста о којој год личности да се радило. Тај пут у српској књижевности креће почетком 13. века са житијама посвећеним светитељима Сави и Симеону.

Када говоримо о конкретним примерима када је реч о српском житијином жанру, примарно је било бити праведан и луцидан. У житијама посвећеним краљу Милутину, имате дакле једну особу за коју из других историјских извора знамо да није баш водио најузорнији хришћански живот, међутим писац је због неких врлина које је он био спраман да истакне, хтео да га прикаже као свеца. Он неће поменути да је Милутин имао пет бракова, да је оженио Симониду када је имала шест година, неће се уопште дотаћи тих чињеница, али ће поменути оно што му одговара. Например, ако је био задужбинар или ктитор, а код Милутина степцифичност је та да се истичу ратничке врлине.

Он се приказује као ратничка величина која води одбрамбени рат. Он је тај који трпи искушења од неправедних, од ђаволом заведених противника који нападају његово отачество, дакле српску државу, с намером да га понизе, униште, поробе. Милутин, заправо, само одговара на те њихове изазове, али наравно избијају и црте савремености. У Милутиновом житију, како пише архиепископ Данило други, који је на челу цркве, пре него што се замонашио пореклом из властеоских кругова, пише са таквим одушевљењем како су вођи татарских група одрубили главу и однели је Милутину забодену на копље. Видите да он потпуно неочекивано за једног црквеног весликодостојника говори са усхићењем о тој сцени. Јасно се том сценом виде промене које је донело време.

Средњи век је оно доба када готово не постоји читање у себи. Право чудо је било видети у то време некога ко чита сам себи. Сврха је читање пред неким аудиториујумом. Тако су житије читане на служби верницима и свима који дођу. Имате опширна читалачка житија која су читана међу монасима у трпезарији када се окупе. Како протиче време и како се другачије доживљава светитељ уочава се у Доментијановим житијама Светог Саве тих 40- тих и 50- тих година 13. века,  после 60 година у Теодосијевим житијама посвећеним истом светитељу, где се чак и каже да је он писао угледајући се и пратећи ДоментијаНеобична је ствар и када је реч о житију о Стефану Дечанском где се он готово до краја житија представља као добар и племенит. Писано у времену када је његов син Душан ступио на  власт када га је збацио са престола, где тај главни лик поприма негативне карактеристике и окривљује се за оно што га је снашло, а да се не говори наравно да ли је његов син имао неки удео у његовој смрти већ се једноставно констатује да се десило да он премине. То је оно што се често занемарује у овом жанру када се средњи век третира као доба некакве инертности  где се ништа не мења, где све остаје исто. На овом примеру се види како промене ипак иду и најбоље се одражавају у житијама Константина Филозофа посвећеним Деспоту Сефану у 15 веку, мада тај спис и није практично право житије.

Стефан није тада био проглашен за светитеља, биће тек после пет векова, у 20. веку. Константин Филозоф ближи је неком типу историчара и тој врсти приповедања него приповедању житија. У уводу, како је то било уобичајено, говори о одрастању, врлинама српске земље и слично. Кад говоримо о том склопу житија, важно је истаћи још једну ствар која се односи на оно што историчари означавају општим местима, locus communis, када представите живот неког јунака житија по већ уређеном обрасцу. Треба га доживети као некаву лаж и у томе јесте изазов историчара. Опште место је некакав претпостављени развој догађаја, не мора бити скроз нетачан. Не можете речи да није тачно да је лик тако изгледао, да се тако понашао, не знамо, немамо других извора. То је само укалупљено у схему како се сматра да је живот једног будућег светитеља требао да изгледа од његовог почетка па до смрти и не значи да је нетачно то што можемо прочитати.

То су детаљи, историчар због тога мора да буде опрезан када приступа извору, не сме ни  библијске и друге цитате занемарити и избацити зато што нису случајно изабрани како на први поглед могу да делују. И кроз цитате се шаље нека порука о времену у коме се живи. Ни средњевековни писци који следе те узоре нису изоловани од времена у коме живе. Код њих, колико год следе узорак, имате неке значајне податке о друштву тог времена који говоре о значају  слоја властеле, о утицају на владаре. Није ствар која је тек тако нашла ту место. Зато као противтежу за причу о општим местима треба имати у виду да када текст изложите јавном читању морате публици да пружите нешто што мора деловати као вероватно, да не кажем као истинита прича. Нешто што може имати ослон у реалности. То је исто као кад видите у средњевековним манастирима свете ратнике да су обучени карактеристично за оно време са оружјем које је у употреби за тај период. Постоји свест о некаквој реалности која треба да буде пробуђена.

Често се говори да писци немају осећај за временску и географску  удаљеност, што није сасвим тачно. Има много примера у житијама за то, али тачно је да им није најбитније. Дакле житије у том смислу нису биографије, нема праћења временског тока из године у годину. Може у уводу да се првих 20 година сведе на три реченице, а да се последње три године, као у приказу Немањиног живота посвети више од половине житија.  Оно што средњевековни писац сматра да је најбитније није оно што бисмо ми из данашњег угла сматрали најважнијим за живот једног јунака. Тако у случају Стефана Немање колико год да су описани његови подвизи, важна освајања, најбитнијим се сматра то што се он добровољно одрекао власти, замонашио и отишао на Свету Гору и ту се доказао као подвижник. Ту је он победио у средњевековном смислу много више него некакви текстови о освајању територија.

Поред житија, облик књижевности имају они облици које ми називамо стручним термином записи. Често су средњевековни писци записујући неку књигу остављали на крају, на полеђини пергамента или у каснијем периоду хартије, неке белешке. Каже се кад је написана књига, али је могла бити много дужа белешка. Тако Запис Исаије о Маричкој битци није само за себе књижевно дело, али га тако посматрамо јер писац на пар страница, да би записао шта се догодило, износи своје утиске о догађају који је оставио на њега дубок траг. И то може имати форму књижевности.

Средњевековну књижевност могу да чине и повеље средњевековних  владара настале из потребе да се неком доделе одређене привилегије. Имају уводни део који садржи детаље живота, као она чувена прича у читанкама где Стефан Немања прича о свом животу и врту у коме налази Саву. Деспот Стефан је познат по повељама где говори о свом животу и искушењима кроз које пролази, представља нешто што је докумкент који може имати врло специфичну форму. За  нас попримају другачије значење, можемо одвојено делове да посматрамо у односу на оно што је касније у том документу практично речено.

Вреди се осврнути на још неке форме као што су натписи извођени на тврдом материјалу који могу да имају књижевни облик. Неке сентенце које виђате на друштвеним мрежама су узете са тих споменика, исти значај имају и текстови на стећцима којих има у западној Србији.  Нешто што је нама данас интересантно је и похвала, на пример Јефимије кнезу Лазару. Са те формалне стране се третира као напис, или запис, али је имала некакву своју форму. Настале су у једном конкретном тренутку са жељом да се аутор обрати новом светитељу са жељом да заштити његову децу.

Много различитих форми је било од значаја да се изрази средњевековна религијска књижевност. Једини, условно речено, велики изузетак је дело „Јаничарове успомене“, није сачувано, Константина Михаиловића из Островице. Крајем 15 века пише успомене, или турску хронику. Сачувано је на пољском и чешком. Не знамо да ли је дело првобитно записао на спрком, а потом даље превођено.

Можемо посредно наслутити из других извора да је постојало нешто што би могло условно да се назове световна књижевност, али о томе немамо довољно података и практично не можемо је сасвим сигурно реконструисати. Треба имати у виду да је велики део спектра заузимала та средњевековност и она је за нас историчаре практично најзначајнија, не би имали домаћих извора за реконструкцију српског средњег века да није њих. Увек се мора опрезно поступати с тим изворима, а никако се не могу одбацивати и занемарити, увек је најбоље да укрстите податке о чему говоре други извори. Наравно, предност тих времена када говоримо о средњевековној књижевности је да уједно читате важно сведочанство једног времена и да практично та дела представљсају врхунац књижевности тог доба.

Дела су писана старословенксим, тачније старосрпским језиком, можете их читати уз превод данас на савремени језик и увек треба имати у виду да су и они писали на језику оног времена. Језик се мења због чега је језик једног Доментијана, Константина Филозофа, Светог Саве поприлично различит, запитали бисте се да ли су говорили истим језиком.“