среда 28. март 2018.
Од фебруара до октобра 2018. године, уз подршку Теленор фондације, Удружење "СВЕТ РЕЧИ" из Велике Плане, реализује пројекат "ВРШЊАЧКОМ ЕДУКАЦИЈОМ ПРОТИВ ДИГИТАЛНОГ НАСИЉА". Партнери на пројекту су једанаест школа (седам средњих и четири основне) из 10 општина и градова Србије. Пројектом су обухваћени ученици и професори образовних установа у Великој Плани, Смедеревској Паланци, Пожаревацу, Великом Градишту, Кучеву, Јагодини, Деспотовцу, Лапову и Београду.
Пројекат "Вршњачком едукацијом против дигиталног насиља" спроводи Удружење "Свет речи" уз подршку Теленор фондације
Циљ пројекта је информисање, едуковање и подизање свести деце и младих, наставника, родитеља и шире локалне заједнице о проблему дигиталног насиља, њихово мотивисање на преузимање активне улоге у својој околини кроз подстицање акција креативног деловања које доприносе елиминацији овог проблема.
Пројектне активности информишу о новим облицима насиља и ризицима који настају са све већом употребом интернета и ширењу знања и вештина помоћу којих ће се насиље спречити и превентивно деловати. Пројекат укључује едукацију вршњачких едукатора и наставника - ментора који ће даље да едукују децу и младе о безбедном и одговорном понашању на интернету и друштвеним мрежама и који ће, заједно са њима да реализују сет активности у школама и на друштвеним мрежама путем којих ће информисати око 60.000 деце, младих, наставника, родитеља, старатеља и представника шире друштвене заједнице.
У сарадњи са Институтом за дигиталне комуникације и Аном Мирковић, у "Промек" кабинету ТШ "Никола Тесла" у Великој Плани је организован тренинг на коме је учествовало 34 вршњачка едукатора и 15 професора који ће имати улогу ментора вршњачке едукације. На крају дана подељено је 49 сертификата. Учесници су имали прилике да кроз интерактивни рад сазнају нешто више о дигиталној комуникацији ( психолошкој основи) и злостављању и занемаривању на интернету и вршњачкој едукацији као најефикаснијој превентиви за сузбијање дигиталног насиља.
Подршка жртви
Са будућим вршњачким едукаторима, након одржаних предавања о дигиталном насиљу, организована је радионица у којој су учесници и предавачи на занимљив начин расправљали о темама које доприносе бољем разумевању најраспрострањенијег облика насиља међу младима. Од едукатора су добили информације о разликама и сличностима између традиционаолног и дигиталног насиља, како се поставити када се препозна насиље, како реаговати када се вама или неком другом догађа насиље...
Расправа се водила и о томе да ли је најбоље не мешати се у туђе проблеме јер и сам можеш упасти у проблем, или пак пружити подршку било коме ко трпи насиље. Полазницима радионице предочено је колико је важно да имају свој став, али исто тако да није неопходно да га увек јавно изнесу. Једна од тема била је и тражење одговора на питање да ли дигитално насиље увек покаже ко је највећи слабић у екипи и да ли је број пратилаца и фејвова увек велики код оних који то заслужују.
Као закључци након одржане едукације наметнули су се ставови да би требало да млади смање употребу дигиталних медија и да се врате традиционалном учењу, дружењу и комуникацији, да су друштвене мреже као тест личности и много нам говоре о сваком од нас. Из полемике да ли је важно поставити на друштвене мреже све важно што нам се у животу дешава млади су могли да добију смернице везане за даље коришћење дигаталних медија. Као поруку коју ће пренети вршњацима будући едукатори су прихватили препоруку тренера на пројекту да је важно увек причати о проблемима и констатацију да ако је информација моћ, данас је сва моћ у нашим рукама.
Након обуке, обучени едукатори ће, уз менторство својих професора, организовати у својим школама по десет радионица са својим вршњацима, делиће едукативно-промотивне материјале, подстицати своје вршњаке да учествују на конкурсу за кратки филм са темом безбедности на интернету који ће бити расписан крајем априла. О свим својим реализованим активностима редовно ће информисати јавност користећи модерне канале комуникације: фб, инстанграм, твитер, веб-портале...На завршној конференцији ,која ће бити организована у септембру, биће проглашена три најбоља филмића, додељене награде најактивнијим школама и промовисан Е-билтен у коме ће се наћи резултати пројектних активности.
Важно је знати!
Јелена Златкова, ауторка и координаторка пројекта, из радног материјала за учеснике који је припремила тренер, Ана Мирковић, издвојила је неколико значајних сегмената са упутствима када би требало са децом започети разговор о друштвеним мрежама, како друштвене мреже делују на психу детета, која је улога родитеља у спречавању дигиталног насиља и који проблеми настају злоупотребом друштвених мрежа.
Друштвене мреже дефинишу своја правила у вези са узрастом када је прихватљиво да деца почну своју авантуру на овом медију, она је најчешће 12 и 13 година. Међутим, сви знамо да и деца много млађег узраста користе друштвене медије, а и да се та граница стално снижава. Родитељи треба да прате понашање своје деце, да се интересују за садржаје који су деци важни и да, у складу са узрастом детета, нађу начин да му објасне, приближе тему, укажу на потенцијалне проблеме и опасности.
Многа истраживања су показала да друштвене мреже чине да се људи осећају депресивније. Како се то манифестује код деце, да ли се исто догађа?
Друштвене мреже су донеле двосмерну и вишесмерну комуникацију и сви са свима комуницирамо најразличитије теме. Интеракција, тај моменат у ком је неки садржај који смо поставили, довео до тога да нам неко лајкује и фејвује пост, нешто прокоментарише или чак подели са својим пратиоцима, постали су критеријум успешности комуникације на интернету. Тугу, осећај мање вредности, па чак и један облик фобије, коју називају НоЛикеФобиа може да се појави као последица тога што нико није лајковао њихову слику, видео, било шта што је њима важно.
Како деци рећи када је доста када су и њихови родитељи зависни од друштвених мрежа? Која је граница да деца не буду преоптерећена тиме?
И та граница се стално помера, али на горе и на више. Пре пар година се зависношћу од интернета сматрало уколико неко проводи више од четири сата на интернету или носи мобилни телефон са собом у тоалет. Данас сви ми проводимо више времена на друштвеним мрежама и порталима, а од телефона се не одвајамо готово никада. Са децом треба разговарати, дати им прилику да разумеју зашто је важно ограничити гледање у екран, као и осмислити садржаје који ће испунити њихово слободно време на квалитетнији начин. И одмах да вам кажем - наићи ћете на велики отпор, причу да је ово другачије време од "вашег времена", да су сви тамо и да је све друго досадно и недовољно занимљиво.
Има родитеља који сваки покрет детета, сваку фотографију деле на друштвеним мрежама и дете расте са тим да је то нормално. Онда дође тренутак да и то дете отвори профил на Фејсбуку, рецимо. Шта је са таквим ситуацијама?
Настане још један у низу проблема. Разумљива је потреба родитеља да са драгим људима поделе неке ситуације из живота њима најдражих бића. Ипак, треба водити рачуна о томе који је то тип фотографија, шта приказују, као и размислити о томе како би се и колико допало њиховом детету за пар година. Колико људи о томе промисли?
Колико је опасан "живот у лајковима" и потреба деце да се буде стално доступан? Све је више деце која су заиста опседнута тиме и која се чак такмиче и упоређују не водећи више рачуна о садржају који објављују.
(Не)примерен садржај
Једно истраживање је показао да деци највише смета то што родитељи објављују њихове фотографије без њихове дозволе, али и своје непримереног садржаја. Колико су родитељи уопште свесни тога?
Не постоји довољно свести о томе. Још увек друштвене мреже перципирамо као наш најличнији простор у ком можемо постављати баш све што пожелимо. Немамо никакву свест о томе да је сваки профил на друштвеној мрежи заправо један мали медиј, који има своју публику, а она често и није састављена од најближих и најдобронамернијих људи. Све је на овом медију јавно, па и када пошаљемо неки садржај као приватну поруку, ми над њом губимо контролу - неко може сачувати тај садржај и проследити га било коме.
Мало је људи свесно тога.