КУД Плана: Једанаест година постојаности и истрајности!

 субота 24. март 2018.

Много је младих прошло кроз ово друштво - долазили су, остајали, одлазили, враћали се... Пуних једанаест година истрајавају, повезани на само њима својствен начин. И куда год да их животни путеви одведу -  годишњи концерт окупи их све са једним циљем: да са сцене пренесу део своје енергије и љубави на све који их подржавају. То је нешто за шта они живе - играчи, оркестар, кореограф, техничка подршка иза бине...

- Прошли смо специфични пут на коме би се, верујем, велики број ансамбала распао - са поносом и данас истиче Драгана Јовановић, оснивач КУД-а "Плана" и кореограф.

У једноипосатном програму на сцени ЦЗК "Масука" смењивали су се ансамбли и кореографије. Уз премијерне игре из Кобишнице, преко враћених на репертоар после пет-шест година игара из Врањског поља са екипом младих људи који могу да изнесу тежину саме игре, које је поставила Мирјана Цвејић из Смедерева. Нису изостале ни игре из Бисилеграда, Горана Станковића, са мешаном екипом старих и нових играча, поново су се окупиле девојке које нису наступале три-четири године а сада су на њихову молбу враћене игре из Беле Паланке - брза и темпераментна кореографија коју воле и која их сећа на неки леп период. Дечји ансамбл се представио и изворним играма из околине Велике Плане, а на крају, као печат - Пчињска свадба - која је постала у неку руку заштитни знак друштва, наравно са одређеним корекцијама и новом поставком играча у односу на премијерно извођење.

-  Без ње као да није постојао концерт - и након низа година играчи је воле. Кад смо је постављали било је јако тешко. До последњег дана нисам знала како ће то изгледати јер смо је радили у локалу који је из два дела и ниједног тренутка није комплатна екипа могла да стане на сцену, а то је кореографија која захтева много играча. Први пут сам је у целини видела у Вреоцима, пет дана пре нашег годишњег концерта. Можда је она обележила све ове године, можда ће нека друга да је замени временом. Начином на који смо урадили ту кореографију некако смо "повукли ногу", и други су после тога кренули тим путем, радили нешто слично, што је био доказ да смо то добро урадили - присећа се Драгана.

Као гости, чланови старосељског КУД-а "Влада Марјановић" премијерно су наступили са играма Горњег Висока, које се не виђају тако често, а нису ни овог пута изостали вокални солисти, младе снаге чистог гласа, Тања Новаковић и Петра Јовановић...

- Кад се све стави на неки папир, у смислу сећања, ту су само лепе успомене. Све оно лоше што се дешавало се заборавља. Не може баш све да се опрости али се временом гура у заборав, јер, кад би живели у прошлости не бисмо могли да напредујемо. Сви који прате рад КУД-а "Плана" знају са каквим је све то саплитањима кренуло, са каквим причама, али, ето, завршило се то. Мислим да су људи прихватили нас као неку неминовност, нешто што се само по себи десило, јер са младим људима било шта на силу покушавати да се одради обично има контра ефекат. И управо сви ти млади људи који су били ту кад смо оснивали КУД и дан данас су ту - неки су правили паузу док се нису привикли на нове околности у њиховим животима, неки су се оженили, добили своју децу, али, углавном се у неком тренутку враћају - ако не као играчи а оно као техничка, или, најбитније, као морална подршка. Наша деца нису одустала, ни када смо имали пробе у Ђураковцу у кући породице Новаковић, читаве две године. Већина њих који су тада били ту и сада су присутни, махом иза сцене, они који су били у дечјем ансамблу, сада су на сцени. Свих ових година, једанаест пуних, они су ту. Ако због посла не могу на пробе, нуде техничку помоћ - од превоза до лепљења вештачких трепавица, где имамо момка који је специјалиста - каже Драгана, и наставља:

- Најдрагоценије ми је то што је једна екипа младих људи стала иза мене кад већи део нашег града то није учинио. У тренутку моје болести и одласка у пензију многе лоше ствари десиле су се у мом животу, управо кад им није било места, али изгледа да кад су људи најрањивији тад им је најлакше додатно искомпликовати живот. А ти млади људи су тада одлучили да ја и даље будем део њихових живота, што је непроцењиво, не постоје речи којима би могла та емоција да се опише, а она је и дан данас присутна...

Све њих одржала је љубав према игри и дружење, некако су сви ту нашли нешто вредно. 

- Ово су све лепо васпитана деца, добри ђаци, и свако ко се не уклопи и у ту концепцију лепог, нормалног понашања, он се сам искључи. На све оне који су остали ја сам поносна јер су то, пре свега, добра деца. Велики део њих се одлучио за студије, неки су већ завршили факултете. Наравно, није образовање мерило доброг човека, али нема криминалаца, нема старлета, нема лопова, нема свега онога што се данас на телевизији сервира као нека нормална појава.

Време и простор у коме живимо узимају данак. Убија вољу, многи не налазе алтернативу ономе што им се у датом моменту чини као једини избор. Јесу ли нове генерације све више спутане, без потребе и жеље да се баве нечим што захтева напор, време?

- Више је разлога. Некако је нака велика депресија завладала, конкретно овде у Плани, има ту и доста одговорности родитеља. Они су ти који треба дете да усмере - да ли ће се бавити неким спортом или фолклором, родитељ је тај који у млађем узрасту мора да га одведе на тренинг, пробу, да га сачека, врати кући... Све је то велика обавеза и мислим да људи, пошто код нас одавно радно време није осам сати него десет и дуже, или су преморени, или су, једноставно, лењи. Не знам коју другу реч да употребим. И ми смо имали децу, и водили их, и ја сам са својом децом ишла где год је било потребно, и на рок свирке сам ишла, из болнице сам излазила у јако лошем стању да би их пратила на тим дешавањима, и мени је било задовољство да то радим. Ако не постоји задовољство код родитеља да се дете нечим бави, и ако у моментима кад дете наиђе на неку препреку не помогну му тиме што ће му дати савет како да је савладају,  деца одустају а они оптужују све друге, учитеље, натавнике, кореографе, тренере за дететов "неуспех", а не виде сопствену улогу у свему томе.

Сарадња са другим друштвима, и онима која раде ван граница Србије, додатно је искуство за жену која је велики део свог живота посветила управо игри која чува и негује народну традицију.

- Доста тога сам научила. Била сам фасцинирана радом наших друштава у иностранству. Конкретно, радила сам у Бечу, а тамо има највише српских КУД-ова. Они то раде са много великим ентузијазмом. Наравно, имају много боље услове за рад од нас и у много бољој су ситуацији него већина друштава у земљи, али, с друге стране, и они се довијају у смислу ко ће да вози децу, да их чека, то је велика обавеза, поготово у једном огромном граду - возити децу с једног краја на други, јер дете неће да игра у неком ближем ансамблу ако је већ кренуло негде, неће да мења другаре. Генерално мислим да није тих ансамбала по дијаспори не знам шта би било са фолклором. Чини ми се да ће они опстати много дуже него већина друштава у Србији. Они имају много већу мотивацију да очувају нашу традицију, много се новца улаже у ношњу, јер ако немате комплетну не можете да изађете на сцену. Уз то, кореографија мора да буде ауторска, значи нема "преписивања" као код нас где се све свело на јутјуб, па колико ко уме да украде. Не може свако да се бави свиме јер то "воли" него онај који зна треба да ради тај посао. За све кореографије које сам тамо радила морала сам да направим уговор о ауторском праву и без њега не могу да наступе ни на једном концерту. Уз све то, има их много, по друштвима има преко сто играча, јако лепо се друже, то им је прилика да се генерацијски упознају и заједно проводе време и да говоре српски језик.

И, да се вратимо на концерт, једанаести годишњи у низу... Одржан пред пуном салом, испраћен бројним аплаузима, позивима на бис. Свакоме од оних који су се нашли на сцени донео је неко ново искушење, искуство, радост.

- Током читаве године припремамо се за за овај дан. Мислим да неки од нас и не спавају ноћ пре концерта. Много љубави и енергије уложено је у то да све на сцени буде како треба. Иза нас су бројна путовања која су свако прича за себе, бројни наступи и награде. Ово је нешто што нас учи здравом животу, животу уопште, да не будемо "глупа" деца. Даје нам могућност да упознајемо себе и друге, да учимо о народној традицији и историји. Добри су ово људи, а на крају крајева то је оно што се вреднује. Долазак и једна проба може некоме да промени живот, то је моја порука родитељима и деци - каже Јован Адамовић, двадесетогодишњак са осмогодишњим стажом у КУД-у "Плана".

- Све ове године носе велику љубав. Са јаким утисцима које су на мене из године у годину остављали играчи и великим утицајем на моје формирање, јер ни ја нисам био исти човек пре једанаест година. Мој брак је "дошао" из КУД-а, моја деца су део овога и пресрећан сам што сам део овог друштва. Искуство које сам стицао и живео са свим овим људима овде је искуство о коме може да прича само онај ко га је доживео, односно ко га доживљава. Стварно волим ово што радим и дајем се сто посто за то - каже Борко Јовановић, вођа оркестра, неко ко је више од остатка екипе упућен на играче, јер је и на свакој проби у њиховом друштву. Преостали чланови "бенда", вероватно, са сличним емоцијама у моменту када се сабирају утисци...