Знањем против дигиталног насиља!

четвртак 12. април 2018.

Од фебруара до октобра 2018. године, уз подршку Теленор фондације, УГ "СВЕТ РЕЧИ" новим пројектом "ВРШЊАЧКОМ ЕДУКАЦИЈОМ ПРОТИВ ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА" деци и омладини скреће пажњу на проблеме који настају злоупотребом интернета. Партнери на пројекту су једанаест школа (седам средњих и четири основне) из 10 општина и градова Србије. Пројектом су обухваћени ученици и професори образовних установа у Великој Плани, Смедеревској Паланци, Пожаревацу, Великом Градишту, Кучеву, Јагодини, Деспотовцу, Лапову и Београду.

На првом тренингу за едукаторе, који је окупио крајем марта 34 вршњачка едукатора и 15 професора, Ана Мирковић, тренер на пројекту, одржала је предавање полазницима семинара како да препознају насиље и на који начин да се боре против њега.  

- Мој задатак је да информишем младе људе и да их обучим да могу да пруже подршку свом окружењу када су у питању теме везане за дигиталне комуникације и дигитално насиље. Обухваћени су овом појавом сви облици злостављања, малтретирања, ниподаштавања, вређања, који заправо производе психолошко и емоционално насиље. Обука садржи смернице како да препознају насиље, како да на њега реагују, ободре другаре из свог окружења, како да се опходне према агресорима и коначно како да заштите жртву. Топ је тема, а пројекат покренут у право време и на прави начин – рекла је овим поводом Ана Мирковић, психолог Института за дигиталне комуникације и подсетила да насиље постоји од кад постоји човечанство и да ће га увек бити, једино остаје непознаница у којој форми и ком облику.

- Дигитални медији су унели узвесну новину тако да је овај облик насиља стално видиљив, заувек траје а жртва је изложена терору и осуди јавности великог броја људи. У овој фази можемо само да радимо на  буђењу свести о томе да је то опасно и да је важно говорити о овом облику насиља. Да ли ћемо га зауставити, не верујем јер ми ни друге појаве насиља нисмо успели да зауставимо за ово неколико хиљада година колико човечаноство постоји – истакла је  у уводном делу излагања тренер пројекта и појаснила улогу едукатора и свих учесника тренинга који су се прихватили захтевне улоге сузбијања дигиталног насиља међу децом и младима.

Шта може да се промени?

Будући едукатори су добили инструкције шта могу да ураде, какав став да заузму према жртвама насиља, истовремено су добили сугестије какав приступ да примењују према насилницима.

- Насиље можемо да ублажимо, да будемо опрезнији, да мало више рачуна водимо о сопственим поступцима, да утичемо на то да из нехата не повређујемо друге особе. Можемо да знамо да смо поступцима и чињењем у могућности да заштитимо жртву насиља, да се не правимо луди и не кажемо да нас се не тиче ова тема уколико ми не трпимо последице. То су ствари које спадају у опште образовање и едукација је неопходна, што јесте наш примарни задатак – нагласила је значај започетих активности говорећи о дигиталном насиљу тренер на пројекту и појаснила да је реално очекивати да се правилним ставом према насиљу ситуација значајно побољша, али не и да се насиље искорени.

- Можемо да утичемо, да га превенирамо и тако делујемо последично на степен смањења насиља, али не и на потпуно заустављање јер је насиље као облик понашања својствен људској врсти одувек и биће вероватно заувек.

Родитељи, као и у свим другим облицима вршњачког насиља, имају кључну улогу, због чега се очекује да у току пројекта и они дају допринос смањењу дигиталног насиља међу младима. С обзиром на то да не реагују благовремено и да је неопходно да покажу већу пажњу и разумевање, упућени су им конкретни савети и предлози за успостављање боље комуникације са децом.

Родитељи и деца

- Имам пуно разумевања за родитеље који су потпуно сломљени егзистенцијалним питањима, у јурњави за новцем су негде пренебрегнули чињеницу да треба да се баве децом и њиховим понашањем на интернету. Нису упознати на који начин користе друштвене мреже, како примећују друге, како се понашају... Интернет је још увек нека ера и свера забаве и у том смислу нису превише укључени у живот младих људи. С друге стране, млади људи немају никакво поверење у родитеље. Кад виде шта им се дешава и кад увиде да су сами жртве, родитељи су последња особа којој ће то пријавити у страху да им не укину приступ интернету или одузму мобилни. Овакво понашање наводи на закључак да родитељи нису довољно едуковани, да кажњавање није начин разумевања, да изостаје отворена комуникација и однос према искрености. Покушај да се разуме важност интернета и друштвених мрежа за младе људе једини је пут и правац ка решавању проблема – закључује психолог и саветује родитеље да много више разговарају са својом децом и да их слушају.

- Ми често питамо да ли вас слуша дете, верујући да родитељ схвата да није довољно да дете ради само оно што од њих траже родитељи. Родитељ мора да слуша своје дете, да га разуме, да сазна шта су им важности, зашто је интернет непресушни извор забаве и образовања. Родитељи морају да буду спремни да уче од своје деце зато што први пут у цивилизацији деца неку област или нешто више знају од својих родитеља. Родитељи су увек имали одређени сет савета за дете, како да се понашају, уче, опходе према другима, а у дигиталним медијима и дигиталној ери деца знају више од њих – коменатрише Ана Мирковић блискос и комуникацију деце и родитеља и додаје да је неопходна боља сарадња и равноправнији однос у размени искуства и знања.

- Деца у разговору са родитељима могу да им појасне зашто је интернет тако атрактиван, зашто постоје затворене групе, а у том отварању канала комуникације могуће је остворити однос поверења. Деца могу више да пријављују родитељима шта им се догађа, а родитељи ће боље информисани много више откривати, бити паметнији, мудрији и спремнији да регују. Деца имају знања много више него ми одрасли, најбитније је да их увек вратим на чињеницу да 40 посто младих људи у Србији види да је неко злостављан на интернету, а само један посто регује – изнела је податак тренер који указује на то да је неопходно радити на едукацији, мењању односа према проблему који може да постане немила стварност свих нас.

Хероји новог доба

- Увек нагласим да хероји новог доба нису ни најбољи ђаци, ни најбогатији, ни они који возе најбоље татине аутомобиле, они који путују свуда по свету... Хероји новог доба су они који први искораче када виде да се насиље дешава, потруде се да зауставе агресора и пригрле и разумеју жртву. То су они људи који су емпатични, који схватају колико је важна подршка у оваквом проблему и колико позитиван став може да промени стање жртве.

Када се говори о последицама које за собом оставља дигитално насиље, непознаница је којих су размера и колико оне могу да буду страшне и дуготрајне. Да би се истакао значај овог облика насиља податак да двадесетак деце сваке године у свету изврши самоубиство због злоставњања на интернету упозорава и опомиње.

- Дигитално насиље траје заувек. Материјал који се појавио на интернету и кад га неко избрише не значи да је уништен. Не знате да ли га је неко сачувао и да ли ће у неком тренутку да га употреби против вас. За разлику од обичног насиља које се увек деси на неком месту где се креће одређени број људи, дигитално насиље види на милионе других људи што жртву чини јако несигурном, особом без самопоштовања.  Психолошко и емоционално трпљење је у том случају јако велико и због тога је изузетно важно да се ради на едукацији. Младе особе које су биле суочене са дигиталним насиљем кажу да су врло често биле на ивици понора и да су се носиле мишљу да себи одузму живот – рекла је тренер пројекта говорећи о последицама дигиталног насиља и истакла важност подршке у оваквим ситуацијама.

Подршка и разумевање

- Најчешће подршка макар једне особе помогла им је да крену даље, да схвате да су вредни, да су важни и да није најважније у животу да ли сте били изложени насиљу на интернету. Из тих разлога сматрам да је наш задатак да ободримо младе људе да препознају дигитално насиље, не само да виде и констатују да постоји, него и да буду подршка тим особама којима се то дешава у смислу да ли ће их разумети, подржати, дати неке животне мотивације да крену даље.

Нема правила ко трпи насиље на интернету. Жртва може да буде свако, леп, паметан, обавештен, необавештен, добар и лош ђак...

- За разлику од традиционалног насиља где би само окружење идентификовало као могућу жртву најнежнијег, најслабијег, најинертнијег, особу која није склона комуникацији. Познато је да мирна деца најчешће буду жртве насиља, на интернету тога нема. У стварном живоу агресори су увек идентификовани као неко ко је најгласнији, најбучнији, најснажнији. Потичу најчешће из агресивних породица, сами су трпели насиље, а на интермнету су девојчице највећи злостављачи. Седе иза својих мобилних телефона, иза својих екрана, немају цензуру шта могу да напишу, колико ће то некога да повреди. Немају идеју о томе какав ефекат могу њихове ружне речи да оставе – подучава тренер учеснике семинара и указује на чињенице које откривају насилника и жртву.  

Свако може постати жртва, исто тако свако може да повређује некога. Разлог може да буде баналан - ако вас неко изнервира на улици, попреко вас погледа у школи, смета како се облачи, има боље оцене, више се допада вама драгој особи – у том случају је лако да му напишете свашта, садржај се не бира, а кад крене лавина, граница нема...

Како се препознаје дигитално насиље, које симптоме показује жртва насиља научили су на првом часу обуке будући едукатори.

- Најчешће се примећују и дешавају сви симптоми као кад дете трпи традиционално насиље. Повлачи се у себе, губи дневни ритам, слабо комуницира, не једе, слабије учи, не спава, попушта у школи, губи комуникацију са својим окружењем... Сваки осетљив родитељ ће препознати када се дешава насиље, само они родитељи који су окупирани неким другим животним приоритетима најчешће ће рећи да нису видели, или нису знали да се то дешава њиховом детету. Не можете незнати кад се нешто дешава са вашим дететом, не оправдава вас ништа да не приметите озбиљност ситуације. Кад дете смрша, губи енергију, кад је потиштено, када има све симптоме анксиозности када је окружено другом децом и другим људима, онда је то показатељ да дете трпи и да има неки проблем – упозорава психолог и инсистира на већој пажњи и разумевању проблема деце, чешћем показивању емоција.

Загрљај лечи

- Родитељи дефинитивно не могу да зауставе насиље. Живимо у насилном друштву, сусрећемо се са насиљем на сваком кораку.  Нама и медији форсирају насиље. Видите да личности које су на дискутабилан начин дошле до неке славе углавном су најактивније, нуде се као модел понашања. Свака туча се промовише. У таквом окружењу родитељи могу да буду много отворенији са својом децом, могу да имају много више разумевања, мора да буде ту не само да васпитавају дете, него да га ободре, загрле и кад се то не очекује од њих. Једини гест који помаже мозгу да лучи хормон сератонин јесте згрљај. Кад загрлите некога већ сте му улепшали тај тренутак. Не можемо да променимо систем вредности у друштву, али можемо да урадимо оно што морамо, а то је да најдражим особама у окружењу покажемо колико су нам важни и колико нам је до њих стало. То је чиста емоција и чиста љубав.

Особа која злоставља друге људе је дубоко исфрустрирана, несрећна несигурна, незадовољна собом и другима – каже Ана Мирковић и тражи разумевање за њих како би љубављу и пажњом утицали на промену њиховог понашања.

- Постоје деца којима родитељи не показују колико их воле. Верујем да сви родитељи воле своју децу, али има оних који то просто не умеју да покажу. Особа која врши насиље дубоко мрзи, а мржња је један ружан осећај који највише смета особи која гаји то осећање у себи. Особа која мрзи нема склоности ка емпатији, ка саосећању, љубави, ка разумевању других. Кад препознам да нека особа мрзи, прво ме преплави туга, саосећање, а онда добијем некаку жељу да баш ту особу приглим, покажем јој да може другачије и боље. Најбоље би било када бисмо могли свима да помогнемо, кад већ не можемо, морамо да урадимо оно највише што можемо. То би било довољно за одговарајући приступ проблему о коме говоримо и који покушавамо да решимо заједничким снагама радећи на овом пројекту – закључила је разговор пеихолог Ана Мирковић о утицају дигиталног насиља на децу и последицама које оно оставља на њихову рањиву душу, на  личности у развоју, када је све што им се дешава предимензиониранано, велико и страшно.